DVORCAFE
Dobro došli na forum DVORCAFE.
Da biste mogli pristupiti i videti sav forum morate biti registrovani kod nas.
Registracija je besplatna.
Dođite da se družimo.

DVORCAFE TIM
DVORCAFE


 
PrijemGalerijaTražiRegistruj sePristupi
POZDRAV, DA BISTE MOGLI VIDETI LINK MORATE: 1). DA SE REGISTRUJETE NA NAŠ FORUM 2).DA SE PRIJAVTE 3). DA U TEMU ODREĐENOG LINKA NEŠTA NAPIŠETE ZAHVALITE ALI SLIČNO I LINK ĆE VAM BITI VIDLJIV ISTOG TRENUTKA. SVE VAM PIŠE I U TEMI [KAKO DA VIDIM LINK]
RADIO GLAS KRAJINE
BRZI ČET DVORCAFE
Zadnje teme
NAŠI BANERI



NAŠ BANER MOŽETE
PREUZETI  OVDJE



NAŠI PRIJATELJI







Shrani.si



banner

Shrani.si


Dabar 35kvllv

Beograd Online - TV i Radio




VIŠE INFORMACIJA OVDJE




Poslanici naj aktivniji meseca
Rica
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
LWFtheDJ
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
dragan84
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
coban
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
milan08
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
papar
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
Dragec
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
travin.westlee
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
Zcogelja4
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
Litka
Dabar Vote_lcapDabar Voting_barDabar Vote_rcap 
Ko je trenutno na forumu
Imamo 14 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 13 Gosta

travin.westlee

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 138 dana 15/12/2010, 01:00
Statistike
Imamo 13384 registrovanih korisnika
Najnoviji registrovani član je Dejo001

Naši korisnici su poslali ukupno 153117 članaka u 9499 teme

Delite
 

 Dabar

Ići dole 
AutorPoruka
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:17

Ранија прошлост - праисторија

Подручје општине Сански Мост, а тиме и села Дабар је било насељено и у преисторији. На то нас упућују и остаци некадашњих грађевина, тзв. Градине. Пећина у Дабру – Дабарска пећина и простор око ње је било преисторијско насеље. Отвор пећине је широк, приближног облика троугла. У културном слоју у пећини нађени су остаци пепела и фрагменти керамике. Припада периоду енеолита (бакарно доба).

На ушћу ријеке Дабар у ријеку Сану налази се Црквина. Остаци архитектуре указују да се ради о преисторијском насељу. Ту је била римска насеобина.

Према подацима из 75. године наше ере у санској долини је живјело Илирско племе Мезеји. Мезеји су имали у то вријеме племенску општину, утврђени град, рударски центар који се звао Сплонум.

Римљани су освојили ову територију и покорили Мезеје, те су завели своју управу. Ово подручје припадало је римској провинцији Далмација. Падом римског царства 476. године ови крајеви падају под власт источних Гота и њиховог краља Теодорика 493. године. Власт источних Гота је трајала до 535. године, када су ови крајеви освојени од стране Византијског цара Јустинијана.
Исти је уништио Источно Готску државу, овладао Далмацијом и овим крајевима.

У току борбе између Византије и Источних Гота у овим крајевима се први пут појављују Славени, 551. године.
Након прве појаве Славена њихови продори су касније били све чешћи и све јачи.

Авари, који су продрли из Срема у Босну, 598. године освоје и разоре око 40 тврђава и опустоше земљу.
Након тога, у 7. вијеку Славени продру у Далмацију и Босну, а и у друге крајеве некадашње Југославије, овладају овим земљама и населе се. Од половине 7. вијека па до 13. вијека, нема података о овим крајевима.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:18

Средњи вијек

У 13. вијеку се помиње овај простор, означен као Доњи краји (крајеви).
Босна је била бановина, а Доњим крајима су припадале жупе: Пливска, Земљичка, Врбањска и Мренска.

Мренска жупа је захватала подручје западно од ријеке Сане, око ријеке Мрена, Мрин (данас се ријека зове Дабар), којој је према неким изворима једно вријеме припадао и Кључ.
Главни град је Мрен. У то вријеме владавина је била Кулина бана.

Рушевине града Мрена су највјероватније изнад села Кљевци према Дабру.
Према документима из 1334. године у Мрену – Мрину је била црква Светог Гргура и припадала је санском дистрикту са санским архиђаконом на челу.

У Повељи краља Томе 22.08.1446. године помиње се мјесто Сански Мрен (Мрин).
У Повељи се каже да је краљ Томо даровао Мрин браћи Драгишићима.

Постоји могућност да је град Мрен (Мрин) био на Градини (590 метара н/в), удаљеној 2,5 км од ријеке Дабар и 4,5 км од ријеке Санице, као и 9,5 км од Санског Моста.
На Градини се налазе остаци једне тврђаве.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:19

Сана и околина под турском влашћу

Турским освајањем ових крајева нестаје са позорнице град Мрен, који је до доласка Турака био средиште средњовјековне жупе Мрен.

Турци су заузели Каменград те је он постао средиште истоимене нахије.
Каменград је имао тврђаву са војном посадом којом је заповједао диздар.
Око 1491. године Турци су окупирали, освојили ове крајеве.
Све до половине 18. вијека сва збивања су била у и око Каменграда. Касније је капетанија, а самим тим и власт, прешла у Стари Мајдан.
Ови крајеви су били под турском влашћу до 1878. године.

