Goran Vracar

Goran Vračar



rodjen oktobar 1964 Sarajevo


Goran Vračar živi i radi u Bosni - Republici Srpskoj.


Zakletva


A onda si došla ti.
Moj besmisleni i već monotoni ritual mužjaka
i tvoje nezainteresovane plave oči
koje gledaju kroz mene
dok izgovaram po ko zna koji put
isti recital pred kojim su padale suknje
i raskopčavale se bluze
a usne vlažile od požude.
Pokušaj da te dodirnem
i tvoje izmicanje ruke,
potom osmjeh koji razara
i šiške nemarno raposređene po čelu.
Kosa zabačena iza desnog uha
i lagani trag šminke na očima i obrazima,
grudi koje se svakim udisajem
lagano podižu do nebesa
i bokovi od čijeg se laganog njihanja
dobija morska bolest
i pada u nesvjest.

Ti, koja si uništila mene u meni,
ti pred kojom sam odjednom bio go i nemoćan
i pred čijim pogledom sam ostao nijem
a riječi već toliko puta rečene,
po prvi put ostale neizgovorene.
Ti, koja si nemarnim pokretima
uništila zidine moje tvrđave
pa pobjeđen i nemoćan stojim na frontu
dok vojska tvojih trepavica
osvaja pedalj po pedalj
ostavljajući me bez odbrane
i pred kojom razoružan klečim
i molim za milost.

Ti koju sam čekao vijekovima
da me uništi poljupcem
od kojeg ne ostaju ožiljci
nego žive rane na srcu koje nikada ne zarastaju.
Tebi ću se osvetiti za sve neprospavane noći
koje si mi darovala,
poslije kojih sam oznojen
i sa glavom u oslonjenom na dlanove
dočekivao jutra.
Tebi ću biti najgora noćna mora
koju si mogla da smisliš.

Ako srce nađeš


Sve nas noćas deli, i pamuk i svila
mrak našu samoću udvaja i množi,
između nas ljubav odsečenih krila
poslednji put peva po usnuloj koži.

Zidovi se smeju, smeje nam se soba
i šuštavi nemir u kom smo se kleli.
Mesto nas u tami pleše garderoba,
ugao sa uglom naše stvari deli.

Ovo nije moje, ovo možda jeste,
to je moja duša što ti je u šaci,
usne, ruke, grudi, moje oči gde ste,
ako srce nađeš slobodno ga baci.

Pređi preko praga što god možeš tiše,
moja je samoća obična sitnica,
i ne okreći se da ne vidiš više
dva jezera slana željna tvoga lica.

Svetla Sarajeva


Još uvek postojim, još prkosim Bogu,
sa mnom moje celo postojanje peva,
ne bojim se smrti samo ako mogu
još jednom da vidim svetla Sarajeva.

Grlim hladno gvožđe, najmiliju dragu,
umotan u teško jutro iznad grada,
krenuo u prošlost, zastao na pragu
moje bivše zemlje, bivšeg velegrada.

Ne pale se svetla, sve uglavnom ćuti,
samo grmljavina niz ulice hoda,
čuvam bolno srce da se ne zaputi
predgrađu u kome umire sloboda.

Dišem ovo nebo nad pognutom glavom,
ljubim ovu zemlju, volim je i prosim,
a tišina pije, plaća zaboravom,
i ja samo bedu kroz vekove nosim.

I podižem ruke, ka nebu, ka bogu,
(na trenutak samo čujem kako peva)
ne bojim se smrti samo ako mogu
ponovo da vidim svetla Sarajeva.

Tamo gde se đavo oseća na svome,
kada jauk vetra niz ulice krene,
ja bih zapevao ali nemam kome
kad ne boli nikog kako boli mene.

I pognute glave u nebesa gledam,
bledo praskozorje u očima držim,
ukrali bi i to a ja ništa ne dam,
pamtim da se sećam, pamtim da izdržim.

Jer šta ću ja bedan kad korenja nemam,
ne hodaju stabla, ne miču se gore,
samo ja se noću u pohode spremam
i kapije pakla otvaram do zore.

A ne mogu napred i nigde ne mogu,
to uzalud duša svoju dušu sneva,
na kolena padam i molim se bogu
još jednom da vidim svetla Sarajeva.

Greška


Sreli smo se greškom, u pogrešno doba,
i pogrešno beše sve što tada poče,
pogrešna adresa, i pogrešna soba,
i gramofon stari, i pogrešne ploče.

Pogrešno smo hteli da potraje dugo
jer pogrešno beše vreme da se želi.
uzeli smo veče, zatim jedno drugo,
pogrešno se potom do jutra voleli.

A ni zora nije svanula na vreme,
pogrešno je sunce kasnilo dva veka,
trošili smo sate bespovratno neme
u toplini carstva jastuka i deka.

I pogrešno beše kad konačno svanu
jer nas belo svetlo uhvati u grehu,
i pogrešna beše suza koja kanu,
i sve neme stvari tad pogrešne behu.

I nikada više pogrešne adrese,
ni pogrešne sobe, ni studentskog doma,
samo veče katkad sećanje donese
na pogrešnu ljubav najdražu oboma.

Grudobolja


Ja zbog tebe nisam prejahao polja,
ni pogođen pao na tepihe maka,
to što zoveš ljubav, to je grudobolja,
kancerozna želja u srcu ludaka.

