ZOLATAN DANI – Vojska od naših momaka pravi janičare

ZOLATAN DANI – Vojska od naših momaka pravi janičare
Broj | Piše: Aleksandar Dunđerin • 02. jun 2009

Bivši pukovnik protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije koji je komandovao jedinicom koja je tokom NATO agresije na SRJ oborila tri aviona zapadne alijanse (F 117, F 16 i B 2), rođen je u Kovinu 1956. godine. Posle završetka NATO agresije premešten je u pozadinske jedinice, da bi 1. septembra 2004. godine bio penzionisan na sopstveni zahtev. Oženjen je i otac je troje dece. Vlasnik je male pekarsko-poslastičarske firme u Skorenovcu.

Zahvaljujući Zoltanu Daniju, penzionisanom pukovniku protiv-vazdušne odbrane Vojske Jugoslavije koji je komandovao 3. divizionom 250. raketne brigade PVO, američka vojna industrija 27. marta 1999. godine zavijena je u crno. Tada je, naime, njegova jedinica oborila „nevidljivi“ F 117 u ataru sremskog sela Buđanovci. Naša javnost uglavnom je do sada bila obaveštena o ličnoj sudbini ovoga oficira, odnosno o njegovom životnom putu od ratnog heroja, oficira pred kojom je stajala sjajna profesionalna karijera, do gubitnika koji je zbog pritisaka vojnog vrha morao da napusti armiju i započne novi život, kao pekar. Malo pažnje poklanjano je činjenici da je jedinica kojom je komandovao Zoltan Dani uspela da obori „nevidljivi“ avion uz pomoć zastarelog sovjetskg raketnog sistema S-125 Neva (raketa dugih oko 6 metara i teških oko 950 kilograma), pre svega zahvaljujući odlično uvežbanoj i obučenoj posluzi a i malom tehničkom unapređenju. Nedovoljno je poznato da je ta inovacija, koja je obesmislila bitan segment vojne strategije SAD-a i NATO-a, te učinila vidljivim „nevidljive“ letelice, koštala bivšeg oficira Vojske Jugoslavije vojničke karijere, te ga uvukla u špijunsku priču u kojoj su učestvovali ne samo pripadnici generalštaba naše vojske, nego i mnogi oficiri zapadne vojne alijanse, zbog čega je njegov život i život njegove porodice bio ugrožen. Jedan od epiloga ove do sada neispričane priče jeste i susret Zoltana Danija sa pukovnikom američke avijacije, Zelkom Dejlom, pilotom oborenog aviona F 117 koji je, po rečima našeg sagovornika, spreman da se u Srbiji pokloni nevinim žrtvama NATO agresije 1999. godine. U ekskluzivnom razgovoru za „Pečat“ Dani je pristao da prvi put u medijima progovori o značaju, o pozadini borbenih dejstava tokom rata 1999. godine, o situaciji koja je u Vojsci Jugoslavije nastala posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, te o razlozima zbog kojih je odlučio da se penzioniše, napusti vojsku i prihvati ulogu „srećnog pekara“.

Po vašim tvrdnjama divizion kojim ste komandovali tokom rata 1999. godine uspeo je da obori američki borbeni avion F 117 uz pomoć zastarele sovjetske baterije S-125 Neva, pre svega zahvaljujući vašem tehničkom unapređenju. Da li ste posle deset godina od NATO agresije na SRJ u mogućnosti da nam otkrijete u čemu se sastojala ta inovacija čije postojanje osporavaju čak i ljudi iz vrha naše vojske?

U raketnim jedinicima PVO svake godine vršila se stručno-specijalistička provera koja se sastojala iz više segmenata. Jedan od tih segmenata podrazumevao je i proveru poznavanja sredstava za napad iz vazdušnog prostora stranih zemalja. U ranijem periodu naša vojska bila je upoznata sa naoružanjem koje su imale, kako članice Varšavskog pakta, tako i članice NATO-a. Naravno, proučavanje se pre svega odnosilo na najsevremeniju tehniku kojom su raspolagali potencijalni agresori na našu zemlju. A od najsevremenijih sredstava kojima je krajem devedesetih godina raspolagao NATO, izdvajale su se upravo krstareće rakete, odnosno F 117, kao avion „stelt“ tehnologije. O ovom avionu prvi put se kod nas informacija pojavila 1986. godine, i to u časopisu „Krila armije“. U tom listu objavljene su neke karakteristike ovog aviona do kojih su mogli da dođu naši obaveštajci. Od tog trenutka F 117 postao je moje glavno interesovanje, jer nisam mogao da verujem da postoji avion koji leti a ne vidi se, odnosno ne može da se otkrije na radaru. To mi je zvučalo neverovatno, jer je bilo jasno da motor za F 117, za avion težak preko 23 tone, ne može da se napravi od plastike, već se izrađuje isključivo od metala. To znači da je elektromagnetna energija morala da naiđe na avion, i da se od njega odbije. Mnogo kasnije sam shvatio da je priča o „stelt“ tehnologiji, navodno nevidljivoj za radare, čist marketing. Bio je potreban samo način da se ta letelica učini vidljivom, pa sam 1996. godine u Generalštabnoj školi, zahvaljujući pukovniku Vojislavu Peroviću, dobio priliku da proučavam mogućnosti borbe raketnih jedinica PVO protiv „stelt“ tehnologije. Ta moja inovacija, koju danas vojska osporava, u osnovi je veoma jednostavna. Ja sam samo odredio tačnu frekvenciju na koju će avion, kao telo u vazdušnom prostoru da rezonuje. Pošao sam od osnovnih fizičkih zakona. Poznato je, naime, da će čaša, ukoliko na njenoj ivici vlažnim prstom pokušate da izazovete vibracije, i ako potrefite odgovarajuću frekvenciju na kojoj rezonuje taj oblik čaše – pući. Isto tako, ako postignete da avion uđe u rezonancu sa frekvencijom koju ste postavili, onda će on biti izvor zračenja, i vi ćete ga imati vidljivog kao da je na dlanu. To smo upravo i mi uradili u našoj jedinici, na osmatračkom radaru odredili smo tu frekvenciju, i uspeh nije izostao.

Vi ste, dakle, prvi pokzali da je F 117 vidljiv?

3. raketni divizio samo je prvi praktično učinio vidljivom tu letelicu, ali prve informacije o F 117 do kojih sam ja došao, a tiču se upotrebe elektromagnetne energije u fizičkom smislu, postojale su u nekoj ruskoj literaturi i časopisima. Preko naših obaveštejnih krugova mi smo došli do tih informacija, i ja sam ih samo iskoristio pri sopstvenom istraživanju. I druge velike vojne sile koje su se bavile tom problematikom došle su u međuvremenu, najverovatnije, do sličnih rešenja.

Na koji način ste tačno oborili „nevidljivu“ letelicu zapadne alijanse?

Nakon otkrivanja pozicije aviona sa osmatračkim radarom, dali smo usmeravanje nišanskog radara u tom pravcu, pustili ga da priđe na potrebnu daljinu, a on, samim tim što je od metala, vraćao je određenu frekvenciju, odnosno odgovarajući signal. Taj signal bio je manjih karakteristika na nišanskom radaru, ali dovoljno veliki da može da se prati i da se po njemu izvrše borbena dejstva. A sama raketa koja ide prema cilju, odnosno njena bojeva glava, sadrži u sebi radarski upaljač. Ako taj radarski upaljač ne može da se aktivira zato što nema odraz od cilja, onda ta raketa ni neće eksplodirati. A mi smo raketu, kada je, na primer, F 117 bio u pitanju, poslali u rejon cilja, radarski upaljač se uključio, a na osnovu njega aktivirala se bojeva glava. Bio je to dokaz da je ta naša frekvencija odlično funkcionisala i omogućila efikasnija borbena dejstva.

Na osnovu ovoga što ste rekli proizlazi da vaša jedinica ne bi bila spremna za efikasna ratna borbena dejstva bez vaše inovacije?

Činjenica je da neke druge frekvencije koje su bile korišćene nisu dale rezultate. Na ovoj na kojoj smo mi radili postizani su, međutim, izvanredni rezultati u otkrivanju i drugih aviona. Ali nije samo ta inovacija bila presudna. Ključna je bila vrhunska obučenost pripadnika naše jedinice.