Владајућу класу у Босни сачињавали су домаћи феудалци, исламске вјероисповијести (исламизирани домородци).
Неисламско становништво су у то вријеме били грађани другог реда, хришћанска раја, који су били изложени страховитој пљачки, терору и прогањању.
Здрава и напредна дјеца хришћана - превасходно православне вјероисповијести су била силом отимана од родитеља и одвођена у Турску.
Добијали су нову вјеру - ислам, а исте је турска власт школовала за војнике – јањичари.

Бег (спахија) је био господар земље, зграда и људи – кметова.
Главни задатак турске администрације је био да за државу (Отоманско царство) скупи што већи порез.
Истовремено су и спахије настојале да узму што већи дио и за себе, што је доводило до великих намета и сиромашило већ осиромашено хришћанско православно становништво.
Хришћани су морали плаћати харач (главарина – убирао се порез од мушкараца – немуслимана).
Он је почетком 19. вијека износио по глави мушкој од 5 до 5,5 цванцика и то за сваку мушку главу од 7 година па до смрти. Хришћанска Раја је поред овог плаћала и друге порезе, а имала је обавезу да ради и код бега на његовој земљи, што се звало беглучење.
И жене Срба и Хрвата ишле су у спахијске куће и радиле по недјељу дана бесплатно.

Тзв. „Саферском наредбом“ из 1859. године све зграде и земља је припала спахијама, а са њима је сељак правио уговор о посједовању земље.
За то је био дужан плаћати земљопосједнику 1/3 прихода, а држави 1/10 прихода.
Постојали су поред ових и други порези: међу коњима, војница, порез на стабла шљиве, „жвакарина“ и сл.

Приликом купљења пореза од сељака се узимало и више него што је требало.
Свако убирање пореза представљало је страшан терор над хришћанским становништвом, рајом.
Сви они који су долазили у сукоб са бегом или влашћу, одметали су се у хајдуке.

Окрутност турске власти бивала је све већа, па су се многи Срби и неки мјештани Муслимани побунили против спахија, већ крајем 1857. године и почетком 1858. године.
Број устаника у Босанској крајини је убрзо порастао на 4 000 бораца.
На њиховом челу су били хајдуци и сељачке вође:
Петар Пеција Петровић, неки Крстић, Петар Гарача, Ристо Јејић и Симо Тошић,
који су са одредима водили борбе око Крупе, Новог Града, Приједора, Костајнице и Старог Мајдана.

Борбе су се прошириле и на подручје Липника, те један аустријски агент из Бања Луке, јавља аустрисјком конзулу Реслеру у Сарајеву, да је дошло до сукоба и да је погинуло око 150 бораца Срба, а ништа мање и муслимана и да је порушен један грчки Манастир и у њему спаљени људи (спаљен је Липнички манастир и у њему православци, који послије никад није обновљен).

Стојан Продановић (20.5.1833. до 27.3.1894.године), рођен у Кљевцима, био је тада веома угледна личност и мајдански пуномоћник („уговорни посланик“) српског становништва у заступању у Бихаћком санџаку.
На овим просторима отворена је и прва српске основна школа, у којој је учитељ био Стојан Продановић.
Зграду за школу у насељу Језеро је поклонио Сањанин Гавро Вучковић.
Половином 19. вијека Стојан Продановић је израстао за вођу српског народа у својој нахији и санџаку, а Гавро Вучковић је израстао за вођу српског народа за цијелу Босну и Херцеговину.

Године 1867. Срби из Старог Мајдана су почели насељавати у Сански Мост, али не у насеље на лијевој обали ријеке, већ на пусту, ненасељену и мочварну десну обалу ријеке Сане, насупрот старој трвђави, на ушћу ријеке Здене и варошици око ње.
Многи досељеници су се почели бавити занатством и трговином, те тиме утицали значајно на ширење и развој града.
Ширењем града створени су услови да се и административна управа из Старог Мајдана премјести у Сански Мост, што је обављено непосредно послије аустругарске окупације 1878. године.
Од тада је Сански Мост опет центар овог краја и има улогу какву је имао до доласка турске власти.

Срби који су се бавили трговином у то вријеме били су:
Лазо Живковић, Дионисије Маринковић, Јово Кокановић, Зорић, Пупић, Мисић,
те занатством:
Стефановићи-пекарством (екмешчије), Станивуковићи – кројачи (терзије),
Вајагићи, Вуковићи, Поповићи, Петровићи, Мајкићи, Рајчевићи (Ратковићи) и још неки.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:19

Сански крај за вријеме
Босанско-Херцеговачког устанка 1875/78. године

Турска власт у својим наметима, порезима није имала никакву мјеру, у селу Двориште су нпр. повећали десетину са 80 дуката на 300 дуката, а у сусједном селу Читлук тражили 620 дуката, колико није вриједила цијела љетина села.
Предходна зима, која је била тешка и дуга, утицала је на помор стоке од глади.
Хришћанској раји, која није могла да плати десетину, турци су отимали, плијенили стоку и исту продавали трговцима будзашто, само да измире обавезе према себи.

Због неизмиреног дуга из 1874. године, један број хришћанских породица се склонио на просторе данашње Хрватске.
Закуп десетине је био главни покретач народа на устанак у цијелом сјеверобосанском простору.
Испод пепела тих жалби на закуп десетине лежали су шири социјални захтјеви за слободним власништвом земље.
Виши историјски смисао устанка састоји се у томе што је борба за слободну земљу значила борбу за националну државу.
Босанско-херцеговачки устанак је избио у Херцеговини почетком јула 1875. године „Невесињском пушком“, а бихаћки и бањалучки санџак је захватио 15. августа исте године, нападом сељака из Дворишта, Читлука, Петриње, Бачвана, Подбрђана и Тавиње, села између Костајнице и Дубице.

