Народне игре Срба Крајине

Народне игре Срба Крајине

Сваки дио нашега националног корпуса има своје нарави, обичаје, традицију и разноразне народне игре.
Свима су нам знане игре као камена с' рамена, повлачење конопца и сл.
Па ајде да наведемо још неке од игара које су се играле некада по тим нашим крајевима.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

ИГРА БИРАЊА

Измјешају се мушки и женски, посједају једни поред других. Један, који се одабере, узима мишку у руку и иде од једног до другог и пита ''Јеси ли задовољан? Хоћеш ли неког да бираш?''
Овај, ако хоће некога да сједи поред њега, било то мушко или женско, каже '' Хоћу тога и тога, за једну или више врућих или младих.''
Онда овај пита овога што тражи, да ли ће ићи да сједи поред њега, сад се пита његов партнер и може да каже, не дам га.
Онда он прима батине, вруће или млаке. А ако га да, онда батине прима овај што га тражи.
Ово бирање иде у круг. Кад се неко некоме свиђа, онда прима и праве вруће.
Јер овај што туче мишком, по длану, туче свом снагом.
Дешавало се чак и да длан пукне.
У овој игри остаје се до неке доба ноћи.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

ИГРЕ МИШКАЊА

На прелу, мушкарци се подијеле у двије групе, посједају једни насупрот других.
Ове групе морају имати старјешине које се ѕову маје.
Узму одређену металну пару и бацају увис па чија страна буде на површини, тај први сакрива пару у руке своје групе.
Маја друге групе тржи пару, у кога сматра да није пара, каже ''умиј се'', а у њега ако буде пара, он или маја, узимају мишку и групу ове маје туку по длану.
Ако пару затражи и погоди у кога је, ондак он пару сакрива код своје групе.
Тада се улоге мијњају.

Само да појасним шта је у овоме случају мишка.
Мишка је чврсто усукани пешкир, предвостручен и на врху везан канапом.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

КАПАЊЕ

Мушкарци се подијеле у двије групе.
Прво се договоре у шта ће се капати.
Некад то буде у ракију, некад у бријање (маже се гаром по лицу), а некад и у викање.
Онај који изгуби, мора да се испне на врх брда или неко друго узвишење и има да виче из свег гласа, шта му се нареди.
Игра се са девет капа или чарапа, под коју се сакрива пара или прстен (неђе се та игра зове још и прстена).
Један из групе сакрива пару, док друга партија тражи пару.
Прве двије капе диже за себе и од четири, посљедње двије, док оне у средини остају онима који крију пару и броје се бодови. Игра се до 101.
Ако у трећој нађе паре, то се зове ПАТКА и броји се девет.
Остале се броје 7,6,5,4 и 3.
Ако ови што траже пару, нађу у прве двије, или посљедње двије, онда пару крију они, и тако се редају, до 101 бода, и ко први дође до 101, тај је побједник.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

ПОГАЂАЊЕ ЦИЉА

На прелима се изводе разне шале, па и ова:
Угљеном се нацрта мета на зиду и опклади се са неким младићем да неће прстом моћи погодити мету, ако су му очи завезане.
(То мора бити младић који не зна за ову шалу).
Када младић пристане и очи му се завежу, изнесе се мачка и намјести са тако да је прстом погоди у стражњицу.
Наравно, послије ове шале настаје смијех од свих присутних.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

ШЕПИЦА

Коло шепица често се играло на прелима.
У овоме колу похвата се неколико снажних момака, а може и старијих људи, загрле се , или се ухвате за руке, па уз ѕвуке крајишке тамбурице окрећу на десну страну, лаганим темпом, а ондак кад тмбурица убрза темпо, враћају се назад што бржим кораком.
Игра се понавља неколико пута све док не посустају или неко не одустане.

Крајишка тамбурица је тамбурица на три жице исте дебљине која обично служи као пратња при пјевању ојкаче, а може и да послужи у свирању кола.
Највише се задржала у Подгрмечу и Поткозарју, а донешена је досељавањем Срба Личана на ова подручја.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

КОЛО ЗАВОДИЛО

Заводило је једна од омиљених игара.
У овој игри може да судјелује неограничен број.
Учесници у игри похватају се ѕа руке и чврсто држе.
У такту са тамбурицом, трчи се што бржим темпом.
У овој игри држећи се чврсто, најдуже кораке праве они најзадњи, јер брзина кола се њима млати па се често деси да задњи и попадају.
Што брже тамбурица ради, брже се и игра.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

БАРЈАШКАЊЕ ИЛИ БЈЕЛАШКАЊЕ

Барјашкање (или Бјелашкање), зове се игра која се изводила приликом чувања блага (стоке) или на неким другима скуповима.
Подјеле се младићи и дјевојке у двије групе. Једна група се похвата за руке и чврсто држи док друга група стоји на одређеном одстојању и пита: ''Кога позивате?'' Први из групе који се држе за руке каже: ''Позивао тог и тог.'' - позива по имену.
Овај се затрче и свом снагом удара у њихове руке, желећи да их растави. Ако не успије да их растави, онда поново питају кога позивају.
Ако успије да их растави онда мијењају улоге.
У овој игри се дешавало да се неком од играча пребије и рука. Ако нелети неко јачи а ови се чврсто држе, дође често и до ломљења руке.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

ИГРА ВАСТУП

У овој игри судјелују парови, мушко и женско, дјевојка и момак, а могу и ожењени.
Женска долази са десне стране мушкарца, с' леђа се рукама ухвате преко струка или се држе за руке и иду у круг.
У овој кружној игри може судјеловати неограничен број, зависи од простора.
Игра се уз такт тамбурице и иде у круг, све док се не уморе.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

КЕВАЊЕ

Једна од наших сеоских игара је и кевање. Ова игра је слична хокеју на леду.
Ископала би се мала рупица на ледини која би служила као кућа коју би један од учесника чувао да у њу не утјерују свињку.
Свињка је била комад дрвета облог лика, дебљине око 6 цм и дужине око 7 цм.
Играчи би тјерали свињку, један од другог и пригонили је рупици, а овај што брани рупицу, свињку би одбијао од рупице (кућишта) и на тај начин бранио рупицу.
Када би свињка упала у рупицу, онај који би је утјерао, он би стекао поен и био власник кућишта и рупице, па би је даље бранио.
Ову игру су играли већином момци.
Учесника је могао бити неограничен број.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

ТИТРАЊЕ

Титрање је била једна од омиљених игара и већином се играла чувајући нешто од блага.
Титре су прављене од бујади. То би били клипићи од бујади величине до 20 цм. Играло се у двоје.
Девет клипића стављало би се у длан. У моменту хитро би се бацале, мало у вис и дочекивале на супротној страни руке, након чега се, опет бацањем, враћало на длан, односно у зраку хватао непаран број.
Ако се превари и ухвати паран број, губила би се игра и онда би други учесник почињао игру.
Ако играч неби гријешио и стално бацајући титре и преврћући длан хватао непаран број до краја, он би био побједник.
Ово је јако фина и занимљива игра, па се често играла и код куће, кад се доконо.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK