Manastiri

Манастир Вазнесења Господњег (Доње Вардиште)

Манастир Вазнесења Господњег је женски манастир Српске православне цркве посвећен Вазнесењу Господњем. Манастирска слава је Вазнесење Господње — Спасовдан.


Положај

Манастир Вазнесења Господњег се налази у Доњем Вардишту на путу Вишеград-Ужице. Смјештен је у долини између Бијелог и Црног Рзава у подножју планине Варде. У саставу манастира се налази парохијски дом, конак и гостињске собе, монашке келије, иконописачка и радионица за шивење.
Историјат

Црква Вазнесења Господњег је грађена од 1991. до 1996. године. Храм је освештао митрополит дабробосански Николај 21. јула 1996. године. Исте године је основана вардишка парохија издвајањем из добрунске парохије. Манастир је настањен монахињама од августа 2007. године.

У близини манастира у мјесту Ваган (Бијело Брдо) се налази дрвена капела која датира из 1870. године. Поред капеле, у Вардишту се налази и спомен-костурница коју су у спомен на погинуле синове и њихове саборце у Првом свјетском рату подигли Јосиф и Стана Матковић. Спомен-костурница је освештана на Видовдан 1932. године.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Светог Василија Острошког

Манастир Светог Василија Острошког је новосаграђени манастир посвећен Светом Василију Острошком Чудотворцу се налази у самом центру Бијељине. Манастирски комплекс обухвата површину од 3.500 m² са изузетно уређеним и функционалним распоредом објеката.

Поред манастирског храма, који се налази у централном дијелу комплекса, саграђени су објекти који имају вишеструку намјену. Доминантан мотив овог комплекса представља звоник са сатом висине преко 30 метара. С обзиром да се уочава са свих страна, постао је симбол овог манастира и често оријентир за путнике који пролазе кроз Бијељину.

У једном дијелу је привремено сједиште епископа зворничко-тузланског господина Василија, који је у ратној стихији морао да напусти Тузлу.

У поменутим објектима се налазе музеј површине 400 m², трпезарија, свечани салон, канцеларије, библиотека, стамбени простор, сала за предавања, келије за монахе, свјећарница са продавницом икона и сувенира, итд. Сви објекти су функционално повезани зиданом оградом која ограђује манастирски комплекс.

Манастирски храм представља архитектонско и умјетничко дјело високе вриједности за чију су изградњу ангажовани најбољи неимари овога краја. Унутрашњост храма је осликана прелијепим фрескама које је радио Драган Марунић из Београда.

У храму се испред олтара налазе честице моштију Светог Василија Острошког и Светог Сисоја Великог. Посебну вриједност манастирске цркве представља копија чудотворне иконе Тројеручице која је дар хиландарског манастира.
Историјат

Идејни носилац цијелог пројекта током свих фаза градње је био епископ Василије који је најзаслужнији што је сваки детаљ овог манастирског комплекса на свом мјесту. Градња је почела 1996. године да би комплетан комплекс био завршен 2001. године, када је 12. маја освећен. Уз присуство 19 архијереја Српске православне цркве, бројне званице и вјерни народ, освећење је протекло величанствено. Кум манастира је био Слободан Ћурчић из Лончара, кум крстова Спасоје Митриновић из Бијељине, кум звона Предраг Марковић а кумови прве манастирске славе, познати ктитори и задужбинари Семберије и Републике Српске, Слободан и Мира Павловић.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Глоговац

Манастир Глоговац је средњовековни манастир Српске православне цркве посвећен Светом великомученику Георгију. У манастиру се одржава Јањски сабор.

Положај

Налази се у Јању, у кањону речице Глоговац и планине Љуша, око 15 километара јужно од Шипова, у Републици Српској. Најближа насељена места су Бабин До (2 километра), Бабићи (4 километра) и Чуклић (6 километара). Припада епархији Бихаћко-Петровачкој.
Историјат

Манастир је у својој историји два пута рушен и обнављан. Једном су га срушили Турци, а други пут у Другом свјетском рату су га запалиле усташе. Манастир је обнављан у другој половини деветнаестог вијека 1886, затим шездесетих година двадесетог вијека, а у скоријој прошлости 2001. године.
Јањски сабор