Голуб Бабић је предводио устанике и 15. септембра је напао турску караулу у Тишковцу.
На припреми устанка су радили:
Васо Пелагић, Коста Угринић, Манојло Хорваћанин, Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и др.
Поред Срба, у устанку су учествовали на неким мјестима и поједине јединице Хрвата (у околини Ливна дјеловала је Пролошко-ливањска чета са фра Боне Дрежњаком на челу).

У устанку, Српске вође су рачунале и на подршку једног дијела бегова, који су били умјерени и наклоњени устанку, али је та подршка изостала у очекиваној мјери. Због избијања устанка и страха од раје, бегови су престали са наплаћивањем пореза, десетине и трећине.
Средином марта 1876. године појавили су се устанци у Грмеч - планини.
Мајкићјапрани су избјегли у Грмеч и логоровали на мјесту које се и данас зове Збјег (више Лукића),
Јелашиновчани су имали збјег у шуми изнад села, повише Мрђиних кућа,
а Дабрани недалеко од њих изнад мјеста званог Пољанци.
Збјегови су били и у Црноводи, а вјероватно и на многим другим мјестима.

Прва значајна борба на Грмечу, измећу устаника и турских јединица била је на Радановом пољу, гдје је било доста мртвих и рањених са обе стране.
Устаничке јединице сачињавале су чете Ристе Дукића, попа Ђоке Карана, Јове Гака и Триве Амелице.
Турским јединицама командовао је Вејсил – бег.
Дана 22.јуна 1876. године око 300 бораца под командом Симе Давидовића из Баније долази на Грмеч.

Устаници су у наставку борби заузели и спалили око 18 села:
Модру, Ћиркиће, Горњи и Доњи Каменград, Хусимовце, Вршуше, Хотирај, Горицу исл.
Преко 200 устаника са подручја подгрмечких села је учествовало у устанку.
Постојала је и Дабарско-Еминовачка чета у којој су Дабрани имали свој вод а Еминовчан свој (сваки вод је имао три десетине). Руководиоца Дабарског вода били су Јово Миливојша, звани Зовика и неки Пашајлија, којем су име заборавили.

Устаници су у завршним борбама, током 1878. године доживјели војнички пораз, узрокован споразумом између Аустроугарске и Турске, те су Аустроугари пустили преко своје територије Турску војску, која је зашла иза леђа устаника и у изненадном нападу истима нанијела значајније губитке у предјелу Црних Потока.
Након ових дешавања, дошло је до мањих, спорадичних борби између појединих устаника и башибозука у времену од јула до октобра 1878. године.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:20

Окупација 1878. године

На пораз устанка босанских кметова 1875-78, пресудно су утицали међународни фактори:

- Споразум Русије и Аустр-Угарске од 12. маја. 1876. године (тзв. „Берлински меморандум“

- чињеница „да је устанак престао да буде револуција и свео се на обичан стратешки додатак српских и руских војних акција … на истоку“

- тајним договор Аустро-Угарског и Руског цара у Рајхштату, 8,јула 1876. године, највећи дио Босне и Херцеговине се уступа Аустро-Угарској

- нови тајни уговор измећу Русије и Аустро-Угарске, од 15. јануара 1877. године, потписан у Будимпешти, којим се Аустро-Угарска обавезује на окупацију БиХ, изузев територије између Србије и Црне Горе.

- Санстефански уговор од 3.марта 1878. године којим је предвиђена аутономија БиХ, с чиме се Аустро-Угарска није сложила

- Берлински конгрес јуна 1878. године, на којем је Аустро-Угарска добила дозволу да окупира БиХ

Аустро-Угарска је започела окупацију БиХ 29. јула 1878. године, под командом маршала Јосипа Филиповића. Муслиманске јединице нису биле сагласне окупацији, па су пружале оружани отпор Аустро-Угарским јединицама, у Маглају, Добоју, Грачаници, Мркоњић Граду, Јајцу, Жепчу, Доњој Тузли, Брчком, Читлуку, Стоцу, Ливну, Какњу, Високом и Сарајеву. Муслиманске јединице су биле под воћством Хаџи Лоје, Салих-ефендије и других муслиманских првака.

Борбама у Крајини завршена је окупација БиХ. Дана 8. септембра 1878. године и Сански Мост и околина је окупирана од стране Аустро-Угарске државе. Бања Лука је без борби заузета 31. јула 1878. године, а Муслимани под вођством Хасан-бега Чекића упали су у њу и 14. августа напали утаборене војнике, посаду у тврђави Кастел и војну болницу. Хасан – бег Чекић је тада командовао са 2-3000 устаника, од којих је у тој борби је пало до 100 устаника. Окупационе трупе имале су 46 мртвих, 117 рањених и 8 заробљених.

Под Аустро-Угарском окупацијом Босна и Херцеговина је провела период од 1878. до 1918. године. Власт је у то вријеме спровела нову административну подјелу окупираних покрајина на котаре (срезове) и округе, пришла организовању оружничких постаја (жандармеријских станица) и попису становништва.

