Poezija za decu

Poezija za decu



DETE

Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete

Nećete mi verovati
I veliki pesnik Gete
Nekada je bio beba
I veoma nemirno dete

Brkati hajduk Veljko
Što je zlotvoru prašio pete
U početku je sisao palac
I bio nemoguće dete

Junaci kosmosa
Što lete na druge planete
Prvo su sedeli na nošama
A posle su seli u rakete

Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete

Ljubivoje Ršumović

Jocina Ana

Daj mi gumicu,
reče Joca Sani.
Želeo bih da obrišem
suze našoj Ani.

Nije lepo to što radi
onaj Fića kvarni.
Da je voli, on joj rekne,
posle toga sve porekne.

A pogledaj našu Anu,
ona stvarno nema manu.
Loknice joj lepe plave,
lepršaju oko glave.

One njene trepuškice,
kada trepnu vetrić pirne.
A obrazi ko kruškice,
svako želi da ih dirne.

Biće neka profesorka,
mnogo lepo zna da zbori.
Ruke su joj zlata vredne,
od ničega svašta stvori.

A kada se Ana smeši,
ja dok pišem, sve izgrešim.
Taj osmeh je baš čaroban,
po rukopis moj je koban.

Gledam one njene lokne
i razmišljam ja u sebi,
kad bi htela da me cmokne,
više suze tekle ne bi.

Dragan Đurašinović

Zamislite

Zamislite, deco, jedno veliko more,
i u tom moru jednu veliku lađu,
i na lađi okrugle prozore,
i na jednom prozoru — princezu Nađu.

Zamislite sad, deco, to isto more,
i u tom moru istu veliku lađu,
i na lađi iste okrugle prozore,
i na drugom prozoru — razbojnika Kađu.

Zamislite onda: bura ide,
vetrova fijuk i talasi,
i jedan talas princezu skide
i poče mladi život da gasi.

Zamislite, deco, sto talasa,
većih sto puta od svake princeze,
može i ajkula svakoga časa
na modrom talasu da se doveze.

Strahom i bolom obuzet,
pojavi se otac princezin
i reče:
— Onaj biće mi zet,
ko spase mladi život njezin!

Zamislite, deco, puna lađa,
svi oficiri, prinčevi, admirali…
I svi ćute, svi drhte, samo Kađa
skoči — i more ga zali.

Kađa izvali strašnu psovku
na račun vetra, na adresu života, na ime mora,
izbeže smrti mišolovku
i spase princezu iz valova.

Zamislite sad: otac taj,
kralj sigurno, a car verovatno,
podiže Kađu u zagrljaj
i poljubi ga nonšalantno.

— Ovo je kćer moja, a žena vaša — princeza
mila Nađa!
— A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na smetnji,
razbojnik Kađa!

Umiri se more, zataji vetar, stade lađa…
Puni straha, puni stida, prepuni jeze —
svi gledahu u pravcu princeze.

— Hrabri Kađa, reče bleda princeza, ja sam vaša
Nađa…
Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se događa!

Duško Radović

Tole

Juče se vraćah
kući iz dola
stazom kroz neko
cvetno voćnjače
i videh malog
pastira Tola
pod šljivom: drži
jagnje i plače.

Ja viknuh: – Tole,
što plačeš, je li ?
On pusti jagnje,
zabruja brence:

– Bio sam malko
zaspao, veli,
pa usnih: vuk mi
ukrao jagnjence …

Dobrica Erić

Kako bi

Kako bi to stajalo
kad bi čovek zreo
najedared seo
na drvena hata
pa da se klamata?

Kako bi to stajalo
kad bi stari deka
napio se mleka,
pa zavijen u jastučak
prespavao ručak?

Kako bi to stajalo
kad bi, mesto đaka,
spremila se baka
da u školu pođe –
među decu dođe?