Културна манифестација Јањски сабор се одржава у манастиру Глоговац из времена Краљевине Југославије. Јањски сабор се одржава једном годишње у недељу за црквени празник Свих светих. Обнављању ове традиционалне манифестације је 1991. године присуствовао Патријарх српски Павле.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Херцеговачка Грачаница

Херцеговачка Грачаница је српски манастир чија манастирска црква представља верну копију цркве манастира Грачанице са Косова, задужбине краља Милутина (1282—1321). Саграђена је 2000. на брду Црквина изнад Требиња, са жељом да изврши тестамент требињског песника Јована Дучића. Његови посмртни остаци пренети су из Сједињених Америчких Држава и сахрањени у крипти манастирске цркве. Мотиви који украшавају њен под, преузети су из тзв. Призренског патоса који је красио под задужбине Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355), Светих Архангела код Призрена.

Спомен комплекс чине црква Пресвете Богородице са звоником, владичански двор, библиотека, амфитеатар, галерија, салон за банкете, чесма и летња башта.

Храм се може видети са сваке тачке у Требињу. Са брда Црквина пружа се поглед на цели град.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Добрићево

Манастир Добрићево је манастир Српске православне цркве који се налази у селу Орах, Општина Билећа. Манастир је саграђен у првој половини 13. вијека.
Манастирска црква Ваведења Пресвете Богородице је изграђена од локалног камена кречњака. Садашњи животопис у храму је радило више мајстора. Мајстор Георгије Митрофановић је крајем 16. и почетком 17. вијека преко старијих фресака осликао зидове манастира. Према сачуваним записима, манастирске фреске је осликавао и мајстор Теодосије. Садашњи црквени иконостас је 1745. године осликао зограф Рафаило Димитријевић из Рисина. Прилоком премјештања манастира 1965. године, испод слоја фресака су пронађени остаци старијих фресака. Историчара умјетности сматрају да манастирске фреске прретстављају најљепшу цјелину српског животописа тога времена. У манастиру се чувају свете мошти, рука непознатог светитеља окована у позлачену сребрну наруквицу из једног комада.
Историјат

Манастир је изграђен у првој половини 13. вијека на темељима раније ранохриншћанске базилике. Градњу манастира Добрићево предање везује за Немањиће и за цара Константина и његову мајку Јелену. Најстарији сачувани документ о манастиру потиче из средине 17. вијека.
Страдање манастира Добрићево

Манастир Добрићево је опљачкан 1549. и 1680. године, а унутрашњост манастира је два пута спаљивана 1672. и 1914. године. Животопис је доста страдао када су Аустријанци запалили цркву 1914. године.
Положај манастира Добрићево

Манастир Добрићево се до 1965. године налазио на ријеци Требишњици поред Требиња, када је због изградње хидроцентрале и потопљавања премјештен у село Орах, Општина Билећа.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Доња Бишња

Манастир Доња Бишња је манастир Српске православне цркве посвећен Покрову Пресвете Богородице. Манастир се налази у Доњој Бишњи поред Дервенте. Манастир припада Епархији зворничко-тузланској.


Историјат

Обновњени манастир је освештан на Видовдан 28. јуна 2006. године. Изградња манастира је трајала од 2002. до 2006. године. Обнову манастира су финансирали ктитор Ратко Ђекић, и Епархија зворничко-тузланска. Манастир су осветили епископ зворничко-тузлански Василије и епископ западноамерички Максим.

IZVOR: WIKIPEDIJA

MANASTIR DUGA NJIVA

Манастир Дуга Њива је манастир Српске православне цркве посвећен Светом пророку Илији. Манастир се налази на Дугој Њиви, на планини Требави, у Општини Модрича.


Историјат

Након војне операције Коридор Војске Републике Српске, српски народ Требаве и околине је 1992. године изградио на Дугој Њиви цркву Лазарицу посвећену Светом цару Лазару и свим српским јунацима. Идеја за изградњу храма је донесена на традиционалном српском окупљању под називом Збор на Дугој Њиви, који се на Требави традиционално одржава у недељу на Огњену Марију од 1919. године. Повод је био побједа Војске Републике Српске у операцији Коридор, и сјећање на све погинуле српске борце од Косовског боја, до Отаџбинског рата (1992-1996). Први искушеник Жика Николић је дошао у манастир 2. јула 2007. године.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Клисина

Манастир Клисина се налази у селу Ништавци, 15 km јужно од Приједора, у општини Приједор, Република Српска. Манастир је посвећен светој великомученици Марини (Огњена Марина). Смјештен је на једном узвишењу покрај пута којим се из Приједора стиже у Сански Мост, а у близини протиче и ријека Сана. Овај манастир данас представља једно од духовних средишта вјерног српског народа на сјеверозападу Српске.
Историја манастира


Првобитни, средњовјековни манастир, порушен је одмах послије пада Босне под Турке 1463. године, а био је посвећен Сретењу Господњем. Народно предање сачувало је успомену на порушени манастир самим именом Клисина, које долази од грчке ријечи "еклисија" (εκκλησία) - црква.
Турско доба

Може се закључити да у Клисини монашки живот није трајао дуго након оснивања манастира. У наредним временима само се препричавало да је ту био манастир и да су га Турци спалили, а калуђере протјерали. Црква је послије обнављана у дрвету, толико да се у њој могло вршити богослужење недјељом и празницима.
Усташки злочин

Дрвено здање је служило као парохијска црква све до 1941. године, кад су је усташе запалиле. Тада су мјештани села Ништавци звоно потопили у ријеку Сану да би га сачували за боља времена. Одмах послије рата на рушевинама цркве подигнута су четири стуба и на њих је окачено звоно, па се ту за велике празнике вршило богослужење. Људи су се окупљали за Сретење, Духове и Огњену Марину (30. јули).

Темељи мале дрвене цркве из турског периода пронађени су приликом копања темеља за садашњи манастирски храм, а пронађени су и гробови у самом храму и око храма.
Поновна изградња
Манастир Клисина

Манастир Клисина је саграђен на старом манастиришту. Црква манастира је подигнута на темељима старе, од усташа запаљене и порушене цркве 1941.
Иницијатива

Почетком деведесетих година прошлог вијека отац Петар Миловац, протојереј и парох оштролучки, покренуо је иницијативу за поновну изградњу цркве. Тада је било замишљено да се направи једна мала, скромна црквица која би задовољила потребе парохије. Године 1991. на трон Епархије бихаћко-петровачке дошао је преосвећени владика Хризостом. Његовим залагањем реализује се идеја изградње цркве, али знатно веће од замишљене.
Изградња цркве

Црква је саграђена и освештана 1991.-1993. године, када је на овим просторима већ увелико бјеснио нови крвави рат. Владика Хризостом је на проповиједи често слушао приче мјештана да је овдје био манастир и да би га требало обновити. Он је послије нашао и историјски, писани податак који је потврђивао ту чињеницу.
Изградња конака

Приликом освећења нове цркве, 1993. године, епископ и присутни народ изразили су жељу да се уз новоподигнути храм подигне конак и да се прогласи манастиром.

Одлуком епископа, а на задовољство свег православног народа овог краја, 1994. године темељи за конак су освећени, те је почела њихова изградња и обнова манастира. Нажалост, линија ратних дејстава све више се приближавала Клисини, па су радови на самом почетку одмах и заустављени. Највећи дио епархије потпао је под власт Федерације Босне и Херцеговине, а један дио и под хрватску власт, па је владика био принуђен да напусти ово подручје и привремено се склони.

По окончању ратних дејстава опет се кренуло у обнову манастира. Радови су настављени 1996. године, али су због недостатка новчаних средстава конаци били употребљиви тек у јесен 2000. године. Тада је у манастир дошао отац Василије и монашки живот је обновљен.
Проглашење манастира

Проглашење манастира учињено је 1. јануара 1998. године. Том приликом Епископ Хризостом прогласио је манастир Клисину као Светомаринску Општежитељну Обитељ. Ускоро послије овога, замонашен је и први монах манастира Клисине, 2000. године, а освећење манастирског конака извршено је 2001. године.
Опис манастира и даљи планови

Манастирска црква је посвећена светој Огњеној Марији. Мошти лијеве руке ове светитељице чувају се у манастиру светог Николе на Озрену, а десна рука се налази у манастиру Ватопед на Светој гори. Мада доста скромна једнобродна базилика, ово је веома лијепа црква у чијој се архитектури осјећа утицај више стилова. Фасада цркве је обојена жутом бојом са назначеним луковима у византијском стилу, који су окречени у бијело. Звоник је доста висок и раскошно је изведен, слично звоницима руских цркава. У цркви нема живописа, али тај недостатак надопуњује врло богат иконостас и полијелеј.

Ускоро ће високе зидине уоквирити цркву и конак, па ће тако, бар што се тиче грађевинских захтјева, манастир бити употпуњен.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Крупа на Врбасу

Црква Светог Илије у Крупи на Врбасу (у народу позната као Илинка) је подигнута на темељима средњовековног манастира Крупа. Налази се двадесетак километара узводно од Бање Луке. Према доступним изворима сам манастир је подигнут крајем 13. века или почетком 14. века. Монаси Крупе на Врбасу подигли су и манастир Крупу код Обровца у Далмацији 1317. године. Манастир је запустео је крајем 17. века у време османлијско-аустријских ратова. У међувремену је подигнута црква брвнара, док је манастир био у рушевинама све до одласка Османлија са тих простора. Манастир је обновљен крајем 19. века, највише заслугом митрополита сарајевског, Саве Косановића уз активно учешће народа из околних села, парохијских цркава и посебно прилозима манастира Гомионица.
Манастир је по други пут порушен и спаљен 1914. године, а обновљен је тек шездесетих година 20. века. Ускоро би требала да почне обнова, како манастира тако и манастирског конака, за шта је већ израђена пројектна документација.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Липље

Липље је православни хришћански манастир који се налази у селу Горње Липље између Котор Вароша и Теслића, у Републици Српској, БиХ.
Према народном предању, манастир је задужбина Светог Саве. То је био основни разлог зашто је на камену постављеном на западном порталу при обнови вршеној 1867—1879. наведено да је манастир основан 1219. године. Насеље Липље се помиње 1273, али изричито манастир помиње се тек крајем 15. вијека у Крушевском поменику. У историјским записима се помиње под два имена: Липље и Осовица, а веома често у истим документима под оба назива.
Манастир је првобитно био посвећен Св. Николи, али је послије обнове у 19. вијеку посвећен Благовештењу Пресвете Богородице. Спада у ред већих и виших средњовјековних сакралних објеката (око 20 m).


Манастир Липље
У манастиру је дуго, можда већ од самог оснивања, радила преписивачка радионица. Судећи према подацима из разних извора, до почетка 17. вијека манастир је био у пуном процвату. Почетком 17. вијека, односно 1615. године, доживљава катастрофу: у великој поплави је оштећен манастир и његова имовина, а неколико становника манастира је погинуло. Липљански Преписивач Данило каже:
Године 7123… надође поплава и обузе порту, разори цркве и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица…

Наредна несрећа се десила 1696. године, када је манастир опљачкан и спаљен. Тада манастир остаје напуштен преко 200 година. Обнову тек у другој половини 19. вијека покренуо свештеник Коста Душанић. Радови на новој обнови су завршени 1879. године. Од тада је манастир парохијска црква све до 1965. када поново почиње да дјелује као манастир.


Данас, братство манастира чине четири монаха, једна монахиња и послушник.
Локација


Манастир се налази у селу Липље, код ушћа потока Млијечница у ријеку Бистрицу. До Липља се долази одвајањем са регионалног пута Добој-Бања Лука, на територији општине Теслић, око 25 километара западно од Теслића на мјесту под називом Клупе. Из правца Бањалуке, одвајање се врши у мјесту Врбањци на територији општине Котор Варош.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Светог оца Николе

Манастир Светог оца Николе је манастир Српске православне цркве посвећен Светом оцу Николи. Манастир се налази у етно селу Станишићи поред Бијељине. Манастир припада Епархији зворничко-тузланској.
Историјат

Манастир Светог оца Николе су освештали владика зворничко-тузлански Василије, владика захумско-херцеговачки Григорије и владика америчко-канадски Лонгин дана 22. маја 2006. године. У часни престо су положене честице моштију Светог оца Николаја и цара Уроша. Овај манастир је реплика златиборског манастира Куманица, а манастирски иконостас је рађен по узору на иконостас манастира Ломница.
Положај манастира

Манастир се налази у етно селу Станишић, три километра од Бијељине, на путу ка Павловића мосту.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Папраћа

Манастир Папраћа је манастир Српске православне цркве. Налази се 12 km од манастира Ловнице у селу Папраћа југозападно од Зворника.