Након неопходних припрема Аустро-Угарска је 16. јуна 1879. године извршила попис становништва и кућа, из којег се види да је старомајдански мудирлук из турског доба постао котар Сански Мост са 59 џемата, који су обухватали 78 села, једним трговиштем (Сански Мост) и и једним градом (Стари Мајдан). Сански котар је тада имао 3088 кућа с 3246 станова и 18831 становником, од којих је 10 285 мушких (54,7%) и 8 546 женских (45,3%). Национална структура становништва је била слиједећа: Срба 11 058 или 58,7 %, Муслимана 6 060 или 32 % и Хрвата 1 713 или 9,3 %. Јевреја тада није било у санском котару.

Када је у питању попис становништва на подручју општине Сански Мост, може се констатовати да је први попис обављен, односно постоје први писани записи, 1865. године, када су пописиване само мушке главе. Подаци говоре да је у Санском Мосту живјело српско, муслиманско и хрватско становништво.

Дабар и Умци су, без Ђедоваче и Грдановаца, према попису од 16. јуна 1879. године имали 163 куће, исто толико домаћинстава, 543 мушких, 431 женских становника или укупно 974 становника. Ђедовача и Грдановци су имали 51 кућу, исто толико домаћинстава, 162 мушких, 132 женских или укупно 294 становника.

Трећи Аустро-Угарски попис, извршен 22. априла 1895. године, дао је потпунији преглед социјалне структуре становништва по селима. Он показује да се тадашњи сански котар административно подијелио на општине и џемате. Сански Мост је имао статус градске општине, а Стари Мајдан општине трговишта, док су џемати обухватали групе села и у ставри имали статус сеоских општина. Џемат Дабар је обухватао села: Дабар (засеоци: Брајић Таван, Бранковићи, Црна Вода, Црномарковићи, До, Илићи, Кондићи, Милинковићи, Миљуши, Мрежница, Поповића Брдо, Рујан, Варош и Вокићи), Клијевци (засеоци: Дабрић, Главица, Кљевци, Малован, Сањани) и Умци (засеоци: Клепићи и Умци).

Задњи Аустро-Угарски попис је био детаљнији, дао је податке о струкама (професијама) становништва, и сл. радним активностима (чак су били пописивани и слијепи мушки/женски). Тако нпр. из података је видљиво да је у Санском Мосту био један љекар већ од 1879. године (1897. године др Бернард Полачек, 1910. године др Јохан Кудас, а прва апотека је отворена тек 1911. године (Моритз Киртнер).

У Санском Мосту је тада био Штаб 2. пољског батаљона 73. пјешадијске пуковније са 8. четом и митраљеским одјељењем, док су остале чете батаљона биле у Петровцу (5. чета), у Бихаћу (6.чета) и Бањој Луци (7.чета). Оружничке станице су биле у Санском Мосту, Лушци Паланци, Старом Мајдану, Будимлић Јапри, и Врхпољу, а припадале су оружничком воду у Босанској Крупи. У Санском Мосту је био и војно-поштански уред/канцеларија.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:20

Привредне активности, трговине и занати

Крајем 19. и почетком 20. вијека отворен је већи број трговина и занатских радњи у Санском Мосту. У то вријеме, на подручју Старог Мајдана радиле се двије талионице за жељезну руду и виђе мањих гвожђара (ковница). Жељезна руда се и тада вадила на примитиван начин, копањем рупа као бунара. Руда се копала будацима и вадила помоћу плетених сепета, које и данас због своје тадашње намјене многи зову и „рудњаци“. Жељезо је било веома доброг квалитета и из тих разлога и много тражено, јер се од њега углавном радило оружје. Ради производње жељеза из жељезне руде за топљење су кориштене велике количине дрвета (односно дрвеног угља - ћумура), те су у то вријеме и многе шуме посјечене.

Жељезо, као и остала роба, са којом се трговало и која је продавана даље, углавном је транспортована лађама. Ријека Сана је била пловна, а у вријеме турске владавине није се улагало у путеве, те су они били лоши за транспорт било каквих роба. Лађама се роба превозила до Уне, Саве и Дунава. Лађе су биле носивости 30-40 тона, па чак и више. Лађе су имали: Перо Делић (касније син му Јово), Лука Тошић, Симо Зурнић, Хасн-бег Чекић и Васо Стојановић, док је Хаџи Хусеин Кљунић имао три лађе. Миле Адамовић, син Саве Адамовића из Старог Мајдана имао је лађу, коју је продао прије 1871. године Сими Зурнићу. Пристаниште лађа било је на десној обали Сане на мјесту званом Кереп, а Делићи су своју лађу везали на мјесту које се данас зове Делића брод.

Делић је својом лађом превозио терет од 30 тона до Сиска за мјесец дана, а од Сиска терет од 15 тона за потребе санских трговаца. Лађе су низводно пловиле помоћу весала и снагом тока воде, а узводно су биле вучене помоћу конопаца које су вукли лађари, звани „галијаши“, 10 – 12 јаких људи.

Лађама из Санског Моста и Старог Мајдана извожена је зоб, сува шљива, ораси, суво месо, кожа, жељезне полуге, дрвена грађа, алкохол и сл. а довожена колонијална роба бибер цријеп, земљано посуђе из Јасеновца, а за сушних година кукуруз и просо. Изградњом жељезничких пруга, најприје од Волиње (Суње) преко Б. Новог и Приједора кроз Сански Мост до Срнетице и даље за Дрвар, односно Јајце, лађе су изгубиле на свом значају у превозу роба (биле су преспоре и прескупе).