Kako bi to stajalo?
Pogodit je vrlo lako:
stajalo bi isto tako
ko što stoji Kržljavicu Ljubi –

Jovan Jovanović Zmaj

Car Jovan


Velika stvar, značajna stvar
Jova je, deco, postao car!
Imao je brkove do ušiju
i bradu do pojasa;
imao je hiljadu belih konja
i hiljadu brzih pasa.
Imao je još bezbroj dvoraca u zlatu
i još više prostranih imanja;
imao je, deco, milion vojnika
i sto zlatnih odlikovanja.
Imao je hiljadu sluga
i sedamdeset samo poslastičara…
Svi su oni svlačili
i oblačili, čuvali i hranili
Njegovo Veličanstvo Cara.
I on je tako vladao
ko zna koliko vekova i godina,
najeo se kolača i sladoleda
i napio se limunada i malina.
I jednog dana, kad Nj. V. Car,
od čokolade i limunade
nije mogao ni ići ni leći,
probudio se gladan i sanjiv
u svom krevetu pored peći.
Duško Radović

Bio jednom jedan stvor


Bio jednom jedan stvor…
čučao na čuči,
sedeo na sedi,
gledao na gledi,
čekao na čeki,
kopao na kopi,
kljucao na kljuci,
plakao na plaki,
svirao na sviri,
skakao na skaki,
pevao na pevi,
dremao na dremi
spavao na spavi.

Duško Radović

Bumbar


Bumbar je, deco, bio ljut na kišu,
na pčele što rosu sišu,
na širok put,
na suncokret žut.

Bumbar je, deco, bio ljut
al' napao nije ni kišu,
ni pčele što rosu sišu,
ni širok put,
ni suncokret žut.

Bumbar je sasvim nepravedno
napao malo dete jedno.

Rekli su lovci iz Izbišta
da će ga ubiti kao ništa.




Duško Radović

Da li mi verujete


Umivao se jedan dečak
svakoga dana bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle,
pa mu je koža postala tanka.
- Da li mi verujete?

Majka je stalno vikala „dosta“
al’ on je hteo, on je hteo…
Umivao se svakog dana
pa se odjednom razboleo.
- Da li mi verujete?

Došao jedan lekar strog
pa kaze:
- Tako mi prsluka mog,
voda je kriva,
- zabranjujem mu da se umiva.
- Da li mi verujete?

Duško Radović

Deca vole


Deca vole čudne stvari
kao što su odžačari,
kao što su kočničari,
kao što su, kao što su...

Deca vole slatke stvari
kao što su sutlijaši,
kao što su grilijaši,
kao što su, kao što su...

Deca vole smešne stvari
kao što su papadaći,
kao što su sumareni,
kao što su, kao što su...

Duško Radović

Gde je dlaka


Kao pčela što u stalnom letu
nešto traži u šarenom cvetu,
šetao sam po dalekom svetu
i tražio dlaku u jajetu!

Pored mora, gde maslina drema
nađem jaje, ali dlake nema!

Gde je dlaka?
Pojeo je rak!
Dajte raka!
Pojela ga svraka!
Gde je svraka?
Pojeo je mrak!
Gde je mrak?
Strpan je u džak!

Još sam bio i krepak i zdrav!
Rumen, stasit, fantastično jak!
Najavih im da ću kao lav
progutati i svraku i džak!

Uplaši se stari džak,
rastrča se sivi mrak,
razlete se svraka,
razmile se rak,
pojavi se ona dlaka
– tanka, laka,
dlaka kao dlaka!

I sada je opet sve u redu:
opet dlaka ono jaje krasi…
Navucimo mesečinu bledu,
na prozore dana što se gasi.

Duško Radović

Pouka


Htela je da vidi šta je dole,
nagla se preko stola i – pala.

Ko?

Jedna viljuška radoznala.




Duško Radović

Plavi žaket


Baš sam bio u plavom žaketu
kada sretoh Vasiljević Cvetu.
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se, okrete se Cveta.

Ja joj rekoh: — "Dobar večer, Cveto,
s' dopuštenjem — malo bih prošeto…"
Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se i pristade Cveta.

Taman sve to — kad zalaja pseto!
Ja joj rekoh: — "Drž se mene, Cveto!"
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se, pridrža se Cveta.

Beše leto kad je božur cveto,
ode pseto, ja u polje skretoh.
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se pa skrete i Cveta.

I logično, s' obzirom da skretoh,
plavi žaket na livadu metoh.
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se i spusti se Cveta.

