Mitovi i legende sveta

Шта су митови?
Приповијести које припадају митолошкој традицији могу се посматрати из различите перспективе: мит можемо опажати као пуко приповедање, као религиозно сведочанство, као антрополошки документ и као још много тога. У сваком случају, коју год перспективу да одаберемо, истину је о миту немогуће сагледати ако занемаримо контекст у којем се мит рађа и развија. Митско приповедање припада предзнанственом мисаоном устројству у којем емотивна компонента преовлађује над чистом рационалношћу. Размишљајући о томе како настају земљотреси, древни људи зацијело нису себи постављали питања која им је диктирала радозналост или апстрактна жеља за знањем. Свака природна појава која им је могла угрозити живот, изазивала је у њима запрепаштење и ужас, а страх се од непознатога могао одагнати само уз помоћ снажних симбола који су се првенствено обраћали људској машти, а не интелекту.
Ако се нека опасност, дакле, може изразити кроз симбол, онда је могуће и да креирате симболе са супротним предзнаком уз помоћ којих ће се негативни ефекти неутралисати. Погледајмо, на пример, мит о Глускапу и изворском змају где је моћни и опаки змај утеловљење суше. Спас пак доноси позитиван јунак, јунак у којем се синтетички изражава дух целог народа и којег тај народ, у случају потребе, може призвати служећи се одговарајућим обредима. Има и других функција мита, као што су функције које се вежу уз питања о човекову постојању: о поријеклу живота и смрти ио космичком реду (међу нашим се примерима на то односе Пастир и Ткаља, Изанаки и Изанами, Изида и Озирис те Како је постао човек), или пак оне које се односе на друштвено устројство (пример је за то прича о Хијавата и пет племена). У сваком случају, такво се функционисање мита увек одвија кроз симболичко-имагинативан вид, а управо се у тој тачки древни свет сусреће са савременим.
Данашње друштво је засигурно прожето научно-рационалним начином размишљања, но емотивно се човеково устројство током времена у бити није много променило.
Стога се митови, премда у промењеном облику ис промењеним садржајем, и даље стварају. Довољно је погледати лакоћу с којом се славне особе из света спорта, филма или политике често преображавају у симболе целе нације па чак и целих нараштаја. Дечји је свет у још већој мери преплављен митолошком активношћу. дете, суочено са светом који му је већим делом непознат, а кадшто му се чини и пун претње, ствара слике којима ће се заштитити, неживим предметима придаје вољу, трага за извесношћу апсолутних моралних норми, родитељске забране тумачи као праве правцате табуе. Не треба се, према томе, чудити што митолошке приче толико фасцинирају дете.
Митови, још и више него бајке, детету помажу у тумачењу сложености света. Реч је о тумачењима која се с временом мењају, зависно о развоју рационалности и спознаје, но која су у датом тренутку неопходна за усмеравање уравнотеженог интелектуалног и емотивног сазревања. Ако, прочитавши причу Најдужи Манков дан, дете заиста поверује у то да се Сунце може ухватити конопцем, у питању је тек привремено увјерење чија је судбина да ускоро буде превладано, но које у овом тренутку представља нешто разумљиво. А управо та разумљивост омогућава развој когнитивних способности, и то онде где би чисто научно објашњење само изазвало збрку. (Детету би вероватно било много теже поверовати у чињеницу да се Земља, која се њему чини изузетно чврстом, окреће око Сунца).
Избор прича у овој књизи првенствено је прилагођен деци. Но, поред свог културног циља, циља који се састоји у томе да нам омогући упознавање са најважнијим митовима из Старога и Новога света, овај избор читаоцу пружа и прилику да се суочи са сопственим уверењима, да схвати и надвлада сопствени страх те да напослетку открије неисцрпну поезију у свему што постоји.
У сваком се делу света приповедају приче које говоре о пустоловинама митских јунака.
Сваки народ на земаљској кугли има своје легенде које су се вековима преносиле од једнога нараштаја до другог. Читање митова сакупљених у овој књизи омогућиће ти да у једном маху упознаш многе крајеве.
Када упознаш ове странице богате симболима и значењем, пред тобом ће се отворити врата која ће те увести у културу и предају бројних и далеких народа те они за тебе више неће имати тајне.
Промотри картографски материјал који овде видиш и замисли узбуђења која ћеш доживети захваљујући овим митовима. Од легенде о Икару коју можда већ познајеш, па до дела нордијских јунака и открића чаробнога значења што га у себи носе симболи индијанских племена. Пут који те чека бит ће дугачак и пун чаролије.
Митови народа из целог света постаће тако и твоје власништво и помоћи ти да прошириш своје знање и изван граница света који те свакодневно окружује.

Парисов суд - грчки мит
Дедалов лавиринт - грчки мит
Последња посао Хераклов - грчки мит
Реја Силвија - римска легенда
Ромул и Рем - римска легенда
Тхоров чекић - скандинавски мит
Балдер смрт - скандинавски мит
Сиегфриед - германска легенда
Жар-птица - руска легенда
Мач у камену - келтска легенда
Изида и Озирис - египатски мит
Рама и Сита - индијски мит
Рама побеђује злодуха Раван - индијски мит
Пастир и Ткаља - кинески мит
Изанаки и Изанами - јапански мит
Кинту и девојка с неба - угандски мит
Како је постао човек - бантуски мит
Богомољка, ној и ватра - бушмански мит
Тулугаукук, отац Гавран - ескимски мит
Глускап и изворски змај - алконкински мит
Глускап и дечачић - алгонкински мит
Чаробна стена - сиуски мит / мит племена Сијукса
Хијавата и пет племена - ирокешки мит
Како је прамајка паучић украла сунце - чирокијски мит / мит племена Цхерокее
Хасџелти / Хасјелти, вјесник зоре - мит Навахо Индијанаца
Перната змија - астечки мит
Одакле је дошао кукуруз - астечки мит
Хунахпу и Ишбаланке - мајански мит
Најдужи дан - мит народа Инка
Камени људи - мит Андских Индијанаца
Змија и стрела - мит из порјечја Амазона
Луди Бамапама - аустралијски мит
Мауи од 1000 обмана - полинезијски мит

Парисов суд
Европа: грчки мит

Када се прослављало венчање Пелеја и Тетиде, на обронцима је горе Иде приређена раскошна свечаност на коју беху позвани сви олимпски богови.
Био је ту Зевс, отац и краљ богова, била је ту и његова жена Хера, а дођоше и њихова деца - Хермо, бог с крилатим сандалама на ногама, и Атина, богиња мудрости, која се родила из Зевсове главе. Ту је била и Афродита, богиња лепоте и љубави, рођена из морске пене, аи сто тако и Арес, бог рата, те још многи други.
Само једну богињу не позваше на свадбу, а лако је схватити и зашто. Реч је била о Ериду, богињи неслоге и клевете. Свима беше добро познато њено изузетно умеће да изазива распре и ствара мржњу и зловољу камо год би дошла. Да су је позвали, млади би се пар вероватно заувек разишао још и пре завршетка гозбе.
Но, Ериду се не свидје чињеница да су је заборавили па стаде смишљати како да се освети. Најпре пође до светога врта који су чувале нимфе Хесперида. Онде је расло чудесно дрво пуно златних јабука на које је, омотавши се око дебла, пазио страшни змај Ладон. Ериду су, међутим, била позната бројна лукавства па јој пође за руком неприметно се прикрасти у врт и украсти јабуку са стабла. Змај, наравно, уопште није схватио што се догађа. Потом Ерида уреза једну реч на јабуку и кришом се упути на гору Иду.
Скривена иза грма, чекала је погодан тренутак: када се сви богови нађоше на окупу, баци јабуку међу њих и побеже.
Богови су се безбрижно гостили, кадли се на средини стола однекуд појави златна јабука, као да је с неба пала.
Када се стишало прво запрепаштење, приближише се јабуци и видеше на њој урезан натпис: »Најлепсој«.
Атина, Хера и Афродита погледавају једна другу. Њих три беху лепше од свих других богиња. Којој би требало припасти право на јабуку?
»Јабука припада мени!« Рече Хера. »Ја сам најљепша!«
»Ни у сну! Најљепша сам ја! «Узвикну Атина.
»Зар ико може бити љепши од богиње љубави? А то сам ја! «Узврати јој Афродита.
И све се три богиње стадоше препирати и свађати.
Оцу Зевсу тог је натезања било преко главе, али се није усудио мешати. Питање бејаше претешко чак и за свемогућег Зеуса! Стога одлучи његово рјешавање препустити неком другом.
На Гаргари, највишем врху горе Иде, бејаше извео стоку на пашу млади пастир по имену Парис. Блистава младићева лепота наведе Зевса да поверује како је управо Парис права особа да буде судија у овом случају. Стога позва Херма, гласника богова, и посла га к Парису.
Кад је младић чуо што му је чинити, узе јабуку у руку и затресе главом.
»Како ћу ја, обичан пастир, судити о лепоти трију богиња? Подијелит ћу јабуку на три једнака дела и свакој дати по један део. «
»Не, не«, одврати Хермо, »то не смеш да урадите! Велики ти Зеус заповеда да одабереш. «
Парис уздахну и замоли божице да му не замјере на одлуци коју ће донети, а потом им саопшти како ће са сваком од њих поразговарати на само. Прва му приђе Хера, допусти младићу да је добро осмотри, а онда рече: »Ако досудиш јабуку мени, учинит ћу те најбогатијим човеком на свету и дат ћу ти власт над целом Азијом!«
Но, Парис принесе руку срцу и одговори: »Ти јеси прекрасна, божанска Херо, али бих, пре него донесем одлуку, хтио видјети и остале две богиње. Никоме нећу допустити да ме подмити. «
Затим Парису приступи Атина, али му и не допусти да је осмотри, већ му сместа изнесе свој предлог: »Прогласи мене најлепшом и учинит ћу те најљепшим, најпаметнијим и најхрабријим човеком на свету!« Но, Парис јој одговори истим речима које је био упутио и Хери па тако дође ред и на Афродиту.
Чим је младић угледа, срце му поскочи у грудима и сместа се заљуби у њу. Божица му се тада насмеши и пришапне: »Твој ми поглед говори да мене сматраш најлепшом, но морат ћеш суздржати своја осећања. Та како бисмо се нас двоје могли здружити када си ти обичан смртник, а ја богиња? Теби је намењена друга жена. Зове се Хелена, а лепа је као и ја. «
»Ако постоји таква жена ... једва чекам да је упознам!« Одврати Парис и додијели јабуку Афродити.
Након тога се младић отпути у Менелајев краљевство, јер је лепа Хелена онде живела, а то је био почетак свих Парисових будућих невоља те узрок рату који ће трајати целих десет година.

Дедалов лавиринт
Европа: грчки мит

Био једном у Грчкој градитељ по имену Дедал чија се слава била проширила далеко изван граница његове домовине. Једном се он тако отпути на острво Крит где краљ Миној од њега затражи да му сагради лавиринт у којем ће његов син Минотаур моћи живети скривен, далеко од ма чијег погледа.
Минотаур је заправо био грозно чудовиште с човечијим телом и биковски главом, а хранио се људским месом.
Уз помоћ сина Икара, Дедал сагради гласовити лавиринт, зграду с тако замршеним сплетом ходника те се није требало бојати да ће неман икада открити начин да из њега изађе.
Минотаура је, међутим, требало хранити па је стога из града Атине сваке године на Крету стизало седам дечака и седам девојчица који би потом били предавани немани на милост и немилост.
Но, треће године овамо стиже и младић именом Тезеј с намером да убије страшног Минотаура. Аријана, једна од Минојевих кћери, упозори га: »Ох, Тезеју, чак и ако убијеш Минотаура, како ћеш након тога изаћи из лавиринта? Тамо има на хиљаде просторија, пролаза, завојитих ходника ... «
Али Тезеј не хтеде одустати од свог подухвата па Аријана, која се у младића била загледала, упита Дедала за савет.
»Постоји само један начин да се изађе из лавиринта«, рече градитељ. »Припреми велико клупко конца, дај га Тезеју и реци му да га успут непрестано одмата.«
Исте ноћи Тезеј уђе у лавиринт носећи у рукама клупко које му је била дала Аријана, а девојка га је за то време чекала на излазу држећи у руци други крај конца.
Пролазећи кривудавим ходницима, Тезеј мало-помало одмотаваше клупко, све док није дошао до центра лавиринта. Онде наиђе на Минотаура који се сместа баци на њ.
Неман је била силно снажна па се Тезеј мораде упустити у огорчену борбу. У неколико се наврата чак уплашио да ће подлећи, но на крају му пође за руком да мачем прободе Минотаура. Убивши чудовиште, младић се, захваљујући концу, врати истим путем и ускоро стиже до излаза из лавиринта.
Потом се, да би избегао Минојевој срџби, заједно са Аријаном укрца на лађу и брзо оде са Крита.
Миној нареди да преда њ доведу Дедала. Био је сигуран да је градитељ на неки начин помогао Тезеју: само је од њега могао потећи савет за успешан бег из лавиринта.
»Одведите Дедала и његовог сина у лавиринт«, заповеди краљ. »Умријет ће на месту што су га сами изградили!«
И тако Дедала и Икара оставише у једноме од небројених ходника. Но, њих двојица нису при руци имали никаква Аријанина клупка с помоћу којег би се могли спасити те испрва помислише да су изгубљени: без воде и хране зацело неће дуго издржати.
Угледавши нешто на тлу, Дедал се, међутим, домисли решењу.
Ваља знати да лавиринт није имао крова па су посвуда унаоколо лежала бројна птичја пера. Осим тога, неретко се на зидовима могло видети и покоје пчелиње саће.
Дедал скупи пера, повеже их и учврсти уз помоћ пчелињег воска те тако начини крила за себе и Икара. Потом причврсти крила сину на леђа и рече му: »С овим ћемо крилима моћи побећи далеко од Крита и њена лавиринта, али запамти: не лети превисоко.«
Кренуше и ускоро су летели изнад мора. За Икара је лет био прекрасан доживљај па у заносу стаде кружити амо-тамо по ваздуху.
»Не лети тако високо!« Опомињаше га отац, али га Икар није слушао. Сваким се замахом крила успињаше све више и више ... И како се успињао, сунце је постајало све топлије ...
»Чувај се, Икаре!« Повика отац. Но, Икар се већ био успео на модро небо, превисоко да би могао чути очев глас. Више, још више! Више и од самога сунца!
Од сунчеве се топлоте поче отапати восак који је пера на крилима држао једно уз друго и она се разлетјеше на ветру попут сухога јесењег лишћа. Икар наједном осети да пада и уплаши се. Замаха рукама, на сав глас зазва оца, преклињући га да му помогне. Но, што се ту могло учинити?
Дедал видје синовљево тело како се стрмоглављује у море и нестаје међу зеленим таласима. Тако је умро Икар који се усудио пркосити сунцу!

Последњи посао Хераклов
Европа: грчки мит

Херакле беше син Зевса, краља богова, и Алкмене, тебанске краљице. Био је, дакле, полубог, што значи да је био пола човек, а напола бог, и био је обдарен изузетном снагом. Још је у колијевци голим рукама задавио две велике змије које га беху напале, ау осамнаестој је години убио лава који је пустошио околна стада, одерао му кожу и њоме се огрнуо.
Херакле је доживео многе пустоловине, но од свих су његових подвига најгласовитији дванаест послова које је морао да обави за тиринтскога краља Еуристеја и тако заслужити бесмртност. Најстрашнији је међу њима без сумње био последњи, дванаести посао.
»Отиђи у Тартар«, заповеди му Еуристеј, »па ми оданде доведи Кербера, троглавог пса-голмана подземног царства.«
Тартар бејаше најмрачнији предео царства мртвих где су душе злочинаца трпеле сваковрсне муке. Као чувара на улазу у Тартар богови беху поставили страшнога Кербера, пса који би на комаде растргао свакога ко би покушао оданде изаћи.
Огрнут лављом кожом, као и обично, те оборужан големом тољагом, луком и стрелама, Херакле из Тиринт крену на пут.
Дуго је тако путовао док не стиже до пећине из које је дугачак ходник водио равно у утробу земље: онде се налазио Тартар. Херакле се запути онуда и убрзо наиђе на подземну реку и загледа се у црну и узбуркану воду. Кроз копрену магле што је висила над реком полако се указаше обриси некаква чамца. Чамцем управљаше старац накостријешене браде и блиставих очију што наликоваху на ужарено угљевље. На глави је имао округао шешир, ас рамена му се спуштао прљав огртач, сав у дроњцима.
»Ко се то још за живота усуђује да пређу реку Ахеронт?« Узвикну старац. »Ја, возар Харон, спречиће ћу га у томе!«
Херакле се приближи машући тољагом изнад главе те рече јасним и снажним гласом: »Ономе ко жели да пређе на другу страну име је Херакле. Усуђује ли се ико супротставити његовој вољи? «
Харон је већ био чуо приче о страховитој снази Херакловој па се уплаши. Укрца Херакла у свој чамац и превезе га на другу страну.
Тек што се Херакле нашао на другој обали, опколи га мноштво жалосних ликова. Беху то душе мртвих и он међу њима препознаде старе пријатеље који га поздрављају и давне непријатеље који га проклињу. Будући да су посреди биле само сенке, није много марио за њих, но када је међу осталим душама угледао ужасни Медузин лик, јунак подиже тољагу да се одбрани.
Медуза заправо беше чудовиште, једно од најстрашнијих што су икада постојала. Погледом из кога је сијевала ватра, могла је претворити у камен свакога ко би јој се усудио погледати у лице, глава јој беше обрасла змијама уместо косом, а из уста јој провириваху два очњака као у вепра.
Херакле је баш хтео насрнути на Медузу, кадли га заустави смех који му одјекну иза леђа. Бејаше то Хад, владар над мртвима. »Чега се бојиш? Мртви не могу живима нанети никаква зла, а Медуза је већ поприлично дуго мртва. Ово што видиш, само је њена душа. Него, реци ми, што те доводи у моје подземно царство? «
Херакле објасни циљ својега посјета, а Хад поново прасну у смијех. »Дошао си по Кербера? Е, па, добро, твој је ако га свладаш без тољаге и стреле. «Потом му каза где ће пронаћи пса.
На обали реке Стикса Кербер чекаше на Херакла. Чим га угледа, баци се напред уз дивљи лавеж што му је допирао из све три губице. Када је био још само три корака удаљен од полубога, скочи у ваздух и разјапи раље, спремајући се да снажним очњацима раздере непријатеља. Херкул се, међутим, не даде смести. Испружи руку и зграби Кербера за врат, и то онај на којем му је стајала средња глава. Пас стаде да режи као да је полудио и стаде се махнито отимати. Но, Херкулови му прсти стезе врат попут гвоздених клешта и не попуштају стисак. Јунак га држаше у ваздуху, а напети му мишићи на руци беху тврди као камен. Више мртав него жив, Кербер се напослетку предаде.
Када краљ Еуристеј и његови дворјани угледаше Херакла како улази у двор водећи на узици страшног Кербера, ухвати их ужасан страх па се разбјежаше на све стране. Само се Еуристеј, скаменивши се од страха, није могао ни помакнути, већ дрхтавим гласом стаде преклињати јунака: »Са ... сада сам видио како Кербер изгледа па те молим да га вратиш у Тартар и, тако ти свих богова, нека више не излази оданде ! «
Ето, тако је Херакле обавио свој последњи посао и постао бесмртан те га богови примише у своје свето боравиште на гори Олимпу.