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:20

Политичка и културна активност

Петар Кочић, књижевник, и Коста Мајкић, публициста, у јесен 1906. године су започели припреме за издавање листа „Отаџбина“ и у ту акцију су се укључили и бројни Сањани, Срби. Међу њима су најзначајнију улогу имали браћа Тодор Тоде и Јово Гавре Поповића. Петар Кочић је био главни, а Васо Кондић одговорни уредник листа. Први број „Отаџбине“ је изашао 28.јуна 1907. године, али је одмах заплијењен од стране тадашње власти, те су услиједиле глобе, хапшења и прогањања оних који су читали лист. Помињу се: Јово Милинковић, Риљо Павловић, Светозар Ћулибрковић, Драгутин Стојановић, Раде Додиг и Светозар Ћургуз, од неких који су подржавали издавање листа „Отаџбина“.

Тодор и Јово Г. Поповић су синови Гавре Поповића, трговца из Санског Моста (1830-1895), који је био под снажним утицајем Гавре Вучковића – Крајишника и његов блиски сарадник. Поповићи су у Сански Мост преселили из Дабра и у њиховој кући било је доста литерарних радова Васе Пелагића, као и књижевних дјела и многих других писаца. Своју дјецу школовао је у Грацу, Скопљу, Солуну, Сарајеву и Београду.
Млађи син Гавре Поповића, Јово, рођен је 1886. године у Санском Мосту. Основну школу завршио је у Санском Мосту, а даље школовање у Скопљу, Солуну и Београду. Писао је пјесме и највише волио Војислава Илића и Ђуру Јакшића. У својим пјесмама Јово Поповић опјевава дане робовања, патње и мучеништва нашег народа на чистом и свјежем народном језику, али у пјесмама су истовремено и позиви и подстицања за борбу и „тргање ропског јарма“.

Због своје мисли, свога дјела и позива за борбу био је прогањан од стране тадашње Аустро-Угарске власти. Тешко болестан, од туберколозе коју је добио због тамновања у затвору, Јово је умро у 22 години живота, тј. 15. септембра 1907. године у родној кући у Санском Мосту. Сахрани су присуствовали многи људи из цијеле Босанске Крајине, а посмртно слово су држали Светозар Ћулибрковић (Ћулибрк), учитељ и Петар Кочић, који је измећу осталог рекао: „и мртав Јово Г. Поповић дрмуса непробуђеним народним савјестима“.

Тодор Г. Поповић је на Изборној скупштини изабран за народног посланика, од стране 5 000 бирача из Санског Моста, и био је активан у политичком животу све до ослобођења земље од Аустро-Угарске окупације и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је члан Демократске странке у БиХ. Тодор Поповић умро је 23.јуна 1927. године у Добоју, у који се био преселио и развио трговину мјешовите робе и складиште петролеума и бензина марке Schell (јер су му у Добоју живјеле сестре Јока Дракулић и Јулка Срдић).

Везе Сањана са припадницима „Младе Босне“ – револуционарног покрета који се развио око 1908. године биле су сталне. Из ове организације били су и атентатори на Аустро-Угарског пријестолонасљедника Фердинанда. Симо Миљуш из Лушци Паланке био је нераздвојни друг Гаврила Принципа, Недељка Чубриловића, Данила Илића и осталих истакнутих младобосанаца. Гаврило Принцип и Симо Миљуш су били добровољци у српској војсци у балканском рату 1912. и 1913. године (Први и Други Балкански рат). Дана 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем у Фердинанда означио крај Аустро-Угарске окупације БиХ. Симо Миљуш ће годинама послије тог рата постати истакнути револуционар и функционер Комунистичке партије Југославије.

Раднички покрет у срезу Сански Мост је дјеловао и имао први задатак да скрати радно вријеме, које је било од 12-14 часова дневно, неријетко и 17 часова, на 10 часова. Највећи број радника радио је у фирми „Штајнбајс“, аустријска фирма која се бавила екслоатацијом шуме Грмеча. Шума је сјечена изнад Саничке долине, балвани довлачени до ријеке Санице и водом транспортовани, уз помоћ радника са обале, до села Чапље, односно до ушћа ријеке Дабар у ријеку Сану, гдје је било сплавиште. Педесетак сплавара и помоћних радника (према неким подацима и стотињак) Фирме Штајнбајс је штрајковало, тражећи боље услове рада и веће плате, што су дијелом и успјели остварити у преговорима са представницима послодавца. Раднички покрет, након ових дешавања није се значајније развијао у Санском Мосту.


PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:21

Борба Срба за вјерско-просвјетну аутономију

У прокламацији уз окупацију БиХ, Аустро-Угарска је 1879. године најавила једнако право за све по закону, али је одмах својим поступцима, а нарочито њени војни и политички представници у БиХ, започела са прогоном Срба.

Власт се, са једне стране, незаконито и безобзирно мијешала у управу православне митрополије, конзисторије, богословије, као и у рад српско-православних основних школа, а са друге стране, свестрано подржавала пропаганду римокаталичке цркве. Све је чињено да се сруши и угуши национална свијест Срба у БиХ.

Када је терор постао неподношљив, 24 српско-православне општине су 1893. године опуномоћиле своје опредставнике да предају петицију босанској влади. Том петицијом започела је вјерско-просвјетна борба Срба у БиХ. У тој борби имали су значајну улогу Срби из Санског Моста и околине. Ристо - Риљо Павловић из Санског Моста је потписао меморандум за црквено-школску општину Сански Мост. Ристо је имао значајну улогу у дуготрајној борби против Калајевог режима. У Санском Мосту је дјеловало мјесно пјевачко друштво „Побратимство“ око којег се развила значајна културно-просвјетна и политичка активност Срба. Такође је дјеловало и „Српско занатлијско тамбурашко друштво“. На Првој српској ђачкој забави, организованој у корист „Просвјете“ (друштва за потпомагање Срба ђака из БиХ), одржане 20. августа 1904. године, говорио је Васо Глушац, који је том приликом између осталог рекао:

„на жалост ми Срби у овим крајевима немамо још толико својих просвијећених синова, који би могли и знали наш мили народ подићи до толиког ступња просвјете, на којем ступњу стоје други европски народи. А то нам је од пријеке потребе, ако хоћемо да нашу српску народност одржимо, јер овај вијек и будући вијекови није нити ће бити вијекови борбе мачем и ханџарем, већ вијекови борбе пером, књигом, знањем и умјењем“.

Школство за вријеме Аустро-Угарске

Аустро-Угарска је на санском подручју затекла само двије школе, обје српско-православне: у Старом Мајдану, отворену још 1854. године и у Санском Мосту, отворену 1872. године, које су радиле до 1914. године. За 40 година Аустро-Угарске владавине, отворено је само 8 државних комуналних школа у Санском Мосту (1886), Старом Мајдану (1886), Лушци Паланци (1899), сасини (1907), Будимлић Јапри (1909), Мајкић Јапри (1910), Старој Ријеци (1910) и Расавцима (1914) године. У ово вријеме, уз већ постојеће, отворене су још двије српско-православне школе: у Дабру (1907) и Еминовцима (1913) године. На отварању школе у Еминовцима радио је Светозар Ћулибрковић (Ћулибрк).

Положај Срба, почетком Првог свјетског рата нападoм,
Аустро-Угарске на Србију

Већ у љето 1914. године, нагло се погоршао положај Срба, јер су власти почеле са хапшењем виђенијих Срба и просрпски орјентисаних Муслимана по читавој БиХ, па и у Санском Мосту.

Најприје су ухапслили Бошка Маринковића, па брата му старијег Јову и студента Чеду Кокановића. Одвели су их у Бихаћ и затворили у Кулу, у којој је било још затворених Срба. Власти су све затворенике из Бихаћа, почетком 1915. године, преко Сегедина пребацили у Арад. Логор је био у подземној тврђави, појавила се болест тифус и око 2 200 Срба и један број Муслимана је укупно умрло у том логору, у којем је било заточено око 5 500 интернираца. У том логору је било 13 Сањана, умрло их је 5, међу којима и 4 свештеника: Лазар Ћулибрк (парох Еминовачки, умро 12. марта 1915. године), Милан Пејић (парох Еминовачки који је наслиједио претходног, али је и он убрзо отјеран у Арад, умро 17.10. 1918. године), Коста Мајсторовић, парох Липнички (умро 6.10. 1918. године) и Ђорђе Марчетић, парох Хадровачки (умро 15.11.1918. године), док је на путу умро Милић Цветићанин (до Арада или када се враћао кући).

Позната имена интернираца:
из Санског Моста: Бошко Маринковић, ђак, Јово Маринковић, трговац, Вид Мијатовић, трговац, Богдан Мутић, учитељ.
из Старог Мајдана: Чедо Кокановић, студент, Светозар Давидовић, свештеник.
из Лушци Паланке: Симо Миљуш, ђак, Ђуро Марјановић, свештеник.
из Липника: Коста Мајсторовић, свештеник.
из Еминоваца: Лазар Ћулибрк, свештеник.
из Томине: Ђуро Грбић, свештеник и Миле Цвијетичанин.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:21

Сански крај у Краљевини Југославији 1918 – 1941. године

За све вријеме постојања Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 01. децембра 1918. године), односно Краљевине Југославије (постојала од 06. 01. 1929. године), Сански Мост је био сједиште среза. Једно вријеме је био у саставу Бихаћке окружне области, а од 1929. до 1941. године срез Сански Мост је у саставу врбаске бановине.

У врбаској бановини је било 20 срезова и први бан је био Светислав Милосављевић, бригадни генерал и бивши министар саобраћаја. Приликом обиласка БиХ, годину дана послије Првог свјетског рата, регент Александар, за вријеме боравка у Сарајеву, примио је и делегацију Сањана, коју је предводио Бошко Маринковић. Када су организоване бановине, оне су имале банска вијећа. Представнике срезова у банском вијећу именовао је бан. Из санског среза бански вијећници су били најприје Пајо Џакула, земљорадник из Мајкић Јапре, потом Никола Срдић, радник из Јелашиноваца и на крају Аган Бадњевић, земљорадник из Горњег Каменграда.

Институција кнеза (у српским и хрватским селима) и муктара (у муслиманским селима и градским махалама) установљена је још за турске владавине. Кнез је био представник власти. У његовом су се присуству рјешавала разна питања. Он је разрјешавао искрсле сеоске проблеме, потврђивао и оповргавао изјаве својих сељана итд. Кнезови и муктари су задржани као облик власти на селу и за вријеме Аустро-Угарске владавине и за вријеме Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије.

Према предању, о којем пише Милан Карановић, један од најпознатијих кнезова за турске владавине био је кнез Дакеља Праштало, који је управљао са 17 кнежија од Дабра до Мајкић Јапре. Живио је дуго, 1835. године имао је 100 година, и кнезовао је већ у другој половини 18. вијека. Носио је зелену доламу и чанту (кожну торбу) са дивитом и папиром. Већ сама чињеница да је био кнез у 17 кнежија (једна кнежија је могла имати и више села), гдје је требало да буде 17 кнезова, говори о њсеговом угледу и власти коју је имао, али и подршци коју је добијао од представника турске власти.

И један од унука кнеза Дакеље Праштала, Јован Праштало, чији се отац, а Дакељин син, преселио у Липник, био је кнез доста дуго, све до 1876. године и бјекства у Грмеч, гдје се укључио у борбу устаника и гдје је погинуо 16. маја 1876. године у Мајкић Збјегу. Према предању и сјећању старијих људи и Јован Сакраџија из Липника је био кнез пуних 37 година, и то негдје од још од 1903. године до 1941. године. Дмитар Вергић је био кнез преко 20 година у Трамошњи, за аустроугарске владавине и за вријеме Крањевине југославије, све до смрти 1935. године.

И у многим другим мјестима појединци су били на дужности кнеза више година. У селима која су била мјешовита, по питању становништва, Срби и Хрвати су имали кнеза, а Муслимани муктара, нпр. у Кијеву је муктар био Џафер Џафић, а Миле Ћеранић је истовремено био кнез за Србе тог села. У мањим селима није биран кнез, већ његов замјеник. Кнез и муктар није морао бити најимућнији ћовјек, али је свакако морао бити имућан. У неким селима кнез и муктар је добијао од сваке породице годишње по 10 динара. Али, уз ову скромну награду, он је за многе услуге добијао још понешто од својих сељана (нпр. Неки су годишње давали и по једног радника који је радио један дан на имању сеоског кнеза или муктара).

Економско-социјално стање је карактерисало непостојање индустријских предузећа, неријешеност аграрних односа у пољопривреди од које је живјело готово сво становништво среза, натурална производња у пољопривреди и одсуство у њој робно-новчаних односа ,као и веома примитивна и нерентабилна пољопривредна производња, која уз давање држави није успјела да омогући прехрану становништва, до наредне љетине, што је проузроковало рапидно осиромашење сељаштва, његову све већу биједу, неисхрањеност, болест и велику смртност, а кроз све то и велико задуживање и опште заостајање сељаштва.

Велики постотак неписмених, око 80% становништва, успоравало је значајнији привредни и општи развој среза. Сва привредна активност у срезу одвијала се кроз пољопривреду, трговину и занатство, и кроз сјечу и извоз дрвета из Грмеча и других околних планина. Мале пилане биле су у Лушци Паланци и Будимлић Јапри. Сјеча дрвета и извоз дрвних сортимената били су годинама након Првог свјетског рата, али и касније, значајан извор девизних прихода за нову државу, али и за капиталисте, власнике тих предузећа (на овом подручју умјесто Штајнбајса ново предузеће је Шипад).

Аграрна реформа проведена је у периоду од 1918. до 1921. године. Да би пришла спровођењу аграрне реформе, Влада Краљевине СХС је 25. фебруара 1919. године усвојила „Предходне одредбе за припрему аграрне реформе“. Прва три члана ове одредбе гласе:

1. Кметовски (чивчијски) однос у БиХ, затим у новим крајевима Србије и Црне Горе разрешују се, а ново се стварање кметовског (чивчијског ) односа забрањује

2. Досадашњи кметови (чивчије) проглашују се слободним власницима досадашњих кметовских земаља

3. Досадашњи власници (аге) добивају за одузету земљу одштету, коју им гарантује држава. Посебним ће се законом одредити висина одштете и начин како ће се она исплатити…

Од ага и бегова формирао се покрет против аграрне реформе, који је имао подршку и од Југословенске муслиманске организације – политичке странке, која је тражила да се заштите права власника и земљопосједника. Међутим, и сељаци у циљу одбране својих интереса формирају Тежачку скупштину (скупштину тежака), која је захтијевала потпуно провођење аграрне реформе. Ова скупштина је послије прерасла у политичку странку, Савез тежака БиХ.

Задругарство се такође развијало у овом периоду. Срби и Хрвати су оснивали своје задруге и савезе, Муслимани су се придруживали или једнима или другима. Задруге су се бавиле набавком расне стоке, сјеменске робе, садница воћа а било је случајева и едукације људи за поједине послове. Развијано je и пчеларство, па је постојала и пчеларска задруга „Пчеларско набавно-продајна задруга“ у Санском Мосту. У Санском Мосту од 1914. године до 1941. године дјеловало је укупно 14 задруга и то: 10 српских набавно-продајних задруга, 1 српска кредитна задруга, 2 хрватске сељачке задруге и 1 пчеларска набавно - продајна задруга. На оснивању ових задруга и њиховом развоју радио је Чедомир Кокановић, који је тада био изабран за секретара Савеза земљорадника бихаћког округа.

Трговина, угоститељство и занатство су за 22 године постојања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, постигли највећи развој, бар што се тиче броја радњи. Године 1932/33. само трговачких радњи на подручју среза је било 243 и преко 200 угоститељских објеката (гостиона и кафана).