Kažete da je obučenost bila presudna. Kada je naša vojska, odnosno vaša jedinica počela ozbiljne pripreme za nadolazeći rat sa NATO-om koji je najavljivan još tokom 1998. godine?

Početkom januara 1999. godine poslato je naređenje da sve jedinice moraju svoje ratne i materijalne rezerve iz svojih magacina da raseljavaju iz kasarni, kako bi se sačuvale, pošto se pretpostavljalo da će najverovatnije doći do bombardovanja. Ja sam, međutim, samoinicijativno te ratne materijalne rezerve počeo da raseljavam još od početka decembra, pa sam taj posao bio završio već do polovine januara 1999. godine. To sam učinio zato što sam pretpostavio da NATO neće čekati mart mesec za borbena dejstva, nego će izabrati zimu, kako bi, što bi, sa vojnog aspekta, bilo logično, udario po energetskim potencijalima i doveo nas u neugodnu situaciju u kojoj bi se smrzavali i civili i vojska.

Čini mi se da bi bilo logično da je tako razmišljalo i vojno rukovodstvo naše zemlje. Pa danas je već poznato da je bombradovanje bilo planirano još za oktobar 1998. godine.

Da, trebalo je da počne još u oktobru 1998, ali je odloženo. Ne bih sada ulazio u tu priču, a vojni i politički vrh države verovatno je imao pouzdane informacije. U svakom slučaju, ja sam očekivao da nas NATO napadne ranije nego što je to učinio. Ali, zašto je važno ovo što pričam. Kada smo raselili ratne i materijalne rezerve, mene je komandant pukovnik Lazović zvao oko 20. januara i rekao da počnem sa raseljavanjem, pošto nije znao da sam to već učinio. Na taj način, ispalo je da sam ja naređenje izvršio za jedan dan. Inače, po redovnom januarskom planu za obuku i vaspitanje, naš 3. raketni divizion trebalo je da se uvežbava po aparuturi „Akord“ (skraćenica za trenažer koji se spaja na raketni sistem i koji imitira ciljeve u realnom vremenu, prema kojima se može uvežbavati posluga u otkrivanju, praćenju i lansiranju imitiranih raketa). Po tom redovnom planu, mi smo bili predviđeni da vežbamo tek negde u maju ili junu 1999. godine. Međutim, pošto smo mi na svoju ruku raselili ratne i materijalne rezerve, a drugi su to tek počeli da čine, mi smo mogli da krenemo sa uvežbavanjem na tom uređaju već od prvog februara. Trebalo je da vežbamo samo do 15. februara, ali pošto druge jedinice nisu završile raseljavanje do tada, dobili smo priliku da uvežbavamo još 15 dana.

Ali, to znači da je vaša jedinica imala priliku da se dobro uvežba. A šta je bilo sa ostalim jedinicama?

Dok su sve ostale jedinice teglile sanduke mi smo više od mesec dana radili samo uvežbavanje i pre i po podne, i u noćnim uslovima, takmičili se ko će više imitiranih ciljeva da obori, i tako u mart ušli u top formi. Osim toga, imali smo vremena za stvaranje timskog duha, mogli smo da pravimo relevantne analize gde i zašto pravimo greške. Drugi, nažalost, nisu imali priliku da se tako dobro uvežbaju. I zato mislim da je isključivo zbog uvežbanosti naša jedinica za vreme rata napravila sjajne rezultate, a ne samo zbog tehničkog unapređenja. Bez dobro uvežbanih i osposobljenih ljudi ni tehnika, ni inovacije ništa ne vrede.

Kakve gubitke je pretrpeo vaš divizion, a kakve gubitke je on naneo NATO snagama za vreme bombardovanja SRJ?

3. raketni divizion u odnosu na NATO dobio je bitku 2:0, s tim što nam je jedan pogodak bio poništen. Mi smo skinuli F 117 i F16, dok nam ne priznaju da smo oborili i B 2 koji je 20. maja pao 15 kilometara od granice u Hrvatskoj. Mi nemamo deo tog aviona da bi dokazali kako smo ga oborili, ali ljudi iz Hrvatske sa kojima sam razgovarao, vatrogasci koji su došli da gase šumu, priznali su mi da je u Spačvanskoj šumi pao avion velik kao, kako su pričali, fudbalski teren. Sa druge strane, mi uopšte nismo imali gubitke, čak ni povređene vojnike.

Kako ste uspeli da sačuvate ljudstvo?

Najpre, kao što sam već rekao, naša jedinica bila je odlično uvežbana. Osim toga, ključno je bilo stvoriti atmosferu gde će svaki vojnik znati šta je njegov osnovni zadatak. Naravno, bez discipline, ratne zadatke nije moguće završiti, ali mene je na pažnju terao i neki unutrašnji strah, strah od toga da ne dođem u situaciju da nečijim roditeljima, nečijoj deci, nečijim suprugama izjavljujem saučešće. Uostalom, to što našim podređenima nije falila ni dlaka sa glave, smatram za najveći uspeh, ne umanjajući, naravno, ostale rezultate koji su u borbenim dejstvima ostvareni. Ipak, činjenica da smo mi za 78 dana 23 puta bili mete, znači da smo imali odlične metode da ih prevarimo, da izbegnemo njihove rakete. Znate, ako vas promaše jednom, dvaput ili triput, to znači da ste imali sreće, ali ako vas promaše 23 puta, to znači da imate sistem odbrane, i da on besprekorno funkcioniše.

U čemu se sastojao taj sistem?

Mi smo se dogovorili da čitav posao moramo završiti najduže za 20 sekundi. Posle 20 sekundi sve više se povećava verovatnoća da će nas neprijatelj otkriti i da će nam na osnovu naše lokacije, na osnovu našeg uključenog radara poslati protivradarsku samonavodeću raketu koja momentalno uništava i tehniku i deo ljudstva. Zato je ključno bilo da ne uđemo u 21. sekund, i zato i dokumentarni film koji govori o tim danima nosi naslov „21. sekund“.

Kako ste se osećali vi i vaši ratni drugovi kada ste čuli da je potpisan Kumanovski sporazum. Da li je Vojska Jugoslavije, a posebno PVO, mogao da izdrži dalje borbe sa NATO snagama?

Što se tiče naše jedinice, bio sam uveren da ma koliko dugo rat trajao, nama ne može ništa loše da se dogodi. U svakom slučaju, i za vreme trajanja agresije pokazalo se da NATO ne može tako lako da otkrije naše položaje. NATO nije mogao da dejstvuje po pokretnim metama, već samo po stacionarnim objektima, koji ne mogu da se pomeraju – po mostovima, bolnicama, putevima, raskrsnicama, centrima veze. Rat u SRJ pokazao je svu nemoć NATO-a, pokazao da je snaga zapadne vojne alijanse više marketinškog karaktera, bar što se tiče mogućnosti njihovih borbenih sredstava. Da je ovo što govorim tačno, svedoči i činjenica da je NATO posle rata u Jugoslaviji u velikoj meri promenio i neka borbena sredstva i neke metode prilikom ratovanja. Sa druge strane, čak i medijska kampanja u vezi sa bombardovanjem je, kako je rat odmicao, sve više išla nama na ruku. Svetu je postajalo sve očiglednije da se rat u SRJ ne vodi zbog pomoći albanskim izbeglicama, već zbog američkog ekspanionizma, da Albanci na Kosovu više beže od NATO bombi nego od naših snaga bezbednosti, da je zapravo NATO stvorio humanitarnu katastrofu. Uostalom, svi mi u vojsci bili smo odavno svesni da je NATO bombardovanje bio završni deo plana razbijanja SFRJ koji su sekretari NATO-a potpisali još u Rimu 1981. godine. Sa druge strane rat u SRJ, i sve ono što se dešavalo na prostoru bivše SFRJ, bio je opomena i čitavoj Evropi da NATO može da izazove sukobe ne samo u Africi i Aziji, nego gde god to želi.

Ako je već sve bilo tako poznato, kako onda tumačite ponašanje naše Vojske, pogotovo prilikom potpisivanja Kumanovskog sporazuma?

Ukoliko jedno društvo, jedan narod želi da se organizuje u državu, da sačuva svoj identitet, onda je neophodno da to društvo mora da ima odgovarajuću vojnu silu koja će čuvati suverenitet i integritet, a ne samo policijsku silu koja iznutra obezbeđuje red i mir. Bez vojne sile nemoguće je sačuvati čak i određene moralne vrednosti o čijoj se razgradnji danas tako često govori. Onoga trenutka kada vam neko smanjuje ili oduzima teritoriju, a vi ne možete da mu uzvratite, onda vi ni ne možete da sačuvate suverenitet, i on više ni u međunarodnom pogledu neće biti toliko značajan. Jer čak i prijateljske zemlje tada shvataju da je u pitanju pobeđena država, koja više nema nikakav ugled u svetu. A tada i neprijatelj zna šta treba da uradi kako bi vas iskompromitovao. Dakle, onda vas bombarduju i posle toga dovedu političku strukturu koja će raditi upravo onako kako oni žele, imajući navodni alibi ako ne možeš da ih pobediš prikloni im se. To je politika i trenutno vladajućih struktura, koja je nastala kao direktna posledica Kumanavskog sporazuma.

Niste mi konkretno odgovorili na pitanje. Da li je postojalo raspoloženje u vojsci da se rat 1999. godine nastavi?

Mi smo i devedesetih godina, bez obzira na to što su nam vojni resursi oslabili, zbog sankcija i raspada države, imali moćnu vojsku. To se i pokazalo za vreme rata 1999. godine, jer mi smo se svakako suprotstavili NATO-u mnogo duže nego što se očekivalo, i to veoma uspešno. Mogu da potvrdim da je u taktičkim jedinicima, PVO i radarskim, kojima sam i sam pripadao, postojalo veoma veliko raspoloženje da se otpor produži. A to nije beznačajan podatak, jer, pošto se rat nije vodio na kopnu, ove jedinice su zapravo bile na braniku na otadžbine. Zato smo i potpisivanje Kumanovskog sporazuma dočekali sa razočaranjem. Koliko god da je NATO tehničko-tehnološki bio jači, mi smo bili svesni da smo uspeli da ih nadigramo, da ih prevarimo.

Izjavili ste da ste posle završetka rata dobili zadatak da napišite detaljan izveštaj, koji je ocenjen kao strogo poverljiv. Spekuliše se da je taj izveštaj posle 2000. godine bio predat NATO oficirima koji su bili izuzetno zainteresovani za vaša tehnička unapređenja u sistemu odbrane naše zemlje.

Svi komandanti osnovnih jedinica bili su zaduženi da napišu izveštaje o tome kako su radili. I ja sam, naravno, u izveštaju objasnio način našega rada. Logično je da su svi izveštaji ocenjeni kao vojna tajna. Ti izveštaji predstavljali su iskustva rata koja su bitna za razvoj svake vojske. Kada je jedan japanski novinar došao u Srbiju posle 2004. godine da razgovara sa mnom (tada sam već bio penzionisan), on je pre toga otišao u Generalštab naše vojske da pogleda izveštaj kako bi se bolje pripremio za intervju. Tamo mu je rečeno da nikakav izveštaj ne postoji, niti da je postojala bila kakva inovacija.

Međutim, sami ste u medijima ranije izjavljivali da ste posle rata odbijali milionske ponude svetskih moćnika da za njihove potrebe stavite na raspolaganje sve ono što ste naučili u vojsci, svoju veštinu i umeće vođenja borbenih dejstava.

Odmah posle rata dolazili su predstavnici mnogih zemalja u svetu. Ne mogu da vam kažem koje su sve zemlje bile zaintersovane za moje usluge, jer bih tada imao velike probleme, ali ću pomenuti da su Iračani, tačnije Sadam Husein, bili spremni da mi plate tri miliona dolara da provedem jednu godinu u Iraku, kako bih obučavao njihovu posadu. Sadam je znao da se sprema agresija na njegovu zemlju, i želeo je da tamo formira sposobnu ekipu – za svaki oboreni avion u toku budućeg rata nudio je milion dolara.

Zašto niste prihvatili tu ponudu? Niste razmišljali da podelite vaša saznanja i izum sa onim zemljama koje su takođe bili na meti američkog i zapadnog imperijalizma?

Tada sam još uvek bio u vojnoj službi i nisam mogao da odem u Irak. Mene su penzionisali tek 2004. godine. To bi bila izdaja, dezerterstvo, da sam otišao. Ja sam ih savetovao da po tom pitanju kontaktiraju sa našim vojnim i političkim rukovodstvom. Da je ono tako odlučilo, ja bih otišao u Irak, naravno, bez ikakve posebne novčane nadoknade, osim podrazumevajućih vojničkih dnevnica.