Реја Силвија
Европа: римска легенда

На брежуљцима Лација лежала је Алба Лонга, најважнији град на том подручју. Онде се налазио двор краља Проке, мудрога владара који је дуго година царова у миру.
У Проке беху двојица синова: Нумитор, младић једноставне и благе ћуди, и Амулије, млађи син, који беше надасве похлепан и окрутан. Према закону је након очеве смрти престо требао да наследи Нумитор, но Прока се бојао да ће у том случају Амулије покушати свргнути брата. Стога му једнога дана рече: »Оставит ћу ти у наслијеђе највећи део свог богатства, али ми мораш обећати да ћеш Нумитора признати за законитог краља.«
Амулије пристаде, но након Прокин смрти, не хтеде поштовати ни закон ни очеву вољу. Прогна Нумитора и овај се склони на село, а млађи брат остаде царовати уместо њега. Знао је додуше да Нумитор никада неће ни покушати повратити престо, али се бојао да би братова деца једнога дана могла захтевати своје право. Зато нареди робовима да убију двојицу Нумиторових синова, а кћер Реју Силвију учини весталке.
Будући да весталке или свештенице богиње Весте нису смеле имати деце, Амулије се напокон осјети сигурним Но, божанском је Марсу, богу рата и заштитнику града Албе Лонге, било мрско гледати толику окрутност па посла Реји Силвији један сан.
Весталка видје саму себе у неком врту, овјенчану ловором, а крај ње су биле никле два засада. Обе биљке стадоше расти великом брзином те израстоше у два велика дрвета. Пошто је седам ноћи за редом сањала исти сан, Реја Силвија схвати да је у питању нешто заиста необично. И доиста, неколико месеци након тога роди два дечачића, а отац им беше бог Марс.
Када Амулије сазнаде за то, силно се разбесни, дозове војнике и заповеди им да мајку и њене синове баце у реку Тибар и пусте их да се утопе. Реја Силвија нестаде у речним вировима и сви помислише да се удавила. Но, спаси је Тиберина, божанство реке Тибар, и поклони јој бесмртност. Дечаке, међутим, затворене у корпи, однесоше са собом речни таласи и нико их више никада не видје.

Ромул и Рем
Европа: римска легенда
Кроз густи трстике на обалама реке Тибера шуљаш се вучица њушкајући на све стране. Бејаше исцрпљена и свакако је морала наћи нешто за јело: дојила је три вучића и требало јој је нешто што ће јој вратити снагу.
Силна је река текла онуда, непрестано вртложећи воду својим вировима. Вучица се приближи води: знала је да, када Тибер овако набуја, није немогуће пронаћи на његовим обалама и понеку рибу коју су онамо избацили дивљи таласи.
Најдном опази како се на води зиба неки необичан предмет. Струја га је носила амо-тамо и таласи би га кадшто потпуно прекрили, но упркос привидној крхкости, предмет је свему томе одолевао. Вучица запази да се предмет све више приближава обали, као да га гони нека тајанствена сила, а када се насукао на неколико корака од ње, сва запрепаштена, зачу како од њега допиру неки звукови. Бејаше то некаква цика коју због хука реке раније није могла чути.
Каква ли је то враџбина?
Вучица се опрезно приближи предмету. Пред њом је лежао замршен сплет шибља, засигурно дјело људских руку.
Она плахо оњуши предмет: из њега допираше неодољив мирис свеже хране. Глад јој даде храбрости па загребе шапом по њему.
Корпа се отвори - то је, наиме, био тај предмет - па вучица одскочи и устукну корак уназад угледавши два ружичаста, тек рођена људска младунца.
Но, када се након првог изненађења мало прибрала, поново им се приближи: два су јој се дечачића чинила сласним залогајем и спремала се да их прождре у трен ока.
Наједном се међу трскама поред реке заори глас: »Ја сам Марс, заштитник свих вукова. Пази на ове дечаке: то су моји синови и синови Рее Силвије! «
На те речи вучица погну главу и, понудивши малишанима да сисају, нахрани их сопственим млеком. Потом их ухвати зубима и однесе у своју јазбину. Тамо их је с љубављу данима дојила, заједно са своја три вучића.
Марс је, међутим, хтео да му синови упознају и људску наклоност. Учини зато да их пронађе неки пастир, именом Фаустул, који их затим однесе својој кући. Даде им имена Ромул и Рем и одгоји их са исто толико љубави и бриге као да им је прави отац.
Када су одрасли и сазнали све о свом поријеклу, Ромул и Рем кренуше у Албу Лонгу. Краља Амулија народ није волио па су многи били спремни и на устанак само да би га истерали из града. Близанцима стога није било тешко наћи савезнике. Када се скупило довољно устаника, сви заједно навалише на двор и убише отимача престола, па краљевство поново припаде староме Нумитор.
Ромул и Рем остадоше неко време у Алби Лонги, а потом одлучише да це на Тибер саградити град у част својему оцу Марсу. Градом је, међутим, могао владати само један од њих двојице. Који?
»Препустимо одлуку боговима. Нека нам сами неким знаком објаве своју вољу «, предложи Рем. Ромул се сложи па се њих двојица раздвојише и сваки се успе на врх једног брежуљка како би оданде посматрао небо.
Мало потом, Рем на небу угледа шест јастребова и стаде клицати од весеља. Ево знака! Богови су њега изабрали! Но, сишавши с брежуљка, дознаде да је Ромул на небу видио чак дванаест јастребова и обузе га завист.
Пун огорчености, Рем седе по страни и проматраше брата. Ромул је пак био дохватио плуг и стао њиме орати бразду, означавајући тако место на којем ће стајати зидине будућег града.
Рем се тада стаде ругати: »Шта би то заправо требало бити? Можда какав тор за козе? Брат ће ми, дакле, царовати у козјем граду! «
Ромул га опомену: »Добро пази јер ову свету границу не смеш да прекорачи! Не ругај се боговима! «
Но, Рем је већ био изазивачки закорачио напред: »Гледај, Ромула, како је твој град лако освојити!« С тим речима, поспрдно се смијући, једним скоком прескочи бразду.
Ромул није могао да отрпи увреду која није била нанесена само њему, већ и богу Марсу и будућим становницима његова града ... Обузет гневом, исука мач и удари Рема посред груди. На братову се лицу на трен појави неверица, а онда се младић без јаука сруши на земљу.
Угледавши пред собом испружено Ремове тело, Ромул бризну у плач. Шта је то учинио? И зашто?
Но, прелазећи руком преко лица да обрише сузе, Ромул схвати колико ће велик бити град што га намјераваш изградити.
Град чији ће становници без оклевања устати на оружје, кад год буде потребно бранити домовину.
Тако је настао Рим, средиште света. Рим, вечни град.

Тхоров чекић
Европа: скандинавски мит
Једнога се дана Локи, бог ватре и уништења, кришом увуче у Тхоров кућу. Тхор, бог грома, био је некамо отишао па је његова жена Сиф била сама код куће. Сиф је баш била легла да мало одријема па јој Локи из чисте злобе одреза сву косу. Уто се врати и Тхор па видевши жену у такву стању рикну од беса тако да су се небеса затресла и шчепа Локија за врат.
»Ниткове!« Узвикну. »Све ћу ти зубе избити!«
Видевши шта му се спрема, Локи журно обећа да ће се искупити. Од својих ће пријатеља елфа затражити да за Сиф начине косу од сухога злата, а додатна ће чаролија учинити да јој та коса прирасте уз главу као да је права.
Мало потом, елфи Локију предадоше обећану косу, заједно с уметнички украшеним копљем за бога Одина и прекрасним бродићем за бога Фреиа. Бродић је такође био зачаран па му је у једра увек дувао повољан ветар, а власник га је могао сложити и ставити у џеп. Копље је пак имало моћ да никада не промаши циљ.
Локи се управо хтио вратити кући, кадли опази двојицу браће, патуљке Брок и Синдрија како марљиво раде у својој радионици. Кад их је угледао, не одоље напасти да се пред њима похвали својим благом па уђе у радионицу и узвикну: »Ево моје главе да вас двојица, и поред све своје умешности, нисте кадри надмашити нешто овакво!«
Брок и Синдрија разљути што неко доводи у сумњу њихов глас и умијеће па прихватише опкладу. За судије одредише Одина, Тхора и Фреиа.
Браћа се без одлагања бацише на посао. Синдри стави у пећ Вепров кожу и остави Брок да штампе мијех напоменувши му да ни на трен не застане. Локи бејаше чврсто уверен да ће добити опкладу, но како би у то био потпуно сигуран, претвори се у муху, слети на Броково руку и снажно га убоде. Патуљак, међутим, није допуштао да му ишта одврати пажњу па је само радио и радио, све док није доготовио посао.
Када је Синдри отворио пећ, из ње искочи прави вепар коме је длака била од сухога злата и блистава попут сунца.
Синдри потом у пећ стави златну шипку па опет рече Броку да мијеха без престанка распирује жеравицу.
Локи, још увек у обличју мухе, слети Броку на врат и убоде га што је јаче могао. Патуљак само мало одмахну главом, ни на тренутак не прекидајући посао. Мало потом Синдри из пећи извади предиван прстен који је, дакако, био чаробан те је од њега сваке девете ноћи настајало још осам исто таквих прстенова.
Након тога Синдри у пећ стави обичан комад гвожђа те брату поново даде исте упутства као и раније. Но, Локи је постајао све нестрпљивији па овај пут слети Броку на усницу и до крви га убоде. Патуљак на час испусти мијех и замахну руком на муху, а онда се опет прихвати посла.
Када је Синдри схватио што се догодило, разбесни се и узвикну: »Сав нам је труд пропао!«
И доиста, чекић што га је извадио из пећи, колико год да је био леп, није био без мане: држак му беше прекратак.
Носећи сваки своје дарове, Локи и Брок изађоше пред судије. Локи боговима предаде златну косу, бродић и копље, док патуљак Одину даде прстен, Фрејру поклони вепра, а Тхору пружи чекић.
Овај се посљедњи дар чинио јадним, но патуљак објасни како чекић, када се баци, никада неће промашити циљ, а потом ће се вратити ономе ко га је бацио, те како се, осим тога, може толико смањити да га човек може сакрити у њедра .
Богови изјавише да је такав чекић најљепши дар и закључише да је Брок добио опкладу.
Патуљак на то затражи Локијев главу и потегну сјекиру да му је одсече. Видевши га како иде према њему са секиром у руци, Локи подбруси пете. Но, Тхор га стиже, зграби за оковратник и довуче натраг. У том часу Локију нешто паде на ум:
»Глава, истина, припада теби«, рече он патуљку, »али је врат мој! Врат ми не смијеш повредити! «
Не знајући како би Локију главу одвојио од тела, а да га не посече по врату, Брок мораде одустати од свог захтева.
Задовољи се стога тиме да му зашије уста, аи сви су остали богови због тога били пресретни: барем ће лупеж неко време држати језик за зубима!