Pa varamo zvezde kako smo još skupa
paleći na stropu zadnje povečerje,
dok armija suza obrazima stupa,
i raznosi sreću kao vetar perje.

To što rukom držiš već ti je pobeglo
u svitanju jednom, poslednjem na svetu,
ne, umrlo nije, no je samo leglo
ko bolestan starac na trošnu krevetu.

Ja otiću neću, već sam otišao,
uzalud se nadaš da ću opet stići,
jer samo sam jednom s tobom posrtao,
i nikad više tuda neću ići.

Jer nisam zbog tebe prejahao polja,
ni pogođen pao na tepihe maka,
to što zoveš ljubav, to je grudobolja,
kancerozna želja u srcu ludaka.

Loši đaci


Gde te noćas bezobrazno ljube
loši đaci treće gimnazije,
dok u grudi urezuju zube
a ti vičeš da ti ništa nije.

Gde te noćas pohode divljaci,
moja bela neljubljena ženo,
dok ti vreme umire u šaci
a ti misliš da je potrošeno.

Ko ti noćas po dojkama šara
prstom bola, čemera i besa,
za čije se osmehe otvara
kapija od prevara i mesa.

Što te noćas večeraju vuci,
što govoriš da ti ništa nije,
dok moj život umire u ruci
loših đaka treće gimnazije.

Sami


Uzalud se deliš na dva pristaništa:
luku moje duše, obalu mog tela,
od tvoje samoće ne treba mi ništa
niti išta želim što bi dati htela.

Nismo što smo bili, na početku kraja
tek smo nesanica potrošenog doba,
zvezda repatica ostala bez sjaja
i nadgrobni kamen ostao bez groba.

U mrtvo popodne, brodom bez jedara,
nemoćni od bola kad usne zaneme,
odlazimo sami preko kalendara
kojim već odavno ne merimo vreme.

Posle rastanka


Dotaknuo nisam tvoje vrele sapi
(drugi su ih vuci ljubili i kleli),
duša mi se žuči s tvog izvora napi
bol se zove igra koju smo počeli.

Priznaću ti: nisam spavao sa travom,
ostao sam večno zaljubljen u cveće,
sad shvatam težinu oblaka nad glavom,
nemo, dobrovoljno, idem na raspeće.

Hodam preko polja a zveri me grizu,
ubio sam celo jato golubova,
skoro dah ti čujem, toliko sam blizu
umoran i beo, čuvar tvojih snova...

A negde daleko nebo fenjer gasi,
i znam - uskoro ćeš krenuti kroz vreme,
doživotno moja, pa ma čija da si
obala pred kojom ribari zaneme.

Poklon


Sve sam joj sem sebe poklonio svete,
moje tamne grehe i blistave snove,
sa ramena zvezde, s neba epolete,
kiše mojih tuga, moje blagoslove.

Sve čime se peva i sve što se ćuti,
džepove, u njima tajne sakrivene,
rukave bez kojih umiru kaputi
i ruke za njene grudi zašivene.

I oči, i uši, i osmeh sa lica,
najtiše tišine, i ušća i vrela,
celo jedno nebo oteto od ptica,
dlanove sa njenih obraza i čela.

Olujama bola grudi razapete,
na asfaltnom polju srce od betona,
sve sam joj sem sebe poklonio svete
a samo je mene poželela ona.

Pismo Srbiji


Koliko te ima pa te drugom daju,
otadžbino krvavih ravnica,
da l' si orlovima večera na kraju
dana punog suza izbeglica.

Ima li te dosta koliko te traže
i hoće li preteći i nama
što u šaci osta posle mrtve straže
na kosovskim golim planinama.

Ko te slepo vodi čemeru i bedi
stazama kroz trnje i sramotu,
za san o slobodi da l' umreti vredi
(makar život ne sliči životu).

Koliko ti smeta zvuk čeličnih ptica
i njihovo pevanje u zoru,
i šta ikad cveta ispod gusenica
kojima te bespoštedno oru.

Stidiš li se, možda, što si pokleknula,
dok krvariš u sopstvenom blatu,
ili slediš vožda na putu rasula
posle smrti u ničijem ratu.

Gde su one naše krajiške planine,
gde su naše slavonske ravnice,
ko ti sablju paše dok moj narod gine
zemljo moja, moja izdajice.

Gde si otadžbino mojom krvlju tkana,
hoće li ti iko ikad reći:
nije teklo vino iz bosanskih rana,
ni iz tvojih ne može poteći.

Užari se zvezdo, od stramote crna,
ne budi nam maćeha no mati,
i jedino gnezdo za nebeska zrna
ako ima smisla procvetati.

Otadžbini


Iz navike samo još spavamo skupa,
iz navike zajedno nas bude,
onda postavljamo u parku bez klupa
krstove što sećaju na ljude.

Onda svako svoje hodočašće hodi,
ja u bedu a ti u sramotu,
i dok se nas dvoje nadamo slobodi
neko drugi peva o životu.

Uporno te nema a, kao, postojiš,
urezana u kamen i stene,
bez reči i nema istine se bojiš
a nje nema ako nema mene.

Mi smo, što te bednu digosmo iz krvi,
zarasli u korov i u travu,
imali smo jednu, dadosmo je prvi,
al' ko žali izgubljenu glavu.

Sad se opraštamo, u praku bez klupa,
gde krstovi oplakuju ljude,
jer navikom samo još spavamo skupa,
iz navike zajedno nas bude.