A da ste kojim slučajem ostali u Vojsci Srbije, i da je kojim slučajem ona zainteresovana za vaše usluge, da li bi bila izdaja i dezerterstvo, ukoliko bi odbili da svoje znanje i sposobnosti stavite u službu NATO-a sa kojom naša vojska uveliko sarađuje?

Za zapadnu vojnu alijansu ne bih nikada radio. Ali, budimo iskreni, posle 5. oktobra u našem Generalštabu svakodnevno je boravilo deset do dvadeset oficira NATO-a kojima je bilo dostupno sve čega god bi se setili. Siguran sam da su proučili sve moguće izveštaje iz rata, jer to im je bilo najdragocenije. Na osnovu tih izveštaja mogli su da dobiju saznanja o dometu njihovih borbenih dejstava. To im je bilo od izuzetnog značaja pošto su se pripremali za invaziju na Irak. Posebno su želeli da saznaju kako je moguće da 120 hiljada naših vojnika, iz aktivnog i rezervnog sastava, nakon Kumanovskog sporazuma izađu sa Kosova, kada su oni bili ubeđeni da su tokom bombardovanja njihove položaje uništili. Tako su najverovatnije pronašli i moj izveštaj.

Da li je postojao iko u vojnom vrhu naše zemlje koji se suprotstavio želji NATO-a da stekne uvid u naše vojne tajne?

Naravno da je postojalo mnogo oficira i podoficira koji su bili protiv toga. Međutim, posle 5. oktobra, i smene političkog rukovodstva, ti oficiri bili su skrajnuti sa rukovodećih funkcija u vojsci – ili su penzionisani, ili su poslati da obavljaju neke beznačajne zadatke, na mestima sa kojih nisu mogli da utiču na saradnju sa NATO-om. I mene su posle 1999. godine stavili u pozadinske jedinice da radim kao običan referent, da bi me 2004. godine penzionisali.

A vi i vaše kolege pristali ste na to. Da li biste onda pristali i da se, na zahtev države, a u ime viših evroatlantskih ciljeva, javno odreknete i vaše tehničke inovacije, i činjenice da ste obarali nevidljive letelice?

Posle 5. oktobra 2000. godine jedan čovek iz tadašnjeg DOS-a, pokazao mi je plan koji su naše vlasti dobile. U tom planu veoma jasno i precizno navedeni su zadaci koje nove, demokratske vlasti, treba da ispune u narednih deset godina. Razgradnja vojnih resursa i potencijala u tom planu jedan je od ključnih zadataka. Za njegovovo ostvarivanje predstavnici DOS-a dobijali su milione dolara, i to u kešu. No, bez obzira na sve to, bez obzira na to što vojska osporava našu inovaciju, upravo se dogovoram sa ljudima koji će mi pomoći da formulišem naučno saopštenje koje će objasniti u čemu se tačno sastoji to tehničko unapređenje.

Kakvo je vaše mišljenje o vojnim reformama koje su zaživele posle 5. oktobra?

Posle rata na razvoj vojske u našoj zemlji gledalo se, kao i sada, sasvim drugačije. Razvoj vojske ide u pravcu koji nama neće odgovarati u budućnosti. Naime, stav je da mi ne treba da razvijamo PVO u pravcu koji smo ranije zacrtali, nego da treba da, nakon ulaska u Partnerstvo za mir, uđemo u NATO savez i da će nam zapadna vojna alijansa garantovati bezbednost. Na taj način će se iz budžeta, navodno, izdvajati mnogo manje novca, vojska će se smanjiti, a privreda će tada, kao, mnogo bolje funkcionisati. Međutim, to je samo zamazivanje očiju javnosti. Taj koncept naprosto neće moći da funkcioniše.

Čini mi se da vi mnogo ne žalite što su vas penzionisali.

Skoro 50 procenata sjajnih starešina u proteklih deset godina penzionisano je. Na neki način srećan sam što su i mene penzionisali, jer da su me ostavili da se razvijam po komandnoj strukturi, sigurno bih došao u sukob sa vojnim i političkim rukovodstvom naše zemlje, pa bi me onda svakako penzionisali, ili možda sklonili na neki drugi način.

Zar je baš toliki strah novog političkog rukovodstva postojao od vojske, odnosno časnih oficira u njemim redovima?

Naravno da je postojao. O tome su dobro znali i oni sa druge strane Atlantika, pa su zato i krenuli u potpunu demontažu vojske. Jer to je najbolji način da se umiri narod, da se oseti bespomoćnim, da kaže gotovo je, više nemamo kud. Uz jaku vojsku, i časne oficire u njoj, našoj državi nikada se ne bi dogodilo sve ovo.

Da li ste osećali da je vaš život i život vaše porodice bio u opasnosti posle 5. oktobra 2000. godine?

Bilo je i razgovora i pretnji. Zbog toga sam i počeo da se bavim biznisom, i razvijam pekarsku proizvodnju. Da bih sačuvao svoju porodicu.

Da li ste imali problema sa stranim službama?

Deset dana posle mog penzionisanja posetila me je američka novinarska ekipa iz Asošijeted presa, koja sarađuje sa američkom Centralnom obaveštajnom službom, i koja je došla da se lično uveri da li sam ja zaista penzionisan, ili sam počeo da se bavim terorizmom. Jer CIA se plaši da bivši oficiri, koji su vrhunski obučeni, ne krenu u neke terorističke akcije, pošto postoji velika opasnost da oni udare po američkom poretku. Došli su nenajavljeno, i upali u dvorište kuće u Skorenovcu,gde smo stanovali i zatekli me obučenog u pekarsko odelo, svog u brašnu. Kada su shvatili da je taj pekar pukovnik koji je oborio F 117, odmah su izvadili kamere, snimili me, i napravili intervju sa mnom u pekari. Bilo im je jako važno da me prikažu kao srećnog pekara koji više nema nikakve veze sa vojničkim pozivom.

Upravo to vam mnoge patriote i zameraju. Heroj rata koji je oborio F 117, odjednom se povlači, predaje, napušta vojsku i postaje „srećni pekar“. Deluje pomalo degradirajuće.

Ja sam u duši bio potpuni vojnik. U ponedeljak sam odlazio na posao, a u petak se vraćao. Spavao sam na poslu. I onda, kada smo napravili rezultat vredan svetske pažnje, neko mi je sve to izbio iz ruku. Tada sam osetio ogromnu gorčinu. To je kao kada bi u nekom sportu oborili svetski rekord, a zbog toga bili izbačeni iz reprezentacije. Zapravo, to je mnogo gore, vi u sportu predstavljate zemlju i ostvarujete lično zadovoljstvo, a u vojsci ste iz ubeđenja da branite zemlju i narod, da sve što ste radili jeste isključivo u interesu naroda i države. A odjednom, neko vam osporava da ste branili državu. Šta je trebalo da radimo? Da sedimo i kukamo kako ništa ne znamo i ne možemo da učinimo za odbranu države. Posle postavljanja na dužnost referenta u pozadini, imao sam izvesne zdravstvene probleme i bio sam u predinfarktnom stanju. Jedna doktorica na VMA rekla mi je da je za moje zdravlje najbolje da napustim vojni poziv jer se nikada neću pomiriti sa sramotom da posle svega što sam učinio za odbranu zemlje budem kažnjen prebacivanjem u pozadinsku jedinicu. Tada sam i odlučio da se vratim porodici i krenem iz početka.

Ako vas dobro razumem vi ne želite ni pod kakvim uslovima da se vratite u aktivnu vojnu službu? Ne vidite sebe čak ni kao predavača na vojnoj akademiji?

U aktivnu službu ne nameravam više da se vratim. A sasvim sam siguran da ovo vojno i političko rukovodstvo od mene to nikada ne bi ni tražilo. A ono će, imajući u vidu kakvu podršku dobija iz inostranstva, još dugo vladati ovom zemljom. A što se tiče stanja u kojoj se nalazi naša Vojna akademija, najbolje svedoči podatak da buduće pilote motivišu na sledeći način: prvi pitomac u rangu dobiće priliku da se obučava direktno u SAD-u, u nekoj njihovoj vojnoj bazi na američkim avionima. I našim budućim pilotima to je san, jer ovde ne mogu da lete pošto nema goriva! Naša vojska na taj način od naših momaka pravi izvršioce, priprema ih da ratuju za američke potrebe! Mene nikada nisu pozvali na Vojnu akademiju da pričam našim pitomcima o iskustvima iz rata 1999. godine, da govorim o uspesima 3. diviziona koji je obarao američke avione. Naprotiv, naši najbolji piloti sutra će da se obučavaju upravo na tim avionima u SAD-u. Da postanu deo američke vojske. Zato danas jedino osećam obavezu da pričam o tom sjajnom timu koji je dao nemerljiv doprinos odbrani zemlje tokom NATO bombardovanja 1999. godine. To je moja obaveza prema našem narodu. Narod je decenijama izdvajao novac da se mi obučavamo i osposobljavamo za odbranu otadžbine. Zarad toga moja je obaveza da svedočim o tim događanjima, jer svi smo mi nekad bili ponosni što smo na braniku otadžbine. I samo zbog toga sam pozitivno odgovorio na vašu molbu da pravimo ovaj razgovor, na molbu Željka Mirkovića da se napravi dokumentarac „21. sekund“ koji govori i o jedinici u kojoj sam komandovao.

Ne plašite se da će možda i vama suditi zbog učešća u odbrani zemlje, kao što sude vašim saborcima iz kopnenih jedinica?

Toga se ne plašim, jer da je bilo makar i najmanje osnove za tužbu oni bi to već odavno iskoristili, gledali bi da to prikažu kao akt terorizma. Međutim, ne postoji nikakav osnov za to.

Ne čini li vam se da će suđenja u Hagu demoralisati i buduće generacije oficira?

Nažalost, možda hoće.

Pošto već ne želite, odnosno, kako kažete, nemate priliku da kroz vojnički poziv, date doprinos zemlji, zašto se ne uključite u politički život i na taj način pokušate da utičete na ozdravljenje našeg društva?

Imao sam mnogo ponuda da počnem da se bavim politikom. Neke političke strukture ovde u Kovinu želele su da me vide čak i kao predsednika opštine. Međutim, u mom desetogodišnjem planu takva aktivnost ne postoji. Naravno, slažem se da je moguće dati izvestan doprinos u politici, ali to će moći da učine tek buduće generacije. Moja generacija, ma koliko se bavila politikom, neće moći mnogo da promeni situaciju u zemlji, jer strani faktor je toliko novca uložio u naše političare na vlasti, da neće dozvoliti da se na političkoj sceni pojave istinske patriotske snage koje bi srušile ovaj poredak. Jedino što je moguće danas učiniti jeste vratiti ponos našem narodu. Decu treba vaspitivati tako da se osećaju ponosna što su iz Srbije, da im ona bude prihvatljiva za život, da ne odlaze iz zemlje. Deci moramo da objasnimo da su osnovne vrednosti odnos prema porodici, odnos prema otadžbini. Naše troje dece ne žele da odu iz Srbije, i mislim da smo, supruga i ja, postigli ogroman uspeh onoga trenutka kada smo ih naučili da treba da poštuju osnovne vrednosti društva, da vole svoju zemlju. Samo na taj način možemo u perspektivi da vratimo našoj zemlji ugled i snagu koju je nekada imala. Na taj način doprinosim ozdravljenju ovog društva, a na nekoj političkoj poziciji ne bi dao nikakav doprinos, čak ni kao predsednik opštine, mene bi izbrisali, ne bih pristao da radim kako to današnji političari čine, ne bih pristao da budem samo marioneta koja služi tuđim interesima. Zato sam svim strankama, bar ovde u Kovinu, rekao: možda sam ja za vas najbolji izbor, ali vi za mene nikako niste.

Mislite da na našoj političkoj sceni uopšte nema zdravih snaga?

Ne kažem da na našoj političkoj sceni nema zdravih snaga. Eto, na primer, ponekad imam priliku da razgovaram sa Aleksandrom Vulinom, delim neke njegove stavove, slažem se sa mnogim odrednicama programa Pokreta socijalista. Ali budimo realni, ljudima još uvek nije dogorelo do nokata da u takvim političkim grupacijama traže spas. A u narednih deset godina, kao što sam vam već rekao, ne nameravam da se bavim politikom.