Balder smrt
Европа: скандинавски мит
Балдера, бога светлости, мучили су ружни снови. Премда је знао да га због доброте и лепоте сви воле, сваке је ноћи сањао како га неко хоће да убије.
Његов се отац Один, бог рата, због тога силно забрину. Винувши се на сапи својега коња који је имао осам ногу, отпути се у Нифелхајм, земљу мртвих, где се налазио гроб пророчице Волве за коју будућност није имала тајни. Послуживши се чаролијом, Один је присили да устане из гроба и запита је о ономе што ће се десити.
»Ускоро ће се за Балдера помешати пиво и медовина«, одврати Волва, а то је значило да ће бог о којем је говорила убрзо умрети. Один запита како ће се то догодити, а Волва рече: »Убит ће га слепи бог Хотхер.«
Вративши се међу богове, Один Балдеровој мајци Фриг повјери каква судбина чека њихова сина. Фриг сместа крену на дугачак пут и обиђе све земље света. Од сваке ствари на коју би наишла, затражила би да се закуне како њену сину Балдер никада неће нанети никаква зла.
И закле се све што постоји: ваздух и вода, земља и ватра, биљке, животиње и камење. Само имела не присегну: Фриг ју је, заправо, сматрала преслабом и посве нешкодљивом те није веровала да би од ње Балдер могла запретити каква опасност.
И тако Балдер постаде нерањив, а боговима се то учини згодном приликом за забаву. Бацали су на њега камење и стријељали га стрелицама, пробадали га копљима и ударали мачевима ... Но, младом Балдер ништа није могло наудити.
Само Локи, бог уништења, није учествовао у тој забави. Њему су биле драге окрутне шале па га ова безазлена игра није нимало забављала. И тако, прерушивши се у старицу, пође до Фриг и од богиње на превару дознаде да имела није присегнула.
Запути се затим у шуму и онде отргну гранчицу имеле што се беше припила уз једно јабуково стабло. Начини од ње штапић, зашиљи га, а потом се врати и умеша се међу остале богове.
Богови се, као и обично, забављају тако што су гађали Балдера свиме што би им дошло под руку. Локи се приближи слепоме Хотхеру и гурну му имелин штапић у руку. »Покушај овим погодити Балдера«, рече му, а Хотхер одврати: »Како ћу га погодити када ништа не видим?« Но, Локи га умириваше: »Не бој се, ја ћу ти водити руку.«
И тако Хотхер баци штапић према Балдер и погоди га, а имела се Балдер одмах заби у тело и уби га. Страшно крикнувши од ужаса, сви се богови окренуше према Локију. Но, злотвора више није било у близини.
По староме обичају, Балдерово тело положише на погребну ломачу запаљену на палуби његова брода. Но, Фриг се не хтједе помирити са синовљевом смрћу па Хермода, другога сина, посла Хел, краљици мртвих.
Хермода замоли краљицу да допусти Балдер повратак на овај свет, а Хел рече: »Буду ли га сви оплакивали, Балдер ће живети. Но, ако само један створ не буде плакао за њим, Балдер ће заувек умрети. «
Сви оплакиваху Балдера: богови, биљке, животиње, па чак и камење. Само Локи који се беше претворио у див-жену, не хтеде плакати за њим. За Балдера више није било никакве наде.
Расрђен се богови одлучише једном заувек обрацунати са Локијем па у потрази за њим претразис сва места на земљи. Лукави се нитков био, међутим, преобразио у лососа па је мирно живео у неком језеру на врху планине. Мислио је да ће у том скровишту бити сигуран, но богови га ипак нађоше и ухватише.
Затворише га у пећину и онде га чврсто везаше за три камена. Да би му казну учинили још тежом, богови изнад злочинце главе поставише змију чији му је отров стално капао по лицу.
У својој муци Локи ипак не остаде сам. Његовој жени Сигин богови допустише да седи крај мужа и да му ублажава патње.
Још и данас Сигин седи онде у пећини, ау руци држи чинију у коју скупља отров што змији капље из уста. Од времена до времена, међутим, мора испразнити посуду па покоја капљица отрова ипак падне на Локијев лице стварајући му велике боли. Зли се бог тада почне свијати у грчевима, а земља стане страховито подрхтавати.
Ето, тако настају земљотреси.

Siegfried
Evropa: germanska legenda

Patuljak je Mime, kao i obično, radio u svojoj pećini, no jedno ga je pitanje sve više mučilo. Prije kratkog je vremena uspio prekovati glasoviti mač Notung koji je jednoć pripadao Siegfriedovu ocu, spojivši dva njegova slomljena dijela. No, Siegfried će, kada se vrati, bez dvojbe ponovno njime udariti po nakovnju i prelomiti ga, kao što je to učinio već mnogo puta. Želi li, međutim, zadobiti čarobni prsten Niebelunga, nikako neće moći bez ovoga mača. Samo će njime mladi Siegfried moći ubiti Fafnera, zmaja koji čuva prsten.
Najednom se na ulazu u pećinu pojavi Siegfried vukući za sobom na povocu golema medvjeda. »Drž’ ga, medvjede«, podbadaše on životinju, »zgrabi ovoga lupeškog patuljka koji nije kadar iskovati ni pošteni mač!«
Patuljak pohita da mu pokaže mač što ga je netom popravio, no Siegfried udari mačem po nakovnju i razmrska ga na komadiće kao da je od stakla. »Zar ovu bezvrijednu tričariju ti nazivaš mačem?« gnjevno povika mladić. Mime ga pokuša umiriti, ali Siegfried ode bješnji no ikada.
Tek što je mladić otišao, kadli u pećinu stiže bog Wotan, prerušen u putnika. Patuljak ga dočeka srditim riječima, no Wotan se ne obazre na to, već reče: »Mač Notung popravit će samo onaj tko ne zna što je strah. No, upravo će taj i tebi odsjeći glavu!«
Nakon Wotanova odlaska, Mime stade drhtati od straha. Ubit će ga netko tko ne zna za strah, no tko bi to mogao biti? Uto se vrati Siegfried koji je bio odlučio da će se sam prihvatiti popravka mača. Patuljak problijedi: zar je Siegfried posrijedi?
Patuljak shvati da mladića mora što prije natjerati da upozna strah. No, koliko god se trudio opisujući Siegfriedu najveće grozote, junak nikako nije uspijevao shvatiti u čemu je stvar: kako li uopće izgleda to što svi nazivaju strahom? Nije shvatio ni onda kada mu je Mime stao govoriti o strašnome zmaju Fafneru.
Mladić prestade slušati patuljkove priče i posveti se maču. Prihvati se mijeha i nakovnja pa Notung uskoro ponovno zablista. Sada će moći izaći pred zmaja Fafnera te možda naučiti nešto o strahu.
Pred zmajevom je špiljom Alberich, Mimeov brat, uzrujano šetkao amo-tamo. Prsten je Niebelunga onome tko ga posjeduje davao moć da zavlada svijetom. Mora pošto-poto dobiti taj prsten!
U tom času opazi Wotana kako izlazi iz šumskoga guštika. »Mene se ne moraš bojati«, reče mu bog, »ne namjeravam ti preoteti prsten. Pripazi, međutim, na svojega brata: upravo ide ovamo zajedno s nekim mladićem koji ozbiljno smjera ubiti Fafnera. Možda će biti bolje da zmaja upozoriš na njih.« Alberich zazva Fafnera, ali je zmaj baš tada spavao i nije se htio ni na što obazirati.
U međuvremenu stigoše Mime i Siegfried. Patuljkov je naum bio ovakav: uspije li mladić ubiti zmaja, ponudit će ga otrovanim napitkom i oteti mu prsten. Ugledavši jedan drugoga, Mime i Alberich smjesta se stadoše svađati, no kada Siegfried puhnu u rog, obojica se sakriše u šumu.
Zmaj izađe iz špilje i krenu prema mladiću, mrzovoljan zbog toga što se morao probuditi iz blaženog sna. Ubrzo se, međutim, oraspoloži pa se stade neobuzdano smijati.
»Ah, ah! Izašao sam da se napijem, a evo, stiže mi i doručak!«
Siegfried odvrati: »Pomisao da bi me ti mogao pojesti, nimalo mi nije po volji. Činit će mi se mnogo pravednijim da ti pogineš od moje ruke!«
Zmaj riknu, a iz nozdrva mu poče sukljati otrov. Potom pokuša smrviti Siegfrieda moćnom repinom, no mladić jednim skokom izbježe udarac pa, isukavši mač, zatjera ga nemani duboko u grudi. Pogođen u srce, Fafner pade na tlo.
U času dok je izvlačio mač iz čudovišteva tijela, Siegfriedu na prst kapnu kapljica zmajeve krvi. To ga zapeče pa prinese prst ustima. U istome času shvati da razumije jezik pticâ.
Jedna mu ptica reče: »Uđi u špilju i uzmi prsten Niebelunga. Uzmi i čarobnu kacigu – uz njegovu ćeš pomoć moći uzeti koje god obličje budeš htio. No, čuvaj se Mimeovih spletki!«
I tako, Siegfried uđe u špilju, a kada je odande izašao, pred njim stajaše patuljak s bočicom u ruci. No, zbog one su kapljice zmajeve krvi ljudi pred Siegfriedom mogli govoriti samo ono što zaista misle, pa stoga i Mime morade reći: »Popij, ovo Siegfriede, osvježi se! Umrijet ćeš i ja ću ti oteti prsten!« Začuvši te riječi, Siegfried potegnu mač i ubi zlog patuljka, a Alberich nadade u bijeg.
Druga ptičica reče Siegfriedu: »Na jednoj hridi spava Brünhilda, Wotanova kći, najljepša među ženama. Uspiješ li je probuditi, bit će ti ženom! Pođi za mnom, Siegfriede!«
Usput ptičica ispriča Siegfriedu kako je nekoć Brünhilda njegovoj majci i ocu pomogla da izmaknu Wotanovoj srdžbi. Wotan, naime, nije želio da se njih dvoje vjenčaju pa ih je htio ubiti. Da kazni Brünhildu zbog toga što ih je spasila, bog ju je uspavao nekom čarolijom i ostavio da počiva na vrhu hridi opkoljene plamenom.
Stigavši do uzvisine, Siegfried otkri da je ptičica nekamo nestala. Što ju je uplašilo? Siegfried produži i namjeri se na nekog putnika. Bijaše to i opet prerušeni Wotan, ali Siegfried to nije mogao znati, nego mu se približi i zapita ga za put. No, Wotan mu se naruga: »Ona je ptičica bila lukavija od tebe! Znala je da ovdje stojim ja, gospodar gavranova i čuvar plamene hridi.«
S tim riječima bog kopljem pokuša Siegfriedu prepriječiti put, ali mladić izvuče mač i jednim udarcem presiječe koplje na dvoje.
Vidjevši to, Wotan u Siegfridu prepoznade Brünhildina suđenika, čovjeka koji će je probuditi, pa pokupi dijelove svojega koplja i udalji se.
Siegfrid se uspe na hrid, puhnu u rog pa jednim skokom preskoči plamenove koji je opkoljavahu. Kada se našao s druge strane, sjaj vatre oslabi sve dok ne postade nalik na ružičasti oblak. Mladić tada pod jednom jelom ugleda usnula konja, a malo dalje viteza u oklopu kako sniva pokriven štitom. Siegfried se približi, podiže štit i skide vitezu kacigu: pred njim se ukaza djevojačko lice okruženo plavom kovrčavom kosom.
Mladiću srce poskoči u grudima. Naže se da poljubi djevojku, a ona u tom času otvori oči i s osmijehom mu reče: »Pozdravljen budi, mladi junače, koji si me probudio iz mojega čarobnog sna. Kako ti je ime?« Siegfried položi ruku na srce i reče: »Hvalim sunce koje te obasjava! I hvalim svijet u kojem Brünhilda živi! Zovem se Siegfried, dragano moja, zovem se Siegfried i uvijek ću biti tvoj!«
»I ja zauvijek pripadam tebi…«, šapnu Brünhilda.
I njih se dvoje zaputiše dalje, dok je sunce u tišini zapadalo iza planina.

Žar-ptica
Evropa: ruska legenda
U cijeloj Rusiji ne bijaše odvažnijeg lovca od carevića Ivana. Prezirući uobičajene staze, radije je išao neistraženim putevima, zalazio u najgušću šumu i penjao se po strmim vrletima na koje se još nitko nije odvažio stupiti.
Jednoga dana, loveći tako po šumi, carević izbi na jedan proplanak koji do tada još nikada nije vidio. Ondje je niz jednu kamenu stijenu tekao slap i Ivana spopade žeđ te se bez odlaganja otputi prema njemu. Približivši se, opazi malo podalje prekrasno stablo prepuno zlatnih jabuka, a na jednoj grani – čudo nad čudesima! – predivnu pticu čije je dugačko perje blistalo poput ognja.
Carević smjesta nape luk i naperi strelicu. Da je ne bi pogodio, ptica sama pade sa stabla, no carević je uhvati prije no što je uspjela ponovno uzletjeti.
Tada ptica protuži ljudskim glasom: »Pusti me, careviću Ivane, a ja ću te za to nagraditi! Istrgni mi jedno pero: budeš li ikada u opasnosti, samo mahni njime i ja ću ti doletjeti u pomoć.«
Nagovori tako ptica carevića i on je pusti, a potom ode dalje svojim putem.
Jedva što je načinio nekoliko koraka, kadli začu kako odnekuda iza stijene dopire nekakav piskav zvuk. Začudivši se, pođe onamo da vidi što se to zbiva i opazi mnogo kipova od kojih svaki prikazivaše po jednog viteza i turoban dvorac u koji su vodile velike dveri što se upravo u taj čas otvoriše. Iz dvorca izađe mnoštvo djevojaka plešući i pjevajući. Bila je među njima i jedna koju je krasila tolika dražest te carevića obuze neodoljiva želja da s njom porazgovara.
No, čim ga djevojka primijeti, problijedi i uzviknu: »Bježi! Brzo bježi s ovoga zlosretnog mjesta! Ovdje živi čarobnjak Koščej Besmrtni! Otkrije li te, pretvorit će te u kip, nalik na ove koje vidiš oko sebe!«
»Ja sam carević Ivan, carev sin!« otpovrnu mladić. »I ne bojim se nikoga! No, bajna djevo, reci mi svoje ime.«
Djevojka pobježe prema dvorcu, a sve ostale potekoše za njom. Ipak, čas prije no što će nestati kroz vrata, reče Ivanu: »Zovem se Vasilisa.«
Carević ostade pred dvorcem ne znajući što bi počeo. No, kada se spustila noć, želja da ponovno vidi Vasilisu nadvlada svaki oprez i on, ostavivši se svakoga oklijevanja, snažno zalupa na vrata.
U istom se času podiže silan vjetar, a gromovi i munje proparaše nebo. Čudovišni zlodusi s dvije glave kao nekom čarolijom iznikoše iz zemlje pa digoše huku i buku na carevića. Jedna se munja probi kroz oblake i njezina žuta svjetlost obasja neki mračan lik: bio je to Koščej Besmrtni!
Čarobnjak podiže ruke uvis pa stade izgovarati neku čudnu vradžbinu, a zlodusi se prijeteći približavahu careviću. Što je bajalica dulje trajala, Ivanove su noge postajale sve kruće i hladnije. Carević se pretvarao u kip!
Shvativši da je izgubljen, dohvati pero što mu ga je bila dala žar-ptica i zamahnu njime. I gle, smjesta se na nebu pojavi točkica koja je sjala poput ognja i brzo se približavala, a zlodusi umah zamukoše i počeše uzmicati.
Kada je ona točkica poprimila blistavi oblik čarobne ptice, zlodusi pokriše oči te se kričeći razbježaše na sve strane. Najednom tlo zadrhta, a zemlja se otvori i u trenu proguta svu tu paklensku bratiju. Vjetar se na to stiša i oblaci se počeše razilaziti te kroz njih proviriše zvijezde. Svuda je naokolo vladala mrtva tišina, a zlodusima i Kosčeju Besmrtnom nije bilo ni traga. No, Ivan je znao da je čarobnjak još živ.
Žar-ptica ga povede do drveta sa zlatnim jabukama te mu reče: »Potraži ispod ovoga drveta. Tu se skriva Koščejev život.«
Ivan ispod korijenja otkri neku šupljinu i u njoj pačje jaje. Carević ga izvadi i hitnu u zrak. Kada je jaje dodirnulo tlo, rasprsnu se u oblaku vatre i dima, a iz šume se začu nečiji jauk. Koščej, zli čarobnjak, bio je mrtav!
Zidine se dvorca srušiše, a okamenjeni se vitezovi vratiše u život. Djevojke, napokon ponovno slobodne, zagrliše svoje dragane, a Carevna nasmijano potrči k Ivanu. Njih se dvoje tada uhvatiše za ruke i zakleše na vječnu ljubav, a žar-ptica se podiže u nebo pjevajući prekrasnim glasom stare napjeve.

Mač u kamenu
Evropa: keltska legenda
Od smrti kralja Uthera Pendragona britansko kraljevstvo nije doživjelo nijednoga mirnog dana. Kralj Uther nije imao nasljednika pa su se plemićke obitelji između sebe bez prestanka otimale o prijestolje. Jedina osoba koja bi mogla međusobno izmiriti sve te obitelji, bijaše moćni čarobnjak Merlin, no on je bio nekamo netragom nestao i nitko nije znao gdje da ga potraži.
Na Badnjak se, međutim, proširi vijest koja sve zaprepasti: sutradan će se u najvećoj londonskoj crkvi pred vitezovima pojaviti sam Merlin!
U dogovoreni je sat crkva bila puna naoružanih muškaraca koji su svi nešto šaputali između sebe iznoseći razne pretpostavke o tome što će im čarobnjak saopćiti. Tada u jednom času zavlada tišina i cijelom crkvom prođe kao nekakav drhtaj: visok se i mršav starac, duge bijele brade i odjeven u bijelu halju kakvu su nosili druidski svećenici, bio nenadano pojavio na stepenicama što su vodile do oltara. Bijaše to Merlin.
»Vrli vitezovi«, reče im on, »već se neko vrijeme vaši mačevi ukrštaju ne bi li Britaniji dali novoga kralja. Pazite što vam kažem: upravo će mač odrediti tko će nam biti kralj.«
Izustivši ove riječi, Merlin krenu prema sakristiji i nestade vitezovima ispred očiju. Svi prisutni stadoše raspravljati o čarobnjakovim riječima, no u tome ih prekide stražar koji uđe u crkvu vičući: »Dođite vidjeti što se pojavilo u dvorištu!«
Vitezovi pohitaše da vide što se događa: na drevnome žrtvenom kamenu stajaše nakovanj, a u njega bijaše zaboden mač. Mač bijaše štoviše prošao kroz nakovanj tako da mu se vrh zabio u mramor, a na samome se kamenu kočio natpis: »Britanski će biti kralj tko izvuče ovaj mač!«
Vitezovi se stadoše gurati naprijed, natječući se tko će se prvi okušati u tome poslu. Svaki je od njih bio potpuno siguran da prijestolje upravo njega čeka i da će baš on izvući mač iz kamena. Vukli su i navlačili, pod svaku ga cijenu pokušavali iščupati i upinjali se iz petnih žila. No, kada svi okušaše sreću, mač je još uvijek čvrsto stajao na istome mjestu kao i prije. Nijednome od vitezova nije pošlo za rukom da ga iščupa iz kamena: tko će, dakle, postati britanskim kraljem?
I tako smisliše da za Novu godinu prirede veliki turnir: svi će plemići u kraljevstvu u njemu sudjelovati, a pobjednik će biti proglašen britanskim kraljem.
Među mnogobrojnim vitezovima koji se uputiše na turnir u London bijaše i jedan podrijetlom sa sjevera: Sir Hector sa svoja dva sina – srčanim Sir Kayem i mladim Arturom.
Turnir otpoče uz lepršanje stijegova i glasne zvuke truba. Oklopljeni vitezovi na konjima jurišahu naperivši koplja, udarajući mačem o mač i štitom o štit i zadajući jedni drugima silne udarce željeznim buzdovanima.
Uskoro je trebao doći red i na Sir Kaya pa je mladić sve uzrujanije koračao ovamo-onamo. Najednoć problijedi: u svratištu bijaše zaboravio mač! Smjesta pozva brata i reče mu: » Trkom se vrati u svratište i donesi mi mač! Žuri!«
Artur pohita u svratište, no mača tamo nije bilo. Što sada? Već je sa strahom zamišljao bratova predbacivanja, kadli u nekom dvorištu spazi mač što ga je, kako se činilo, netko ondje ostavio. »Bolje išta nego ništa«, pomisli Artur pa bez po muke izvuče mač iz kamena i odnese ga Sir Kayu.
Vidjevši mač i shvativši što mu je brat zapravo donio, Sir Kay pojuri okolo vičući: »Gledajte! Izvukao sam iz kamena čarobni mač! Bit ću britanski kralj!«
Vijest se začas proširi po cijelome borilištu. No, Sir Hector bijaše oprezan čovjek pa zatraži od sina da ponovi podvig te se tako svi vitezovi okupiše u dvorištu pred crkvom. Sir Hektor vrati mač na staro mjesto i pozva mladića da ga ponovno izvuče iz kamena. Sir Kay upre sve snage: crven u licu, stenjao je i puhao kao kovački mijeh, a mišići samo što mu ne iskočiše iz oklopa. Ništa od toga. Mač se i ne pomače, a momak morade priznati istinu: mač je dobio od Artura. Tada svi prisutni zavikaše gromkim glasom: »Pustite dječaka da okuša sreću!«
Artur pristupi kamenu. Ispruži tanahnu ruku prema balčaku i uhvati ga, a mač se lagano, posve lagano, kao da netko izvlači nož iz maslaca, oslobodi iz kamena i kliznu iz nakovnja.
Posvuda uokolo odjeknu radosno klicanje, a zastave i šeširi poletješe visoko u zrak.
»Hura! Živio britanski kralj!«

Izida i Oziris
Sjeverna Afrika: egipatski mit
Geb, bog zemlje, i Nut, božica neba, voljeli su se do te mjere da se nikako nisu razdvajali i i bili su toliko tijesno sjedinjeni da između njih dvoje nije bilo mjesta za bića koja su se tek morala roditi. Njihov ih otac Šu tada odluči razdvojiti: jednim stopalom gurnu Geba prema dolje i ondje ga zadrža, a Nut jednom rukom podiže uvis. Nut nakon toga rodi četvorke: dva boga – Ozirisa i Seta te dvije božice – Izidu i Neftidu.
Oziris se oženi Izidom, a Set uze za ženu Neftidu. No, Neftida je zapravo voljela Ozirisa pa Set stoga zamrzi na brata i stade smišljati osvetu.
Oziris i Izida postadoše kraljem i kraljicom Egipta te su mudro vladali tom zemljom, učeći narod kako će štovati bogove i pokazujući mu kako će graditi hramove i obrađivati zemlju i još mnogo, mnogo toga. Set je vidio koliko su njih dvoje omiljeni i njegova je ogorčenost od toga samo još više rasla.
Jednoga dana, prilikom neke gozbe, Set uzvanicima pokaza predivan sarkofag načinjen od skupocjena drva i umjetnički ukrašen. Potom im, tobože se šaleći, reče: »Vidite li ovo krasno djelo? Poklonit ću ga onome kome bude točno pristajao, onome čije tijelo bude dodirivalo sve njegove stijenke!«
Mnogi pokušaše leći u sarkofag, no nekima je bio premalen, a drugima pak prevelik. Kada dođe red na Ozirisa, bog se nasmija i reče: »Obećao si, Sete! Bude li mi sarkofag pristajao, poklonit ćeš mi ga!«
»Ne boj se Ozirise«, odvrati Set uz zloban i podrugljiv osmijeh. »U tom se slučaju nikada nećeš ni odvojiti od njega!«
Oziris leže u sarkofag i pokaza se da mu je kovčeg baš po mjeri (brat ga je upravo tako i dao načiniti). No, kada egipatski kralj htjede ustati iz sarkofaga, pritrčaše Setovi pomagači i gurnuše ga unutra. Potom na sarkofag staviše poklopac, zabiše ga čavlima i zapečatiše kipućom vodom, a onda dohvatiše kovčeg i baciše ga u rijeku Nil.
Jadni se Oziris, onako zatvoren u sarkofagu, uguši.
Kada je glas o toj strahoti dopro do nje, Izidu uhvati očaj. Potom odjenu udovičke haljine i dade se u potragu za muževljevim lijesom. Duž cijeloga se Nila zaustavljaše u svakome selu ne bi li nešto doznala, no nitko joj ništa nije znao reći. Jednoga joj dana, međutim, neka djeca ispričaše da su vidjela sarkofag kako pluta na vodi, a struja ga nosi prema moru.
Nakon duge potrage za sarkofagom, Izida ga napokon nađe u feničkome gradu Biblosu. Natovari ga na brod, odveze natrag u Egipat i sakri u zabačenoj močvari.
No, Set se, loveći onuda, namjeri na tu močvaru i otkri bratov lijes. Strašno se rasrdi, podiže poklopac na sarkofagu i rastrga Ozirisovo tijelo u komadiće koje onda rasu po cijelome Egiptu.
Otkrivši što se dogodilo, Izida je najprije dugo plakala, a onda se zajedno sa sestrom Neftidom ukrca u čamac od papirusa i dade se u potragu za komadima Ozirisova tijela. Kada ih je sve pronašla, pozva Anubisa, boga sa šakalovom glavom koji vladaše nad mrtvima, i zamoli ga da balzamira Ozirisa. Anubis izvrši sve što je božica zatražila od njega pa kada je on završio posao, Izida upotrijebi svoju najjaču čaroliju.
Izida i Neftida pretvoriše se u lunje i stadoše mahati krilima iznad Ozirisova mrtvog tijela. Mahale su tako krilima neko vrijeme, a onda se Oziris najednom trgnu, a potom otvori oči i sjede.
»Ljubavi moja!« uzviknu Izida poprimajući ponovno svoj uobičajeni lik.
»Ljubavi moja!« uzviknu Oziris vrativši se u život. Dvoje se supružnika zagrliše.
Bijaše to noć puna ljubavi, jedina koju im je čarolija omogućavala, no u toj noći bi začet Horus, Ozirisov sin koji će jednoga dana osvetiti velikoga oca i kazniti Seta za sva zlodjela te koji će vladati svijetom jednako tako mudro kao i njegovi roditelji.
Oziris ponovno umrije, no smrt je dostigla samo njegovo tijelo. Duh mu ode u Zapadnu zemlju i ondje postade vladarom. Sada tamo sudi dušama mrtvih i svakome prema zasluzi podjeljuje nagradu ili kaznu.

Rama i Sita
Azija: indijski mit
Brahma, Šiva i Višnu, trojica indijskih bogova, zabrinuto razmišljahu o Ravani, zloduhu s bezbroj ruku i bezbroj glava, i njegovim svakovrsnim zlodjelima. Trebalo ga je zaustaviti, ali kako? Nekoć je davno Brahma bio obećao Ravani da mu nikada nitko od bogova ili zloduha neće moći naškoditi. Tako je Ravana postao neuništiv pa sada zloupotrebljavaše tu okolnost radeći što god bi mu se prohtjelo.
»Nitko među bogovima ili zlodusima ne može ubiti Ravanu«, reče Višnu, »ali bi čovjeku to moglo poći za rukom.«
Višnu je, dakako, bio u pravu, no gdje da nađu čovjeka koji bi bio dovoljno hrabar i snažan da se suprotstavi Ravani? Stoga se sam Višnu spusti na zemlju utjelovivši se u ljudskome obličju.
Višnu se već i ranije bio tako utjelovio, i to nekoliko puta: kao riba, kao kornjača, kao vepar, kao čovjek-lav, pa čak i kao patuljak. Ovaj se put rodi kao sin kralja Dašarathe, vladara u Ajodhji. Nadjenuše mu ime Rama pa je živio na očevu dvoru sve dok mu nije došlo vrijeme da potraži djevojku kojom će se oženiti.
Džanaka, kralj Videhe, imao je kćer ljepoticu koja se zvala Sita. Čim je za to doznao, Rama se otputi do Džanake i zaprosi njezinu ruku.
»Plemeniti Ramo,« reče mu kralj, »sa zadovoljstvom bih prihvatio tvoju prosidbu da već nema mnogo drugih prosaca. Sitinim će mužem postati samo onaj tko uspije napeti luk što sam ga od boga Šive dobio na dar.«
Kada su Ramu uveli u dvoranu gdje je trebao pokazati što umije, mnogi su kraljevski sinovi, koji se baš nisu bili naročito iskazali u natezanju luka, odmahivali glavom i mrmljali: »Nitko ne može napeti taj luk. Ni najsnažniji ga muškarci nisu uspjeli ma samo i svinuti!«
Nasmiješivši se, Rama zatraži da mu donesu luk, a potom, dok su ga svi zabezeknuto promatrali, bez ikakva ga napora stade polako zatezati. Škripeći svakim svojim djelićem, luk mu se sve više svijao u rukama, sve dok se u jednom trenutku, u gluhoj tišini što je vladala u dvorani, ne začu prasak. Luk se bijaše slomio na dvoje!
Kralj Džanaka dade pozvati Situ, stavi njezinu ruku u kraljevićevu i tako ih vjenča, a Rama nježno poljubi svoju nevjestu.
Još ne bijaše došao trenutak za sukob s Ravanom.

Rama pobjeđuje zloduha Ravanu
Azija: indijski mit
Nekoliko godina nakon vjenčanja sa Sitom Rama, zbog neke dvorske spletke, morade otići iz očeva kraljevstva i poći u progonstvo. Odluči se povući u šumu, a u tome mu se pridružiše njegova prekrasna žena Sita i brat Lakšmana.
U međuvremenu je zloduh Ravana smišljao kako da otme Situ i učini je svojom ženom. Zato na proplanak gdje se Sita obično odmarala posla začaranog jelena. Čim je spazila veličanstvenu životinju, mladu ženu očara njezina ljepota i obuze je neodoljiva želja da je pogladi.
No, čim je zakoraknula prema njemu, jelen hitro šmugnu u najgušću šumu te ga malo potom nestade među lišćem.
Tada Sita, obuzeta žarkom žudnjom za iščezlom životinjom, pozva muža i zamoli ga da pođe za jelenom i uhvati ga. Rama smjesta krenu, a s njime i Lakšmana. Prije polaska, međutim, narisa krug oko Site ne bi li je tako zaštitio od zlih duhova.
Dvojica se braće još ne bijahu pošteno ni udaljila, a Sita začu kako joj se približava nečiji drhtav glas: »Smiluj se i udijeli mi malo hrane. Malo hrane za staroga isposnika!«
Sita se osvrnu i vidje prastara starca, odjevena u otrcanu halju boje šafrana i s drvenom zdjelicom u ruci. »Molim te, gospodarice, udijeli mi malo hrane«, ponovi pustinjak.
»Drage volje«, odvrati Sita. »Čim mi se vrati muž, poći ćeš s nama do naše kolibice gdje ćeš se okrijepiti i otpočinuti.«
»Dobra gospodarice,« reče starac, »prestar sam ja za takvo hodanje. Već tri dana nisam ništa okusio i…« Starac zatetura i pade bez svijesti prije no što je uspio dovršiti rečenicu.
Sažalivši se nad starcem, Sita skoči i pritrča da mu pomogne te tako nehotice izađe iz čarobnog kruga. Tada stari brahman, koji zapravo bijaše prerušeni Ravana, odbaci lažnu odjeću i baci se na Situ, stežući je uza se snažnim i bezbrojnim rukama. Potom je baci na svoja leteća bojna kola koja su vukle mazge sa zlatnom glavom pa s njome krenu prema otoku Lanki.
Sita je plakala i zvala u pomoć, no njezino su zazivanje čule samo šuma i rijeka ispod nje.
Ravanin je dvor zapravo bio neosvojiva tvrđava, opasana visokim bedemima, koju je čuvala cijela vojska bjesova. Nikada Siti neće poći za rukom da odavde pobjegne i nitko joj nikada neće moći doći u pomoć. Tako je mislio Ravana pa nije Situ htio prisiljavati da mu postane ženom, vjerujući da može strpljivo čekati sve dok ona na to Sita dragovoljno ne pristane.
Rama i Lakšmana dugo tragahu za Sitom. Šuma im je, doduše, šaptala: »Na otoku Lanki oplakuje sad Sita tužni usud svoj. « No, tko bi slušao šapat šumskoga lišća? A rijeka je romorila: »U dvorcu Ravaninu Sita tužno plače i čeka muža svog.« No, tko bi slušao romorenje riječnih valova?
I tako Rama i Lakšmana uzaludno tragahu za Sitom.
Jednoga se dana, međutim, namjeriše na nekog čovjeka koji ležaše na umoru. Taj se čovjek bio sukobio s Ravanom i u borbi zadobio smrtonosne rane. Prije no što će zauvijek sklopiti oči, otkri Rami i Lakšmani mjesto na kojem se nalazi zarobljena Sita.
Dvojica se braće zamisliše. Bez moćnoga saveznika nikada im neće poći za rukom da pobijede Ravanu. Stoga se otputiše do majmunskoga kralja Sugrive kojega je vlastiti brat bio zbacio s prijestolja. Rama pomože Sugrivi da se vrati na vlast. a on mu za uzvrat stavi na raspolaganje moćnu majmunsku vojsku kojom zapovijedaše Hanuman, sin boga Vjetra.
Kada svi stigoše na morsku obalu, Hanuman jednim skokom preskoči valove i stiže do Site koja je čamila zatvorena u Ravaninu dvorcu. No, nije bila Hanumanova zadaća da je oslobodi, već joj samo donese glas o tome da će Rama uskoro stići.
Majmuni sagradiše most koji je preko mora vodio sve do Lanke pa Hanumanova vojska navali na Ravaninu tvrđavu.
Razmaha se krvava bitka u kojoj poginuše na tisuće i tisuće bjesova, baš kao i na tisuće i i tisuće majmuna, no na kraju tvrđava pade, a bjesovi nagnuše u bijeg, napustivši opakog Ravanu.
Rama i Ravana sukobiše se u odlučnom dvoboju. No, čim bi Rama zloduhu odsjekao jednu glavu, ona bi smjesta opet narasla. Vidjevši da mu mač ne pomaže u borbi protiv Ravane, kraljević pograbi čarobno koplje što su mu ga bogovi povjerili i snažno zamahnu. Zabivši se Ravani u prsa, koplje mu izađe na leđa i ubi ga: Sita je napokon bila slobodna!
Rama i Sita tada se vratiše kući. Narod okruni Ramu za kralja te je on dugo i sretno živio uz svoju prekrasnu ženu.

