Vojislav Ilić

Zimska Idila


Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pušeći sluša vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispredje stoku i čeljad po kući psuje.

Ciganče

Bezbrižno i milo dete! Podigni vitice svoje!
Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne,
I strasno vatreno oko, i grudi sveže i bujne
Vesele oko moje.

Dodaj mi zlatni pehar! Iz očiju tvojih lane,
Ja čitah strašnu povest, koje se mnogi još seća:
Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane,
Na zemlje mirisnog cveća,

U vihorima strasti, sa divljom, pomamnom vikom,
Skakaše bezumna vojska od ljudi, žena i zveri.
I drevne indijske gore oglašavahu krikom
Istoka bujne kćeri.

Ciganče, tako mi Baha! I ja sam međ` njima bio!
No ti mi objasni sada: šta činim ovo, i gdi sam?
Ja vidim da sam pijan, iako – zašto bih krio? –
Dirnuo pehar nisam.

Vojislav Ilić

Omorika

U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri,
Usamljena omorika crne svoje grane širi.

Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća . . .
Ah, ja znadem njenu prošlost, ko i prošlost drugog cveća:

Vidiš one razvaline na visini mračnih gora?
To su tužni spomenici razorenih carskih dvora.

S gorkom tugom bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je davno nekad željno gledo u doline —

A u veče pevao je setnu pesmu punu bola,
I na nju se odzivala druga pesma odozdola.

Car je slušo pesme ove, pa u gnjevu i u žaru
On zatvori svoga sina u visoku kulu staru.

Od to doba bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je s mračne kule željno gledo u doline:

Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada
I hori se tužna pesma, što pastirka peva mlada.

Ona zove svog dragana, što u tvrdoj kuli čami,
I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami —

I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva,
Al na njene setne glase odgovora nigdi živa!

Vekovi su prohujali i proveli burne dane,
I survali sjajne kule i kapije i dvorane.

Više njih se paprat diže i s rujina šušti stari,
I s graktanjem oro suri uzvija se i šestari.

A sumorna omorika nad njenim se diže humom,
Ona znači večnu tugu i peva ju s tihim šumom.

Vojislav Ilić

Poslednji gost

Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema,
Osim krčmara starog, što zguren kraj toplog plama
Pretura debelu knjigu. Na polju mrtvilo vlada,
I sitna kišica sipi i gusta caruje tama!

U tom se kucanje začu. U krčmu uđe naglo
Čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše;
Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi,
U ruci držaše kosu. To samrt ledena beše.

Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu,
Kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime,
Pa onda uzede pero s krčmarskog, prljavog stola
I svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime —

I za tim u budžak ode. Iz tanke polutame
Strašno se kezila otud . . . Vetar je sa vlažnom rukom
Tresao prozore mutne i teška rastova vrata,
Zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.

Vojislav Ilić

Molitva

Kad jeknu zvona s crkvice stare
Tiho i bônô kroz noćni mrak,
A suvo granje zašušti blago,
Ljubeći prvi zoričin zrak —

Svetinje puna duša mi leće
Tamo, gde večni boravi Bog,
Pa mu se moli molitvom blagom:
O, čuvaj, Bože, anđela mog!

Anđela onog, što bludi noću,
I s duše goni nesnosan san,
I duši mojoj kreposti daje
U gorki časak, u strašan dan.

Anđelskim krilom neka me štiti
Kroz život ovaj mučan i klet —
A smrt kad dođe, nek sa mnom onda
Ka nebu zračni upravi let.

Vojislav Ilić

Divno!!