Историја

Постоји неколико народних предања о ктитору манастира и о датуму његовог подизања.
Према првом, манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Владислав и Урошиц, (Пећки и Троношки љетопис из XVIII вијека), док народна поезија у пјесми "Милош у Латинима" каже да је манастир задужбина жупана Вукана који манастир подиже у знак покајања штоје намјеравао промијенити вјеру.
У другој, пак, пјесми манастир се приписује бројним задужбинама Стефана Немање који као велики жупан подиже "Папраћу близу Борогова".
Предање о четири сестре српског "цар Шћепана" такође је интересантно јер говори даје свака од њих саградила по једну цркву: у Тавни, Папраћи, Ловници и селу Цикотама.
У области Бирач (гдје се манастир и налази) живјело се још у античко доба што потврђују пронађени римски новчићи, многи стећци средњовјековних гробаља као и старо средњовјековно утврђење "Перин-град".
У доба турске владавине овај крај је представљао важну комуникацију. Први писани докази о манастиру Папраћа налазе се на јеванђељу из 1550/51. године које је игуман манастира Папраћа Григорије добио од руског протопревитера Јакова. Сматра се да је приликом посјете игумана Григорија Русији и сам руски цар Фјодор I Иванович поклонио 120 рубаља за градњу цркве, те се та 1551. година наводи за годину када је подигнута данашња манастирска црква.
У турском попису из 1528. говори се о постојању цркве још и раније, гдје се спомиње свештеник Радица из Папраће. Даље се спомиње и свештеник Оливер који је описивао тешка времена турске офанзиве на сјеверну Босну, осјећања православних хришћана тог времена и пад Сребреничке бановине 1512. Исти свештеник је 1513. преписао јеванђеље и оно се све до 1578. чувало у Папраћи. На основу тих података може се закључити да је већ у првој половини XVI вијека у Папраћи вјероватно постојала парохијска црква која је прије 1550. постала манастир, а да је 1551. од новчаних прилога руског цара црква обновљена, а можда и дограђена.
После 1551. у манастиру су монаси и учени људи тог времена интензивно преписивали црквене књиге. Бележи се да је 1553. Михајло Зборожевић Александровић у Пољској преписао један псалтир и послао га у Папраћу. Манастир Папраћа се помиње и 1559, када је игуман манастира Троноше Пајсије позвао Арсенија из Папраће да његовом братству помогне саветима у градњи новог храма на старом црквишту.
Сматра се да је Арсеније био богат и угледан човјек и да је имао не само савјетодавни него и материјални удио у градњи Троноше. Украшени кивот који је 1586. јеромонах Лонгин урадио за овај манастир још је једно свједочанство о манастиру у XVI вијеку. Кивот се чувао у Старој српској цркви у Сарајеву.
Крајем XVI и почетком XVII вијека поново се интензивира сарадња са Русијом, па 1588. братство Папраће од руског цара добија новчану помоћ и тканине, а 1592. и 1607. папраћки игуман Лонгин путује у Русију гдје од монаха лавре Кирила Чудотворца добија рукописне књиге. Неке поклоњене руске књиге из Папраће могле су се срести и у манастирима у Србији као што је нпр. у збирци књига манастира Гргетег из 1620.
Игуман Симеон, настојатељ Папраће, боравио је 1645. у Москви, гдје је од руског цара Алексија Михаиловича добио одобрење за боравак монаха и прикупљање прилога. И сљедећи старјешина манастира, архимандрит Михаило, боравио је 1683. у Москви прикупивши значајну помоћ у новцу и књигама.
Потом се као старјешине манастира помињу игуман Симеон и Софроније Подгоричанин који је 1705. постао епископ пакрачко-славонски, тако да се не зна са сигурношћу до када је био у Папраћи. Између 1717. и 1723, послије аустријско-турског рата, манастир је запустио и као напуштено манастирско имање добио га је турски спахија Ферхат-бег из околине Будима, који се након губитка османлијског посједа у Угарској населио у Босански пашалук.
Предање каже да су потомци овог бега дуго живјели у Папраћи и да је једном приликом, док је боравио у Цариграду код султана, своју породицу повјерио на бригу игуману Арсенију. Тада се пожалио султану да се у Босни од "попова и калуђера не може живјети", те да су му ови уграбили жену и дјецу. Султан му одреди везира Ћуприлића са 300 војника који су посјекли све папраћке монахе, а манастир спалили и опљачкали. И остали православни народ том приликом мораше потражити уточиште у Србији и Посавини.
Манастирска црква је тада остала без крова, те су како легенда каже ту затварали стоку, а "буле" прале веш. Све оно што је вриједело однесено је, а према неким причама квалитетнији материјали употријебљени су за градњу џамије.
Претпоставља се да је Манастир Папраћа у то вријеме имао и имања у источној Херцеговини, што потврђује чињеница да су иконе у манастиру Завала у Поповом пољу и селу Мачковцу (шира околина Папраће) од истог анонимног аутора познатог под именом "мајстор из Мачковца".
Од половине XIX вијека, послије акције Омер-паше Латаса (1851.) у Босанском пашалуку наступају повољније прилике за православце, те се сматра да је у то вријеме почела обнова манастира. Обнова се везује за 1853. и име хаџи-Захарија Поповића, свештеника из Осмака, који је чак из Русије донио мало звоно за цркву сакривши га, како предање каже, у бурету.
Тако обновљену цркву је 1869. осветио дабробосански митрополит Дионисије П. Све до 1880. то је била парохијска црква, да би доласком дошао игуман Пајсије (Филиповић) био обновљен монашки живот у манастиру. Веза између Папраће и манастира у Босанској крајини потврђена је 1892. када је за старјешину дошао архимандрит Кирило Хаџић из Моштанице. Он је додатно опремио манастир и посадио виноград.
У Папраћу 1901. долази архимандрит Данило Билбија, који је 1905. саградио и нови конак на месту старога који је изгорео 1717. Билбија је 1907. саградио и нову школу . године. Игуман Јоаким Трбојевић био је старјешина од 1923, а око манастира је саградио ограду, подигао дрвену звонару и купио велико звоно.
Период Другог свјетског рата манастиру Папраћа доноси прогон, пустош и оштећења, а црква је коришћена за држање стоке.
Архитектура