Prođe leto i još pet-šest leta,
sad se Cveta mojom kućom šeta,
iz razloga ekstra kvaliteta
da li mene ili mog žaketa.

Duško Radović

Plavi zec


Tri sam zemlje prelazio,
i tri gore pregazio,
i tri mora preplovio –
dok ga nisam ulovio.
Plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!

Ovaj zec
zna da svira,
ovaj zec
zna da plete,
ovaj zec
ručak kuva,
ovaj zec
kuću mete.
Ovaj zec
plesti ume,
ovaj zec
žeti ume,
ovaj zec
šiti, piti,
i francuski govoriti
– sve razume!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!

Ja ga htedoh vama dati
da vas mije,
da vam šije,
da vam kroji,
da vam broji,
da vam plete,
da vam mete,
da vam kuva,
da vas čuva,
da vam peva,
slike šara
i francuski razgovara.

Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!

Stavih zeca u torbak
pa požurim svojoj kući.
Al’ kad bismo ispred kuće
stade zečić da šapuće:
– Pusti me, lovče,
hrabri lovče,
da očešljam kosu,
da umijem lice,
da isečem nokte,
da ispravim stas,
da udesim glas.
Nek’ vide deca
plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!

Pustih zeca iz torbaka
al’ se zec ne očešlja,
al’ se zec ne umi,
nit’ iseče nokte,
nit’ ispravi stas,
nit’ dotera glas.
Već pobeže, oj nesrećo,
na kraj sveta, oj nevoljo!
Plavi zec,

Duško Radović

Jesenja pesma


Sve je pošlo naopačke
za vrapce i mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
novembarske tačke…

Pažnja! Pažnja!
Velika jesenja kupoprodaja!

Prodajemo suncobrane
– kupujemo kišobrane!

Prodajemo staro lišće
– kupujemo pahuljice!

Prodajemo trotinete
– kupujemo sanke!

Kupujemo šubare
– prodajemo mašne!

Prodaćemo sokne
– kupićemo rukavice.

Prodaćemo sejalice
– kupićemo grejalice.

Prodaćemo sladoled
– popićemo čaj.

Jer sve je pošlo strmoglavce
za ptice i cveće,
kad je sunce odustalo
na krov da nam sleće.
Kao da je žuto, ljuto,
kao da nas neće!

Duško Radović

Kad je bio mrak


Kad je bio mrak,
kad je bio mrak,
pojurila mačka miša
čak, čak, čak.

Pojurila mačka miša
čak, čak, čak,
a da l’ ga je progutala,
to ni ona nije znala
– jer je bio mrak,
jer je bio mrak…

Duško Radović

Kad sedam veselih dečaka


Kad sedam veselih dečaka
ugazi u sedam prolećnih bara
– izađe sedam pijanih čizmara.

Kad sedam pijanih čizmara
prošeta kroz sedam pekara
– izađe sedam belih mlinara.

Kad sedam belih mlinara
uđe kod sedam poslastičara
– izađe sedam brkatih kaplara.

Kad sedam brkatih kaplara
po sedam tavana protumara
– izađe sedam crnih odžačara.

Kad sedam crnih odžačara
umije sedam strpljivih baka
– gle! zeva sedam sanjivih dečaka!

Duško Radović

Lepo je sve što je malo


Čim se nešto malo, malo rodi,
na kamenu, grani ili vodi,
prvi dan mu uz ljuljašku tepa:
Budi lepo kao što je lepa…

…Svaka buba od hiljadu buba,
svaka ptica od hiljadu ptica,
svaka riba od hiljadu riba!

Čim se nešto uspravi nad travom
– lupi glavom po prostranstvu plavom,
dan ga bodri: rasti i ne strepi,
bićeš lepo kao što su lepi…

…Svaka zvezda od hiljadu zvezda,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka pesma od bezbroj pesama!

Čim se nešto oglasi u svetu,
u pokretu, glasu ili cvetu
– sluti, čuje kroz damare slepe:
već sam lepo kao što su lepe…

…Svaka buba od hiljadu buba,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka ptica od hiljadu ptica!…

Duško Radović

Lovac i lav


Bilo je kasno leto,
dan se skratio bitno.
Na leto i na sve to
kiša je kišila sitno.

