Zanimljivosti iz Krajine

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

Neobično jaje

Datum: 06.05.2009 22:00
Autor: S. T.

NOVI GRAD

Mještane novogradskog sela Prusci nedavno je iznenadio nesvakidašnji događaj. Mještanin Drago Mačak obilazeći kokoške u svom dvorištu u plastu sijena pronašao je neobično kokošije jaje sa reljefnim crtežom sunca.

Porodica Mačak živi od poljoprivrede i ima 40 koka nosilja i devet pijetlova. Zbog toga je, kažu, teško odrediti koku koja je snijela jaje.

I najstariji mještani sela Prusci ne pamte ovako neobičan događaj. Već se danima okupljaju oko kuće Mačkovih i pitaju se da li je riječ o božijem znaku ili čudu prirode.

- Jaje ćemo sačuvati za sreću naše porodice - kaže Drago.

(Glas Srpske)

Krajputaši čuvaju legendu o selu

PRIJEDOR

Svojevremeno širom Potkozarja postojao je običaj da se samoubice i ljudi koji nesretni slučajem okončaju svoj život ne sahranjuju u groblju već na raskršćima.

Njihova smrt po narodnom tumačenju nije smatrana božijom voljom zbog čega nisu mogli biti sahranjivani pored onih koji su umrli prirodnom smrću.

Takva tri groba nalaze se i na raskršću u zaseoku Krički gaj sela Marićka kod Prijedora. Osamdesetjednogodišnji Veljko Stojnić mještanin Marićke ispričao nam je i priču u tri krajputaša u njegovom selu.

Prema njegovim riječima prvi sahrana na raskršću u Kričkinom gaju dogodila se prije više od stotinu godina, kada je na ovom mjestu sahranjen jedan mještanin koga je zbog krađe drveta ubio lugar.

- Postoji priča da je taj nesretnik sjekao nekakvu bukvu, a na licu mjesta ga je uhvatio lugar koji ga je štapom udario iza vrata, a ovaj je pao mrtav - rekao je Stojnić.

On je dodao da je grob ovog nesretnika već je u potpunosti zarastao, dok su spomenci druge dvojice očuvani.

- Drugi je kako se priča išao pijan putem pao u snijeg i smrzao se. Dok se treći, koji se zvao Branko Stojnić ugušio u obližnjoj rijeci Gomjenica - ispričao nam je Stojnić dodajući da je posljednji među njima sahranjen početkom pedesetih godina prošlog vijeka.

Danas ovog običaja više nema u Marićkoj ali ni okolnim mjestima. Svi mrtvi da li umrli prirodnom smrću ili na neki drugi način sahranjuju se u mjesno groblje koje je udaljeno od raskršća u Kričkinom gaju oko dva kilometra.

- Mislim da je taj običaj bio veoma ružan. Glupo da se ljudi sahranjuju pored puta i na raskršćima. Mnogi se poslije plaše tuda proći po noći. Znale su kružiti selo i razne priče o priviđenjima na putu, koje su se dugo prepričavale. Sve se to povezivalo sa tim grobovima - kaže Stojnić jedan od najstarijih mještana sela Gornja Marićka.

Paljenje lila

Stojnić kaže da je Krički gaj ne samo poznat po krajputašima već da je ovo mjesto bilo i mjesto nekadašnjeg okupljanja naroda uoči Petrovdana gdje su se palile petrovdanske lile.

- Ovaj običaj je ponovo obnovljen a postavljeni su i temelji za crkvenu ladaru koja je takođe bila u neposrednoj blizini ovog gaja - kaže Stojnić.

Хроничар села Сводна
У месту у коме је рођен и где се најлепше осећа Драган Лајшић, самоуки сликар, скулптор и песник, налази инспирацију за мешавину наиве и реализма

Драган Лајшић сликом и речима бележи народне обичаје Приједор – Сводна је мој живот и опредељење. Ту сам рођен, ту се најлепше осећам и на крају, ту налазим инспирацију, прича седамдесетпетогодишњи Крајишник, Драган Лајшић из села Сводна код Приједора, самоуки сликар, скулптор, хроничар али и песник који се одавно доказао пред домаћом публиком.

Сећа се Драган тешког детињства проведеног у вихору Другог светског рата. То га је и омело, вели, да заврши високе школе и обдареност уметношћу изрази у правом светлу. Ипак, међу дванаесторо браће и сестара, био је једини који је показао интересовање за цртање по камену и прављење фигура од иловаче.

– Нико у породици никада није сликао нити се сличним бавио. Чији ген носим не знам, једноставно, десило се, казује Драган и показује на уоквирена дела са мотивима из родног краја. Ту су и народни обичаји виђени очима овог уметника, пренети на платно до детаља, портрети његових најближих…

По завршетку оног рата школовао се и радио по градовима бивше Југославије. Прошао је Лајшић, Београд, Чачак, Зеницу, многа места у Словенији и Хрватској, радио и доказивао се. И тада је на површину испливавало оно што је волео – цртање и дизајн. У младости је био најбољи у креацијама које је радио на обичним керамичким плочицама. Завршио је повртларски и једриличарски курс, радио у пројектном бироу у Приједору, израђивао натписе за предузећа. Од када је у пензији, деветнаест година, не одваја се од кичице која га је „прочула” изван граница Српске. И не само то – он ради и скулптуре од дрвета.

– Имао сам бројне колективне и самосталне изложбе. Излагао сам у Београду, Сарајеву, Бору, Јајцу, Приједору, Новом Граду и, наравно, свом родном месту, подсећа самоуки уметник и додаје да су се неке од његових слика нашле у репродукцији на подручју Италије. На двадесет и шестом Сабору српског, изворног и народног стваралаштва у Теслићу, пре неколико година, међу стотинак аутора са подручја бивше државе, Лајшићева слика „Српски сватови” освојила је прву награду. Каже да су многи критичари његова дела окарактерисали мешавином наиве и реализма.
Драган Лајшић није само уметник, он је и хроничар, летописац о свом селу и народу. Недавно је издао трећу књигу под називом „Хроника села Сводна”, а пре тога, збирку песама „Кућни праг” те књигу записа, кратких прича и песама под називом „Шарено двориште”. Жеља му је да отвори сликарску школу и знање пренесе на младе јер је, сасвим случајно, открио да у селу има деце са даром за уметност у којима, како каже, сигурно „чучи” неки будући уметник.

Данас Драган живи са супругом, има три кћерке и петоро унучади. Случајно сазнајемо за још један необичан хоби нашег саговорника – он води дневник и записује и најмање детаље који су обележили сваки дан његовог живота.



И. Котлић
[објављено: 01/12/2008]

[You must be registered and logged in to see this link.]