Црква манастира Папраће се убраја у ред најмонументалнијих тј. највећа је манастирска црква на простору Босне и Херцеговине. Комплетним грађевинско-архитектонским подухватом сврстава се у достигнућа архитектуре моравске школе.
Црква има наос, олтар, те унутрашњу и вањску припрату. Купола стоји на ступцима, а бочни прозори прекривени су полуобличастим сводовима. Олтар је полукружан, а споља полигоналан. Пјевнице су изнутра полукружне а споља седмостране. Краћа унутрашња припрата прекривена је подужно постављеним полуобличастим сводом ослоњеним на приелоњене лукове (Шево. 2002.).
Умјетност

Живопис манастира Папраћа није адекватно сачуван али и он упућује на одлике моравске умјетности. То се нарочито види у ликовима светих архијереја у олтару као и ликовима светих ратника у јужној пјевници. Сачуване су и композиције из циклуса Христових страдања и композиција Богородичног успења.
Датовање живописа се у литературним изворима везује за тридесете године XVI вијека и име зворничког епископа Теофана. Велики број вриједних икона налази се не само у манастирској цркви него и у конаку и углавном представљају дјела познатог српског иконописа из XIX вијека. Ту су и престоне иконе Христа Пантократора и Богородице са Христом-дјететом, као рад Милије Марковића из Београда, а представљају рад у техници уља на платну.
Иконе је приложио Миша Анастасијевић, чувени задужбинар "капетан Миша" из Београда 1857. године.
Поред ових ту је и икона Свете Тројице са Богородицом (уље на платну) и три "Јерусалгша" већих димензија из Х^Ш-Х^Х вијека.
У музеј епархијског двора у Тузли из Папраће је донесено надверје из половине XVIII вијека на којему је иконографски приказ "Недремано око" са старозавјетним царевима Давидом и Соломоном. Иконе и надверје су рад Станоја Поповића из Мартинаца у Срему, познатог зографа који је његовао одлике традиционалног византијског иконописа.

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Сасе

Манастир Свете Тројице у Сасама, општина Сребреница, Република Српска (БиХ). Удаљен је 15 km од Братунца и налази се у непосредној близини античког локалитета Домавија. Ово је можда и најмање познат манастир у Босни и Херцеговини, што због своје изолованости од насељених мјеста, што због релативно скоро заснованог манастирског општежића.
Историја

Манастир је саграђен 1242. године и био је метох /имање/ манастира Хиландара. Задужбина је Уроша Немањића, чији је крст дуго чуван у овом манастиру. С обзиром да се манастир налази на подручју које је још у доба Римљана било познато по богатим налазиштима сребра, олова и цинка, сматра се да је подигнут из религиозних потреба православних радника у рудницима овога краја. Турским освајањем Босне запустили су рудници и рударска насеља а са њима и манастир Сасе.
Готово 400 година су темељи некадашњег манастирског храма били прекривени наслагом земље, заборава и незнања. Тек 1858. године сашки рудари су откопали манастирске темеље и на њима саградили нову цркву, коју су према Ђорђу Беатовићу посветили светом апостолу Петру. Ова црква је преко 100 година служила као парохијска и то у најдужем периоду као братуначка.
Темељи и зидове цркве у Сасама ископани су и обновљени 1850. године.
Нова обнова манастира почиње 1989. године када су освештани темељи за манастирски конак и постављен је нови бакарни кров приликом обележавања 750 година постојања. Почетак ратних дејстава онемогућио је велику свечаност освећења манастирског конака која је планирана 1991. године. Манастирски храм је током рата, почетком 1992. године, претрпио оштећења а новосаграђени конак је уништен.
Залагањем Његовог Преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Василија стварају се услови за поновно оживљавање монашког живота у овом манастиру. Стари манастирски храм је порушен и у изградњи је нови који би требало да се покрије до краја 2003. године.
Тренутно су на овој локацији два монтажна објекта, један за потребе богослужења, а други са келијама, дневним боравком и кухињом служи за потребе конака.
Порушена црква је била прекривена бакарним лимом испод којег се налазио старији кров од шиндре. На олтару се налази један прозор док су на подужним фасадама била два и сви су били завршени плитким сегментним луковима. На западној страни се налазио лучни улаз помјерен из центра фасаде на сјеверну страну камена рељефна плоча, споља је била уграђена на јужној страни прочеља и представљала је касно антички двојни допојасни портрет. Претпоставља се да се радило о надгробном карактеру.
Манастир Сасе прославља Светог цара Уроша као задужбинара и тим повод је Владика Василије, 5. децембра 2007. године, предао манастиру дио моштију краља Уроша (дар Владике будимљанско-никшићког Господина Јоаникија) и дио моштију цара Уроша (дар Његове Светости Патријарха српског Господина Павла).

IZVOR: WIKIPEDIJA

Манастир Ступље

Манастир Ступље је манастир Српске православне цркве посвећен светом арханђелу Михаилу. Манастир се налази у селу Горњи Вијачани, на ријеци Манастирици на граници општина Прњавор, Челинац и Теслић. Манастир Ступље се у писаним изворима први пут помиње у 15. вијеку.
Историјат

У манастиру Ступље се монашки живот одвијао од средине 15. вијека, до краја 17. вијека. Монаштво манастира Ступље и Липље се у вријеме Османског царства, односно Велике сеобе Срба сели преко ријеке Саве у Аустрију, односно у манастир Ораховица у Славонији. Рукописне књиге настале у манастиру Ступље су тако сачуване у манастиру Ораховици. Обнову манастира је започео Завод за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске 1994. године.
Положај манастира

Манастир се налази на локалитету Црквиште, на рјечици Манастирици у селу Горњи Вијачани. Од манастира Липље удаљен је 12 километара ваздушном линијом. Пут до манастира Липље дуг је 20 километара и води током ријеке Укрине.
Културно-историјско добро

Завод за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске је манастир Ступље регистровао као споменик културе Републике Српске друге категорије. Завод за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске је у периоду (1994-1995) извршио археолошко ископавање манастира Ступље.

IZVOR: WIKIPEDIJA