To je bilo, da ne slažem, davno...
Na prašumu i ostalo voće
spustilo se predvečerje tavno,
san me vara, čas neće – čas hoće.

San me vara na drvenoj grani,
traži cveće a na mene sleće.
Uspavaj me, noći, ko ti brani,
prašuma se uspavati neće.

I kad prvi san na oči sede,
i kad drugi dođe sasvim blizu –
ja osetih da me nešto jede,
da me neki sekutići grizu.

Bacim pogled a pogled se vrati,
zvekne hladno o nečije oko.
Tražim nogu, mesto nje se klati
jedna glava, već stigla visoko.

To je bila glava jednog lava,
strašnog lava, al' to nije bitno.
Ja mu rekoh: kakva je to slava
krasti noge i glockati sitno!?

Lav urliknu: zar sam pao s duda?
Glođem nokte i čarape trule!
Vi ste – čavka, crv, buba, mrva, luda.
Ništa, manje od ništa, nula, dve nule, tri nule!

Ja polako vratim noge gore
oprostim mu čarape i nokat.
Kažem: čudno, nasrtljivi stvore
– vi ste glavat, rukat, okat.

Pogledajte, moja ruka preti
da prekrati mladosti vam čar!...
U životu nije teško mreti,
al' živeti – već je teža stvar!

Lav ponovi: zar sam pao s duda?
Glođem nokte i čarape trule!
Vi ste – čavka, crv, buba, mrva, luda,
ništa, manje od ništa, nula, dve nule, tri nule!

Hm, hm! Rekoh, s nešto malo pretnje,
kako čuh i ako dobro čuh
pijani ste il' vam neke smetnje
razaraju trbuh, njuh i sluh?

Bilo je kasno leto,
dan se skratio bitno...
Na leto i na sve to
kiša je kišila sitno.

Kao prvo – vezah ga za drvo.
Kaži: neću više!

Kao drugo – zavrnuh mu uvo.
Kaži: neću više!

Kao treće – pogledah ga suvo.
Kaži: neću više!

Lav me šutnu iznenada nogom!
Ja mu vratih čvrgu sred čelenke
(Lele, Lenke, sred žute čelenke!)
On promrsi nešto kao: zbogom...

Bilo je kasno leto,
dan se skratio bitno...
Na leto i na sve to
kiša je kišila sitno.

Duško Radović

Mali život


Dok neko pije
– ja pijuckam.

Dok neko grize
– ja samo grickam.

Dok neko glođe
– ja samo glockam.

Dok neko bode
– ja samo bockam.

Dok neko peva
– ja pevuckam.

Dok neko drema
– ja dremuckam.

Dok neko radi
– ja raduckam…

I tako malo, sitno živuckam.

Duško Radović

O stidu i sramoti


Jedan se stideo da pita gde je klozet.
I šta je bilo?
Ništa. Upiškio se u gaće.

Jedan se stideo da kaže gde ga boli.
I šta je bilo?
NIšta. Nisu ga izlečili.

Jedan se stideo da kupi u radnji gaće.
I šta je bilo?
Ništa. Išao je bez gaća.

Jedan se stideo da kaže devojci da je voli.
I šta je bilo?
Ništa. Udala se za drugog.

Duško Radović

Mama


Kad seva…
— Mamaaa!

Kad te neko juri…
— Mamaaa!

Kad si gladan…
— Mamaaa!

Kad ne možeš…
— Mamaaa!

Kad nešto ne znaš…
— Mamaaa!

Kad se penješ…
— Mamaaa!

Kad silaziš…
— Mamaaa!

Kad spavaš…
— Mamaaa!

Kad se budiš…
— Mamaaa!

Kad ne znaš šta hoćeš…
— Mamaaa!

U celom svetu,
na svim stranama,
reč je uglavnom o mamama.

Najpre je bilo
ništa i tama,
a onda nas je rodila mama.

Mame su važne da nas rode,
da nas podižu i da nas vode.

Svi što po svetu trče i lete
neke su dobre mame dete.

Duško Radović

Poučno