У овом периоду резвијала се и политичка активност, јер су постојале 22 политичке странке, које су изашле на општинске изборе 1920. године и бориле се за посланике у Уставотворну скупштину. Уз знатну политизацију становништва услиједило је првих послијератних мјесеци и брзо богаћење појединаца, трговаца и зеленаша. Нарочито је био развијен шверц. У Босанску Крајину стижу и разни грађански политичари настојећи да у њој створе своја упоришта и обезбиједе себи посланичке мандате. У бихаћком округу појављују се као кандидати за Уставотворну скупштину инжињери, професори, апотекари, муфтије, адвокати и љекари из Београда, Сарајева, Бања Луке, Тузле, Теслића, Босанске Дубице, Зворника, Новог Сада, па чак и из Крушевца, Дубровника, Пирота, Госпића, Уба, Копривнице и Неготина, укупно 26 кандидата и њихових замјеника, док су остала 44 кандидата и њихова замјеника били из бихаћког округа. Кандидатске листе странака биле су окружне, па је успјех зависио од свих гласача на округу.

Напредни раднички покрет у Санском срезу био је везан за име Симе Миљуша. Тог покрета и није значајније било све до 1935-36. године. Симо Миљуш је био члан ЦК КПЈ, који је имао 15 чланова и био је изабран у Извршни одбор од 7 чланова, а затим и у ужи одбор од 3 члана, најодговорнија функционера у КПЈ. Поред Симе присталица комунистичких идеја је био и Гојко Мајкић, такође из Лушци Паланке. Према подацима, Симо на подручју среза и није развијао неку јачу политичку активност тих година. Био је праћен од стране власти, а једно вријеме се бавио продајом дрвета (џеверави јавор и орах) ради егзистенције, те је наведене послове трговине добро развио. Милан Гвозден, син Остоје, из Санског Моста, је такође био присталица комунистичких идеја, члан комунистичке партије и припадао илегалној комунистичкој организацији у Бихаћу.

Радници у Санском Мосту су организовали своје синдикалне организације 1934. године, а прије 1-2 године почеле су припреме за организацију, из разлога сталног израбљивања радника. Радно вријеме је трајало од 8 до 20 часова, 6 дана у седмиц и а недељом се радило 2 сата (у трговини и занатству). У то вријеме постојале су двије синдикалне организације: Синдикална подружница приватних намјештеника и трговачких помоћника и Синдикална подружница занатских и других радника. Својим активностима успјели су побољшати положај радника, скратити радно вријеме, и не радити недељом.

Први штрајк шумарских радника у Грмечу одржан је 25. јануара 1937. године, због услова рада и зарада. Прихваћено је тада половина радничких захтјева, те је штрајк након преговора и прекинут. Прославу Првог маја 1937. године, обавили су шумски радници на Мијачици и тај дан нико није радио. На највишим врховима и на јеликама биле су извјешене црвене заставе, барјаци (јелкама су посјекли гране, окорали исте, тако да жандари, којих је дошао велики број нису могли заставе скинути са врхова, јер се нису могли попети на стабла). Шумарским радницима на прослави Првог маја, међународног празника рада, придружили су се и неки земљорадници из околних села.

Са подручја среза Сански Мост, три радника су се борила у шпанском грађанском рату и то: Миле Милушић, Боро Радић и Хаим-Хајно Атијас. Борили су се на страни Шпанске републике против генерала Франка и фашиста. Напредне групе радника, сељака, ђака и студената, су ових година, до избијања Другог свјетског рата развијале своју политичку активност на подручју среза.

Због страха од ненародних режима, страха од губитка независности земље од стране Њемачке и Италије и фашизирања земље сазријевала су схватања код великог дијела становништва о нужности борбе за одбрану слободе и независности. На буђење те свијести код наших народа пресудно је утицала све интензивнија легална и илегална револуционарна активност Комунистичке партије Југославије.

Нападом Њемачке на Пољску, 1. септембра 1939. године почео је Други свјетски рат. Априлским ратом 1941. године, дошло је до окупације земље од стране 50 дивизија фашистичких снага.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime28/3/2012, 18:22

Устанак у селу Дабар 1941. године

Нападом Њемачке на Пољску, 1. септембра 1939. године почео је Други свјетски рат.

Априлским ратом 1941. године, дошло је до окупације земље од стране 50 дивизија фашистичких снага. Мјесец дана након окупације земље и бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, народ се организује на устанак и пружа оружани отпор усташкој власти, чије је дјеловање у Санском Мосту сво вријеме рата, а посебно 1941. и 1942. године познато широм свијета (стријељање најмање 5 500 Срба на Шушњару и друга стријељања великог броја Срба по околним селима, спаљивања српског народа у појатама, црквама, на 54 локалитета на подручју општине су већа стратишта српског народа).

Народ санске општине, ради заштите живота, масовно је и организовано кренуо у Народноослободилачку борбу. Становништво је, без обзира на узраст, било укључено у Народноослободилачки покрет.

У НОБ је учествовао 7001 борац санске општине, од чега: 6656 мушкараца и 1345 жена. Носилаца Партизанске споменице било је 475, народних хероја 5, а генерала 9. У НОБ за ослобођење наше земље погинуло је 1414 бораца санске општине. На подручју општине формиране су Друга, Шеста и Петнаеста крајишка бригада, које су постизале побједе на свим ратиштима и „пронијеле барјак слободе кроз тадашњу Југославију“.

Улога и значај становника општине Сански Мост, околних села, у току другог свјетског рата, као и улога становника Дабра може се прочитати из многобројне литературе, која је заиста богата људима и догађајима.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK
(извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

Nazad na vrh Ići dole
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma
avatar

Broj poruka : 43014
Points : 58377
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime13/4/2012, 08:24

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Dabar Empty
PočaljiNaslov: Re: Dabar   Dabar Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Dabar
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DVORCAFE :: DISKUSIJE :: Zavičaj-
Skoči na: