Poezija poznatih pesnika

-Gradinar-
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usudjujem,
strahujući da bi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći,
ali se ne usudjujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onom što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,strahujući da bi to mogla ti uciniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te,
ali se ne usudjujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći da nikad nećeš saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe,
ali se ne usudjujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol,strahujući da bi to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usudjujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

-Rabindranat Tagore-

-Čežnja-

Danas ću ti dati, kada veče padne
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag k'o tvoje srce,
sumrak stvoren da se dugo sanja,
na oknima svetlim zableštaće boje,
u taj sveži trenut prvoga saznanja.

Sve će biti lepše, sve draže i više
noć koja se polako spušta,svet što mirno spava,
dugo, mrtvo polje na kome miriše,
kržljava i retka na busenju trava...

I tako kraj cveća ostacemo sami,
proliće se tada kao bujne kiše,
stidljivi šapat u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše.


-Milan Rakić-

-Ljubavna pesma-

Kako da zadrzim dusu svoju
da se k tvojoj ne vine? Kako bi je
preko tebe uzneo u visine?
O, kako bih je skloniti hteo
uz nesto izgubljeno na dnu tmine,
na jedno mesto,strano i tiho,
ciji se talas ne bi raznjiho
kad se talasaju tvoje dubine.
Al sve sto dirne tebe i mene,
ko gudalo nas zajedno prene.
Glas dveju struna, o mi to jesmo!
Cijeg smo to samo glazbala zvuci
i koji nas svirac drzi u ruci?
O, slatka pesmo!

-Rainer Maria Rilke-

-Do vidjenja, dragi, do vidjenja-

Do vidjenja, dragi, do vidjenja,
ti mi ,prijatelju, jednom bese sve.
Dogovoren rastanak bez naseh htenja
obecava i sastanak, zar ne?

Do vidjenja, dragi,bez ruke, bez slova,
nemoj da ti bol obrve povije-
umreti nije nista na ovom svetu nova
ali ni ziveti bas nije novije.

-Sergej Aleksandovic Jesenjin-

-Iluzija-

.....................................................
Ne, nije sve iluzija.....Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nesto o tebi,
sto mi zenice boji i cutanje osmehom zari,
dok te u moru kajanja,
nalazim negde u sebi.

-Dragana Konstantinovic-

-Srce-

Srescemo se nekad,ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javices se meni.
Mozda kad u dusi bolno zastudeni,
i u srcu pocne prvi sneg da pada.

Na usnama nasim poniknuti nece,
ni prekor, ni hvala, niti tuga nova.
Sto ne osta vise od negdasnjih snova,
ni kaplja gorcine ni trenutak srece.

Ali starom strascu pogledam li u te,
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoce to je njegov deo,
uvek novi deo od nove minute.

-Jovan Ducic-

-Zelja-

Zelio sam te danima,
zelio godinama,
i zelja je bivala sve veca,
a nada sve manja,
i umirao sam pomalo od zelje i beznadja,
i umro sam sasvim i vise me nema,
a zelja je moja uvijek ziva ostala,
i bez mene zivi u zraku izgubljena.

-Nikola Milicevic-

-//-

Ne cuje se pesma,ne vidi se stih,
ostala je samo ceznja i tmurni dan tih.

Moja te dusa vec dugo trazi,
al' nadje jos samo sene neke,
samoca siri sad pipke meke,
sto ruke su tvoje sad tako daleke.

Saljem ti nebo i zvezde sve,
suncev zrak da te nezno budi,
i pesma moja sazeta od nada,
nek u tvoj san lagano pada.

Vera u tebi da ne stane ne sme,
jer ja cu ti uvek pisati pesme.

-//--------------------

-//-

Iz sarenog mnostva iskr'o si se krisom
slucajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kisom,
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli,pa se cini lako,
dve duse se spoje,
u teptaju rose cini se da svako,
moze da poleti bas kao nas dvoje.

Prepustam se sneno zovu iz daljine,
lude noci ove;
znam; imam te samo kroz sapat tisine,
al' ne dam nikom da mi gasi snove.

-D.Konstantinovic-

Neverni osmeh prelece ti preko ociju
kada dodjem k tebi da ti kazem: Zbogom!
Cinio sam to tako cesto da mislis opet cu se vratiti....
Priznacu ti istu sumnju osecam i ja.
Jer prolecni dani opet idu:
pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi:
behar se ponovo vraca
i rumeni na granama iz godine u godinu
tako se i ja mozda rastah od tebe,
da se opet vratim.
Ali cuvaj varljivu sliku neko vreme;
ne goni je neljubaznom zurbom.
Pa kada kazem:
ostavljam te zauvek,
primi to za istinu,
i pusti bar za trenutak
da magla suza pojaca mracni okvir tvojih ociju.
A kada se ponovo vratim,
osmehni se lukavo,
kako ti je drago.

-Rabindranat Tagore-

Ako - Radjard Kipling

Ako možeš
da sacuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da cekaš - a da ti ne dosadi cekanje,
ili ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suociš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga cemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sacuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
biceš COVEK, SINE MOJ.

Arsen Dedic - Poslije ljubavi

Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju case sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje obicaj da se bijelo vino nalijeva u dvije caše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i zacuden pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje recenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vracali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da ce neko iznenada doci,
spuštena slušalica kada se javi neciji tudi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje recenica: „Ja cu prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar necemo zajedno?"
„Ovaj put ne"
Poslije ljubavi
ostaju saucesnici,
cuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjecarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijedena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.

Sergej Aleksandrović Jesenjin

PESMA O KUJI

Jutros je kuja pri štali,
gde rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nežna;
od trbuha njene topline
voda se topila snežna

A uveče, kao i vazda,
kad koke na legala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.

Trčati snegom je stala
sledeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.

A kad se od trcanja vruća
i znojna probi kroz sene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pricini štene.

U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mesec na putu kasnu
sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brega
za bacenim kamenom kreće,
ko zlatne zvezde sred snega
kotrljahu oči se pseće.

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Rastanak

Vece crne obrve natuce
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juce
Da se juce nismo rastali nas dvoje

Zaboravi mracne sile
Sto me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj njezni i oci tvoje mile
U dusi su mi jedino ostale

Pa i ako se zaljubim u drugu
I s njom ljubljenom, shvati
Pricacu o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati

Pricacu joj o nama koje kuda
I o zivotu sve sto bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do cega si ti mene dovela

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - NE SMIJEŠI SE TAKO

Ne smiješi se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu,a ne više tebe.

Znadeš ti i sama, slučajno sam prošo
i ne gledam tebe, nisam tebi došo.

Prošao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Majčino pismo

Što mogu reći još
u času tome,
i na što treba
odgovora dati?
preda mnom tu,
na stolu sumornome,
još leži pismo
što ga posla mati.

Ona mi piše:


"Ako imaš volje,
doputuj golube
na praznike k nama.
Kupi mi šal,
a ocu gaće bolje-
u kući vlada oskudica sama.

Nikako ne volim
što si poeta
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Ostarjela sam već
i nemam daha.
Da nisi otišo
iz doma svoga
uz mene bi sada
bila snaha
i zibala bih
unučića koga.


No ti si djecu
sijo na sve strane
i ženu svoju
drugome si dao.
Bez drugova i doma,
svoje dane
u krčmama si ludo
prokockao.

Što je to s tobom,
moj ljubljeni sine,
bio si tih i blag
i svi su meni
isticali te tvoje vrline,
govoreći: koliko je sretan
otac tvoj Aleksandr Jesenjin!

No ispunio nisi
naše nade.
i zbog toga je
bol u duši veći,
jer ocu tvome
zalud na um pade
da pjesmama ćeš
mnogo novca steći.

No ako stečeš--
stran je tebi dom.
gorčine zato
u mom pismu ima,
jer dobro znadem
po slučaju tvom:
da novaca ne daju pjesnicima.

Nikako ne volim
što si poeta,
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Mori me briga
i bijede se bojim.
Ni konja više nema.
No da si ti u domu
imali bismo svega,
a ti sa umom tvojim
i mjesto predsjednika
u Volispolkomu

Tad bi se živjelo mirno,
nitko nas dirao ne bi,
i ti ne bi znao
za taj umor cio.
Učila bih ti ženu
da prede samoj sebi,
a ti bi kao sin
utjeha naša bio."

...

Ja gužvam pismo,
samoća me peče.
Zar izlaza nema
na putu zavjetnom?
No što mi dušu mori
ja ću da izrečem
ja ću da izrečem
u odgovoru svom.

A.S. Puškin

Šta ime moje za te znači


Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis, čudna šara
Nečitljiva za ikog živog.

Šta znači ono? Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...

A.S. PUŠKIN

Sužanj

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora slece moj srecniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kluje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tacno razumem što hteo bi rec;
On poziva mene: ''Hajd' vreme je vec!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!''

A.S. PUŠKIN

Vreme je, druže moj


Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki časak nosi
Života delić svoj, života delic krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,
Već davno udes nov privlači srce moje,
Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.

JAN SKACEL: VAZDA

Neumorno, vazda, veje sneg,
kao da su huligani
pivskim kriglama ubili
labuda na nebesima
i tužno perje pada dole.

Toliko se bojim tišine, koja ide do nemosti,
tišine na drveću i večnosti,
koja se premestila u ljude.
I ni za nokat se ne stidim
svoje zebnje, bože, ti to bar znaš.

Tišina pada na mene, bez reči,
kao uzaludna tuga,
iako smo za nju sposobni,
i lepu reč čekamo,
dok vani, napolju pada.

A vazda je sve dalje i gore.

Tomas Tranströmer

VREME TOPLJENJA SNEGA - '66.

Golemi vodopadi, šumorenja, drevna hipnoza.
Reke došle ko močvare, groblje automobila,
svetluca
iza maski.
Stišćem se uz ogradu mosta,
koji je velika gvozdena ptica što plovi mimo
smrti.

A.S. PUŠKIN - Sužanj

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora slece moj srecniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kluje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tacno razumem što hteo bi rec;
On poziva mene: ''Hajd' vreme je vec!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!''

Pablo Neruda

OVE NOCI


Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

OTIŠAO JE GRAD

Kako li samo ide sat bez žurbe,
tako sigurno da pojede godine,
dani su sitni časovi prolazni,
meseci blede, otkinuti od vremena.

Beže, beže minute natrag, dok u njih
pucaju najpostojaniji topovi,
i odjednom, ostane nam samo još jedna godina,
jedan mesec, pa dan, i smrt je na kalendaru.

Niko nije mogao zaustaviti beg vode,
nije ju zadržala ni ljubav ni misao,
nastavila je teći između sunca i bića,
i tako nas ubi njena prolazna strofa.

Sve dok na kraju ne padnemo u vreme, pruženi,
te nas ponese i odlazimo, mrtvi,
vučeni bez života, i onda nismo ni sena,
ni prah, ni reč,
i tamo sve ostaje,
a u gradu u kojem ne živimo više
ostadoše prazna odela i ponos.

Charles Bukowski
ZA STARU KRNJAVU

Poznajem ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Deliće koji se na kraju sklope
U neku celinu.
Ona matematički
Rešava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I veruje
Iz dna duše
U bolji svet.
Njena kosa je seda,
Retko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
kombinezone na telu koje bi
Većina žena volela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijimi
Lepšim
Shvatim da je povredila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povredila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog deteta
I nekad smo se mnogo voleli
Ali prošla je kroz to,
Kao što sam rekao,
Povredila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,
Eto,
Stvorila je bolji svet.
Pobedila je!
Frensis, ova pesma je za tebe.

Charles Bukowski
JAJE

On ima 17 godina.
Mama, kaze, kako da razbijem jaje?

dobro, rekla je ona meni, ne moras
se tako drzati.

oh, mama, rekao je on, probila si zumance.
ne mogu jesti razljeveno zumance.

u redu, rekla je ona meni, tako si snazan,
bio si u klaonicama, tvornicama,
zatvorima, tako si prokleto snazan,
ali svi ljudi ne moraju biti kao ti,
to ne znaci da su svi u krivu, a ti
u pravu.

mama, rekao je on, mozes li mi donijeti nekoliko boca
cole
kad se vratis kuci s posla?

gledaj Raleigh, rekla je ona, ne bi li ti mogao donijeti
colu
na biciklu, ja sam umorna nakon
posla.

ali mama, ono brdo.

kakvo brdo, Raleigh?

ono brdo,
ono tamo, a ja moram voziti preko
njega.

u redu, rekla je ona meni, ti mislis da si tako
prokleto snazan. radio si u skupini zeljeznickih radnika na
pruzi, slusam o tome svaki put kad se napijes:
"radio sam u skupini zeljeznickih radnika na pruzi."

pa dobro, rekao sam ja, pa radio sam.

zelim reci, sto to znaci?
svi negdje moramo raditi.

mama, rekao je decko, hoces li mi donijeti te
cole?

ja zaista volim decka. mislim da je vrlo
njezan. i kad jednom nauci kako razbiti
jaje mozda ucini neke neobicne stvari. u medjuvremenu
ja spavam s njegovom majkom
i nastojim ostati izvan
rasprava.

Charles Bukowski

3:16 I POLA

Evo me spremnog da budem smatran velikim pjesnikom
a meni se poslijepodne spava
Evo me svjesnog smrti kao divovskog bika
što se zalijece na mene
a meni se poslijepodne spava
Evo me svjesnog ratova i covjeka što se bori u ringu
i svjesnog dobre hrane i vina i dobrih žena
a meni se poslijepodne spava
Svjestan sam ženine ljubavi
i poslijepodne mi se spava,
uranjam u suncevu svjetlost iza žute zavjese
pitam se gdje su otišle ljetne muhe
sjecam se najkrvavije Hemingvejeve smrti
i poslijepodne mi se spava.

Jednog dana necu željeti da mi se poslijepodne spava
jednog dana cu napisati pjesmu što ce donijeti vulkane
brdima tamo vani,
ali samda mi se poslijepodne spava
i netko me pita:"Bukowski,koliko je sati?"
i ja kažem: 3:16 i pola."
Osjecam se vrlo krivim,osjecam se da sam odvratan,beskoristan,
mahnit,osjecam
da mi se poslijepodne spava,
oni bombardiraju crkve,u redu,to je u redu,
djeca jašu ponije u parku,u redu,to je u redu,
biblioteke su ispunjene tisucama knjiga punih znanja,
velika muzika cuci u radiju što je tu pri ruci,
a meni se poslijepodne spava,
nosim u sebi taj grob koji kaže,
ah,pusti druge neka to naprave,pusti ih neka pobijede,
pustite me da spavam,
mudrost je u tami
i zamahuje po tami poput metle,
ja idem tamo gdje su otišle ljetne muhe,
pokušaj da me uhvatiš.

Charles Bukowski
MARINA

velicanstvena, magicna
beskrajna
moja djevojcica je
sunce
na tepihu -
dok napolju
bere cvijet, ha!
jedan starac,
potonula olupina
izranja iz svoje
fotelje
i ona me gleda
ali vidi samo
ljubav,
ha! i ja postajem
hitar u odnosu na svijet
i odmah uzvracam ljubav
bas kao sto sam i
stvoren za to.

Charles Bukowski
RAZGOVOR U POLA ČETIRI UJUTRO

u pola četiri ujutro
otvaraju se vrata
i stopala prolaze hodnikom
noseći telo
neko kuca
i ti spustiš pivo
i javiš se,

bog te, kaže ona,
spavaš li ikad?

i ulazi
kosa joj je u viklerima
a ona u svilenom negližeu
sa pticama i zečevima

i donela je svoju bocu
kojoj veličanstveno dodaješ
dve čaše;
muž joj je, kaže na Floridi
a sestra joj šalje novac i haljine
i već trideset dva dana traži
posao.

kažeš joj da si agent za džokeje i
pisac ljubavnih i džez pesama,
i nakon nekoliko pića
ona se ne trudi da pokrije
noge
krajem negližea
koji stalno klizi

to uopšte nisu loše noge,
u suštini jako dobre noge,
i ti brzo ljubiš
glavu punu viklera

a zečevi počinju da
namiguju, i daleko je Florida
a ona kaže da ustvari nismo
neznanci jer me već videla
u hodniku

i na kraju
ima vrlo malo toga
da se kaže.

Charles Bukowski
PESMA

U dubini moje duse je pesma koja nece u
rec da se odene.
To je pesma sto kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toci na hartiju,
ona mi osecanja obuhvata poput tananog
omotaca
i nece da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plasim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da zivi
u mojoj dusi kao u svome domu
te se plasim da se slusanjem ne povredi?
Ako mi u oci pogledate, videt cete senku
njene senke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetit cete
njeno treperenje.
Svojim delima je iskazujem kao sto jezero
odrazava sjaj zvezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute
na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ruzinog cveta.
U meni je pesma koju tisina objavljuje, a
buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pesma ljubavi, ljudi, i nema Izaka koji
ce je ispevati,
niti Davida koji ce je odsvirati.
To je pesma mirisnija od jasminovog cveta,
i nema seciva koje je moze raniti.
Bolje je cuvana od devojackih tajni,
i nema strune koja je moze prisvojiti.
Ko moze sjediniti huku mora i pesmu slavuja,
ko moze spojiti oluje sa decijim uzdasima?
Koje ljudsko bice
moze bozansku pesmu ispevati?

Charles Bukowski
Zivot sa ogrlicom

zivim sa jednom damom i cetiri macke
i ima dana kad se
slazemo.

nekih dana imam problema sa
jednom od macaka.

nekih dana imam problema sa
dvije macke.

nekih dana
sa tri.

nekih dana imam problema sa
sve cetiri
macke.

i sa
damom:

deset ociju gleda u mene
kao da sam pas.

Charles Bukowski
Ne dozvoli

ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.
ni mlade djevojke
ni stare djevojke,
ni mladi ljudi
ni stari ljudi,
ni oni izmedju,
niko od njih.
ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.

radije
gradi na pijesku
gradi na deponiji
gradi na sengrupimastoljeca
gradi na grobljima
gradi cak i na vodi,
ali ne gradi na
ljudima.

oni su losa opklada,
najgora moguca opklada.

gradi negdje drugdje
bilo gdje
samo ne na ljudima,
bezglavoj, bezdusnoj
masi
sto kvari
stoljeca,
dane,
noci,
gradove,
narode,
zemlju
stratosferu,
kvari svjetlost
kvari
sve sanse
ovdje,
totalno ih kvari
tada
sada
sjutra.

bilo sta,
u poredjenju sa ljudima,
temelj je vrijedan
trazenja.

bilo sta.

Edgar Alan Po
"Najsrećniji dan taj..."

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.

Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.

Charles Bukowski

Noseći ogrlicu

živim s jednom damom i četiri mačke
i nekih se dana svi
slažemo.
nekih dana imam problema sa
jednom od
mačaka.
nekih dana imam problema sa dve
mačke.
nekih dana
sa tri.
nekih dana imam problema sa
sve četiri
mačke
i sa
damom:
deset očiju gleda u mene
kao da sam pas.

KAD MISLIŠ

Kad misliš da me nema
To je samo tvoj neki privid
Jer ja sam ti uvijek tu negdje
Pri ruci i u očima ti gorim
U rukavima
U svim stvarima koje uzmeš u ruku
U tvojoj sam mirisnoj kragni
Samo ti spokojna budi
Težinu zvijezdanog sjaja odvagni
Ja ne mogu nikad od tebe daleko
Uvijek sam ti blizu
U svakoj se tvojoj riječi topim
Kad zaspiš ja ti knjigu sklopim
Kad pomisliš da sam nestao
Kad pomisliš da sam prestao
Biti tvoja specifična težia
Tvoj korak meki iz sobe u sobu
Bez razloga se plašiš
Ja sam na istoj putanji
Naših zvijezda prvorođenih
Jer ja ne mogu od tebe otići
To je ne znam
Niti bi htio znati
Jer kad odem i korak više od tebe
Neka me tajna
Neka me sila
Tvoja me ljubav
K tebi vrati

ŽELJKO KRZNARIĆ

Ne diraj moje godine

Ne diraj moje godine
ne igraj se mojim rukama
ostavi moje usne...
Najbolje bi bilo za tebe
da odeš
da otvoriš vrata
ostaviš tu kafu koju pijemo
zaklopiš knjigu i
pokupiš tih svojih deset sličica
iz raznih razdoblja tvoga života.
Zasto me gledaš tako bezobrazno
tako toplo i nemirno
tebi ću, evo, samo tebi ću
otkriti tajnu
jer te želim spasiti od sebe i tuge
ja sam rođen u godini
loše berbe
i što možeš od mene dobiti
samo suzu na kraju.
Zato ti kažem
pokupi sve te tvoje nežnosti
skini poljupce sa mojih usana
ne ostavljaj te mirise na jastuku
jer tako te volim
a rođen sam u godini loše berbe
i znam da će sve to
loše završiti...


ŽELJKO KRZNARIĆ

Ma kako uzdiglo se srce



Ma kako uzdiglo se srce,
Klonuti mora, mora pasti
Sudbino, prije no mi klone,
O daj mu još jedanput cvasti!


Još jednom opij ga i digni
Milinom jedne mlade žene,
Još jedne zaljubljene oči
Za ove oči zanesene.

Kad već se mora u tom srcu
Ugasit mladost, a za vazda,
Sa svojim blagom, slično škrcu
Nek ne umre, već nek se razda!


Još nekoliko jasnih dana,
Da cijelog sebe u njih zgusnem,
I grleći se, ljubeći se
Ostatak mladosti da usnem.

Dobriša Cesarić

Slutnja

Idem u susret nekoj nepoznatoj.
Da li je blizu ili je daleko,
Ja ne znam. Ali da ti oči sjaju,
Dosta je znati da te čeka neko.



U strahu za ljubav ispitujem srce.
Što ima za nju? Ima, ima dosta.
Ja joj se smiješim nekud u daljinu:
Dočekaj spremna svoga gosta.

Dobriša Cesarić

Breze na ulici

Kraj bijelih breza svakog dana
Ja prođem srca razdragana.
(Oduvijek ima tajnih veza
Između pjesnika i breza.)

Od čega dršćete, vi breze?
Od slatkih slutnja ili jeze?
Zašto vam krošnja podrhtava
I onda kada vjetar spava?

Na ulicu, med svijet što viče,
Ko da ste izašle iz priče.
Nježne, treperave i čiste
Baš kao prva ljubav vi ste!

Dobriša Cesarić

Oblak


U predvečerje, iznenada,
Ni od kog iz dubine gledan,
Pojavio se ponad grada
Oblak jedan.

Vjetar visine ga je njiho,
I on je stao da se žari,
Ali oči sviju ljudi bjehu
Uprte u zemne stvari.

I svak je išo svojim putem:
Za vlašću, zlatom il za hljebom,
A on -- krvareći ljepotu --
Svojim nebom.

I plovio je sve to više,
Ko da se kani dić do boga;
Vjetar visine ga je njiho,
Vjetar visine raznio ga.

Dobriša Cesarić

Vezan za zemlju

U svom dječaštvu, prije pola stoljeća,
Dugo sam znao boraviti na brijegu
Kod ulaza u Rastušje, u ljetna
Predvečerja,među grmljem borika,
Čekajući u tišini, na travi, bos,
Da se pojavi Večernjača i za njom
Druge zvijezde na nebesima pa da započne
Noćni razgovor u beskrajnom prostranstvu.

Zvijezde su me dozivale, a ja sam ih
Osluškivao, okovan i vezan
Uza zemlju koja me kao sina
Zagrlila objema rukama, čvrsto,
I ne pušta me do dana današnjeg
Iz svoga zagrljaja, iz okova, iz ropstva...

Dragutin Tadijanović

ROMON KIŠE


Rominja kišica tihana
Vjetar se ljulja u granama.
Oblak se diže iz bezdana.
Misli lete k tebi. Neznana.

Dragutin Tadijanović

TI I MOJE SRCE

Te tvoje modre oči (u polju lanovo cvijeće),
Teške i crne kose (oblaci kišni u tmini),
Zanesoše moje srce,
Nenadano, u visinu:
Ono sad kuca puno miline
I novih naslada.

Pomišljao sam, zabrinut: Umorno je
Moje bijedno srce,
I tko će da mu daruje snagu
Novu?

Dragutin Tadijanović

VEČER


Sunce porubi oblak svileni bakrenom crtom.
Sjene stabala na brdima
Siđoše u doline:
Sunce pade za rub hrastika.

Zaatim se, nenadano, iza oblaka,
Pomoli mjesec pun:
Nemirne sjene zatitraše
Na cesti, i u mračnim šumama.

Ja stojim na mjesečini, pod jablanom,
I mislim na te.

Dragutin Tadijanović

Žene pod orahom


U predvečerje pred kućom krošnje mirišu
I toplo se mlijeko puši iz punih muzlica.

Pod orahom sa lišćem širokim
Mlade žene vezu marame.

Ja prolazim pokraj njih, zbunjen i neveseo,
I pozdravljam.
Njihove se kose kao žitno klasje zatalasaju.
One spuste vez na koljena.

I slatko mi se smiješe, bezbrižno:
I ona s crnim očima, i baršunastim,
I ona s očima zelenim
Kao trava proljetna poslije kiše.

Odlazeći od njih, zanesen,
Mene muče vrele žudnje.

Mene more misli uzaludne
Na te mlade žene pod orahom.

Dragutin Tadijanović

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć

Dugo u noć, u zimsku gluhu noć
Moja mati bijelo platno tka.

Njen pognut lik i prosjede njene kose
Odavna je već zališe suzama.

Trak lampe s prozora pružen je čitavim dvorištem
Po snijegu što vani pada
U tišini bez kraja, u tišini bez kraja;
Anđeli s neba, nježnim rukama,
Spuštaju smrzle zvjezdice na zemlju
Pazeć da ne bi zlato moje probudili.

Dugo u noć, u zimsku pustu noć
Moja mati bijelo platno tka.

O, majko žalosna! Kaži šta to sja
U tvojim očima

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć?

Dragutin Tadijanović

DITIRAMB

Prekrasan život!
Kaljava cesta ode u maglu -
Digneš li glavu tamo k nebesim,
Past će ti na nos kapljica kiše!

Prirodo majko, kako je tužno
Gledat te tako mamurna lica!
Kako su dosadne mojemu oku
Haljine blatne,
Maćeha zemlja što ih navuče
Plešuć uz svirku eterskih sfera
Okolo sunca...

Ah, ko da mari žarki vjerenik,
Što mu se baka dronjcima kiti!
Ta vječni svemir
Na njeg se smiješi,
I na bezbrojne očice bistre
Vječna praznina, djevica čista,
Plamen mu slatkih cjelova pije.

A on je ljubi -
Ljubi i dugim trakama žarkim
Sebi je svija.
I u nijemom cjelovu tako
Vjekovi ginu kano i časak,
Časak ko vječnost - - -
A ja na ovom kaljavom danu
Iz bare ove mislima plijem
Tamo nad oblak tebi, o Sunce,
I vama, tajne pokretne sile,
Svemirski sklade, da vašeg mira
Udahnem tamjan!

Ah, tamo nema varave laži,
Ni suza ni ljudi;
Tamo me talas eterni ziba,
I ja u tihom, opojnom času,
Ne znajuć za se, uživam onu
Zaborav slatku, s koje se mrtvim
Otvara nebo.

Gorko je, gorko
Stajat uz odar vlastite volje!
A srce bješe žarko ko svijetlo,
Plameno sunce,
Čisto ko božje biserne zvijezde,
Želje, ko miris otajnog raja,
Da svijet grle, s njime da plaču
I da se smiju s njegove sreće;
Rođen da živiš na krilu lakom
Slobodne misli i da se kriliš
Navijek više - tražeći tamo
Edena kutić, najmanji za se, -
Survaš se onda... u kalnoj bari
Ko stranac gacaš međ svojom krvi,
Ko munja, koju uguši blato,
A ona je mogla da razbija oblak!

Al opet - Zemljo majko, oprosti,
Ako ti gorku rekoh!
Ta ja bih rada, da divna cvjetaš
Ljiljanom pravde, ružom slobode,
Da budeš prvi svemirski alem
I prvi cvijet božije misli!
Kroz duge dane tekla je krvca
Napretku tvomu, zlatnoj slobodi,
A dobro znadeš, kapi kolike
Nikad ti gasna prašina popi!
I suze gdje su i genija smijeh,
Koji su s tvojih premudrih hira
Došli na luda kucati vrata?!
I gdje su drugi, gdje mnogi jadi,
Teži no cijeli svemir - -?!

Al opet,

Majko, oprosti!
Pusti mi samo, iz tvog da skuta
Na tužnu harfu istisnem koju
Iskrenu suzu - dar čovječanstvu.
A kada puknu i harfa i srce,
Onda nam budi mrtvima barem
Majčica bolja, kada zavijeka
Tebi smo samo pastorci bili!

Silvije Strahimir Kranjčević

ŽENI


Hotio bih stihom reći
Onaj grč ti, trpak tako,
Što ukoči usne tvoje,
Kad ti pričah ponajlako
- Oziruć se iza pleći -
Čim to rode čežnje moje!
Ah, to bješe uzdah nijemi,
Što ti zamro na usnama
Pa u suze ne proteče.
Ostav'mo ga među nama;
Zatureni, zagrljeni,
Toplimo ga dan i veče.
On će proći - nestat će ga,
I tvoje će usne male
U smjehuljka nabrat dva se,
Kada rumen lake šale
Prelije se preko njega
Pa ti licem poigra se.
A što mene vijek će peći
I mutit će moje dane,
O - zaklopi dječje oči;
Zaspij samo tu uza me,
Nikada ti neću reći,
Da preda mnom još se koči!
Tek po tvome čarnom polju
Neka teče med i mlijeko,
Proljet buji, ptiče moje!
Meni Bog je pjevat reko,
I ja vršim božju volju -
I ja jedem srce svoje!

Silvije Strahimir Kranjčević

JA SAM...

Ja sam, dušo, kip od leda,
Umrlo mi srce živo;
Moje pjesme - moja čeda -
U srcu sam posakrivo.
Gazim trnje svoga puta
Niz koji me sudba rinu,
Lutajući, kako luta
Mrtva zvijezda kroz prazninu.

Al kad tvoje oko pane
Na tu zvijezdu, moje dijete,
Tada pjesma opet plane
Ko da iskre nebom lete; -
A ti gledaš kako sjaje
Ispred tvoga čista vida,
A ne znadeš, dušo, šta je
Kad se srce tako kida!

Silvije Strahimir Kranjčević

IZGUBLJENI DANI


Izgubljeni dani, potraćeni ludo,
Kuda li ste danas makar i otaki,
Kad sam srećna luda blaženo vrludo -
I pod vedrim nebom i po naoblaki?!
O, omamna varko, titrava i kratka
I slatka i gorka, bez mjere i cijene,
Svedno kakva bila... ah, bila si slatka,
Varalice sjenko, što ostavi mene?!

Što izginu naglo?! iskidavši dušu,
I tijelo i dušu u zbrkane mrve...
Ode brod i jedro - kroz pjenu i tmušu
Razderani stijeg jedvice se rve.
A na stijegu nekad, ko na snježnoj ploči,
Mir je duše blisto i toplo i skladno -
Tek planuše strasti, proplakaše oči,
Otopi se snijeg i sve skupa jadno...

I raskliman tako čučim kao ptica,
Kad o gredu lupne, a htjede da leti;
Odapeta, reska, raščijana žica,
Što je nikad više ne možeš napeti...
Bacit će je tamo u prah iza peći,
Dok je kogod s metle ne uzme med prste,
I možda će ipak trgovački reći,
Da je nekad bila i od - bolje vrste!

Silvije Strahimir Kranjčević