Pastir i Tkalja
Azija: kineski mit
Bio jednom jedan mladić po imenu Pastir. Pastir bijaše usamljen i silno siromašan: imao je samo jednoga starog vola i komadić zemlje. No, vol je zapravo bio dobri duh pa, vidjevši jednoga dana kako mu se gospodar sneveselio, ovako progovori mladiću: »Ne žalosti se zbog toga što si usamljen, Pastiru. Budeš li se držao mojih savjeta, pomoći ću ti da sebi nađeš ženu.«
Sutradan ujutro, poslušavši volove upute, Pastir pođe do mjesta gdje su se hitre riječne vode bile izlile u miran rukavac. Sakrivši se među trskom, mladić zaprepašteno promatraše prizor koji se odvijao pred njim.
Između procvjetalih lopoča kupalo se, uz smijeh i vesele povike, sedam prekrasnih djevojaka, i ne sluteći da ih netko promatra. Bile su to nebeske djevice koje bijahu na čas sišle na zemlju da se osvježe.
Mladić se oprezno prikrade haljinama što su ih djevojke bile ostavile na obali i dohvati jednu od njih, a potom otrči i sakri je iza svoje kuće. Kada se vratio do rijeke, vidje da se sve nebeske djevice bijahu odjenule, osim jedne. Opazivši Pastira, djevojka stade vikati:
»Ja sam Tkalja, a otac mi je Žadov Car, nebeski vladar! Odmah mi vrati haljinu koju si mi uzeo! Bez nje se ne mogu vratiti kući.«
»Ni u snu!« uzvrati Pastir. »Ti ćeš mi biti ženom.«
Tkalja malo razmisli o tome, a onda pristade. I tako se njih dvoje vjenčaše te nakon nekoliko godina dobiše sina i kćer.
Jednoga dana Tkalja reče mužu: »Najdraži moj, sada sam ti već dugo ženom pa bi mi baš i mogao vratiti onu moju haljinu.«
Pastir pomisli kako tu staru haljinu doista više nije potrebno skrivati i dade je ženi. Da bar to nikada nije učinio! Samo što je odjenula svoje staro ruho, Tkalja se vinu uvis, poleti prema nebu i ubrzo iščeznu, a muž otvorenih usta ostade gledati za njom.
No, vol ga stade tješiti: »Ništa se ne boj. Uzmi dvije košarice i objesi ih svaku na jedan kraj štapa, a onda sve to stavi na rame i uhvati mi se za rep.«
Pastir učini kako mu je vol rekao, a vol se onda jednim skokom vinu u nebo vukući za sobom Pastira i njegovu djecu.
Stigavši na nebo, Pastir se odmah uputi u čudesni dvor Žadova Cara.
Ondje stupi u veliku dvoranu u kojoj je pod sav bio od mekih oblaka, a iznad glave se kočio svod načinjen od šarene duge koja počivaše na stupovima od žada.
Na zlatnom i srebrnom prijestolju ugleda Žadova Cara koji mu se obrati ovim riječima: »Mladiću, kakva je tebe nevolja dovela ovamo, u vječno boravište zvijezda?«
Pastir ispripovjedi Caru sve svoje nedaće i zamoli ga da mu vrati ženu. Car pozva kćer i zapita je što ona o tome ima reći. »Oče,« objasni Tkalja, »ljubim svog muža i volim svoju djecu, no rođena sam na nebu i nisam više mogla ostati na zemlji. Eto, zbog toga sam pobjegla.«
Car se tada obrati Pastiru i Tkalji: »Budući da je ovaj čovjek za ženu uzeo moju kćer, božansku djevicu, ja ću mu pokloniti besmrtnost. Zauvijek će živjeti na nebu pored svoje žene.« Njih se dvoje razveseliše, no Žadov Car nastavi: »No, zbog prijevara koje su počinili oboje moraju biti kažnjeni. Zato ću između njih postaviti nebesku rijeku, Mliječnu stazu, koja će ih zauvijek rastavljati.«
Pastir i Tkalja proplakaše gorkim suzama zbog kazne koja ih je čekala, a zatim, još uvijek se žalosteći, zauzeše mjesto što im ga je na nebu dodijelio Car.
Još i danas, digne li tko oči prema nebu, ugledat će s jedne strane Tkalju, zviježđe koje ljudi sa Zapada nazivaju Orlom, a s druge, Pastira, zviježđe koje se još naziva i Lirom. Između njih teče zvjezdana rijeka – Mliječna staza.
Bogovi se, međutim, sažališe na dvoje zaljubljenih pa pođoše Žadovu Caru i zamoliše ga da im ublaži kaznu. Car na to dopusti supružnicima da se jednom godišnje, sedmoga dana u sedmom mjesecu, smiju sastati. Na taj dan sve svrake ovoga svijeta uzlijeću na nebo noseći svaka po jednu grančicu u kljunu, pa od tih grančica grade veliki most preko zvjezdane rijeke.
Pastir se tada smije približiti svojoj ljubljenoj ženi i zagrliti je, a Tkalja plače od radosti i njezine suze padaju na zemlju kao blagotvorna kiša. A osjeti li se tkogod žalosnim zbog toga što je razdvojen od svoje drage, neka na nebu potraži Pastira i Tkalju: naći će utjehu u njihovim svjetlucavim zvijezdama.

Izanagi i Izanami
Azija: japanski mit
Bogu Izanagiju i božici Izanami nebeski bogovi narediše da načine Japan. Njih se dvoje na to uspeše na most koji je lebdio nad oceanom pa dugačkom motkom stadoše miješati njegove vode, sve dok se iz toga vrtloga ne pojavi vrh prvoga otoka.
Potom se vjenčaše i izrodiše mnogo djece. Izanami rodi sve japanske otoke, boga mora i boga zemlje, boga vjetra i boga kiše. Posljednji joj je sin, međutim, bio bog vatre, pa Izanami od prevelike vrućine umrije.
Izanagi je dugo oplakivao ženinu smrt, a onda se zaputi u Zemlju Sjenki gdje je obitavalište mrtvih. Stigavši pred vrata mjesta u kojem stanuju duhovi, na sav glas stade dozivati ženu: »Vrati mi se, ljubavi moja. Nismo do kraja obavili posao. Svijet još nije gotov.«
Čuvši to, Izanami mu se javi s druge strane vrata: »Prekasno je. Već sam kušala hranu iz Zemlje Sjenki. Ipak, pričekaj časak, zamolit ću ovdašnje duhove da me puste pa ću se s tobom vratiti na zemlju. No, upozoravam te, ni pogleda ne smiješ baciti na mene!«
Neko je vrijeme Izanagi čekao pred vratima, a kad mu je to dojadilo, prođe kroz njih i uđe u dvor mrtvih. Unutra je bilo posve mračno pa nije ništa vidio. Stoga s češlja što ga je uvijek nosio sa sobom, otrgnu zubac i zapali ga kao baklju.
Na nekoliko koraka od njega stajaše Izanami, no bijaše je teško prepoznati! Krasna joj se kosa prorijedila te joj je sada stršala na sve strane, lice ublijedjelo i postalo žuto poput voska, a haljina joj visjela na mršavu tijelu kao dronjak. Izanagi ustuknu: gdje je žena koju je toliko ljubio? Kakva je ovo sjenka koja ga netremice motri staklenim i zlim pogledom?
Izanagi se okrenu da pobjegne, a žena, grdeći ga, zapovjedi duhovima tame da ga ubiju.
Izanami, a s njom i duhovi, baciše se u potjeru za Izanagijem s čvrstom namjerom da ga raskomadaju. I već su mu bili za petama, kadli se on dosjeti pa s glave skide kapu i baci je na zemlju. Na mjestu gdje je kapa pala, odmah izniknu loza koja se smjesta okiti sočnim grozdovima.
Duhovi koji sve do tada nisu bili kušali ništa drugo osim zemlje, otkriše da je grožđe izvanredno ukusno pa se zaustaviše i ne htjedoše se maknuti odande dok nisu sve pozobali. Tako Izanagiju pođe za rukom da im umakne.
No, duhovi, dovršivši grožđe, ponovno nagrnuše za Izanagijem. I opet su mu već bili za petama, kadli on preko ramena baci češalj. Čim je češalj dotaknuo tlo, pretvori se u bambusov tršćak prepun mladica. Duhovima se bambusove mladice, onako nježne i slasne, silno svidješe pa zastadoše kraj njih.
Izanagi je već bio blizu izlaza iz špilje kroz koju se ulazi u carstvo mrtvih, kadli na nekoliko koraka iza sebe primijeti Izanami koja se nije htjela zadržavati s ostalim duhovima. Dokotrlja golemi kamen i navali ga na ulaz. Bila je to takva gromada da je ni tisuću ljudi ne bi moglo maknuti s mjesta.
Svijet mrtvih i svijet živih ostadoše tako zauvijek razdvojeni.
Izanami ljutito povika: »Za osvetu ću svakoga dana ubijati po tisuću ljudi i dovoditi ih ovamo, u Zemlju Sjenki!«
»A ja ću«, odvrati joj muž, »učiniti da svakoga dana na svijet dođe tisuću i pol novorođene djece!«
Tako Izanami postade božicom smrti, a Izanami zaštitnikom života.
Vraćajući se kući, Izanagi se namjeri na narančin gaj kroz koji je tekao bistar potočić. Budući da je bio sav prekriven prljavštinom koja se bila na njemu nakupila u zemlji mrtvih, bog zastade da se umije, a potom obrisa lice skutom.
Kada je obrisao lijevo oko, rodi se Amaterasu, božica sunca.
Kada je obrisao desno, rodi se Cukijomi, bog mjeseca.
Napokon obriše i vodu s nosa, a na to se rodi Susano, bog groma i oluje!

Kintu i Nambi
Srednja Afrika: ugandski mit
Stigavši u Ugandu, mladi je Kintu sa sobom doveo samo jednu kravu i hranio se njezinim mlijekom jer nije imao ništa drugo za jelo.
Nambi, kćerka Gulua, boga neba, zaljubi se u Kintua i htjede ga uzeti za muža, no braća je od toga odvraćahu: »Onaj tko živi samo od mlijeka, nije ljudsko biće. Kako bi se onda mogao oženiti tobom?« Nambi i njezina braća pođoše do svojega oca Gulua da od njega zatraže savjet, a bog neba im reče: »Sakrijmo mu kravu pa ako umre, to će značiti da nije čovjek.«
Kintuu pođe za rukom da preživi hraneći se lišćem i korijenjem, no Gulua to ne uvjeri, već ga htjede još jednom iskušati. Posla svoju kćer Nambi na zemlju i zapovjedi joj da ovako kaže Kintuu: »Želiš li povratiti svoju kravu, pođi sa mnom i ja ću ti pokazati gdje ćeš je naći.«
Kintu se zajedno s djevojkom uspne na nebo i stiže do kolibe u kojoj je bio pripravljen ručak za stotinu ljudi.
»Moraš sve ovo pojesti«, reče mu Gulu, »inače nećeš dobiti ni svoju kravu ni moju kćer!«
Kintua obuze očaj. Kako da sam sve to pojede? No, u tom času u podu kolibe zinu velika rupa, a Kintu u nju hitro ubaci svu hranu. Nambina braća koje je bog neba bio poslao da provjere kako se stvari odvijaju, izvijestiše oca da je Kintu sve pojeo. Gulu se, međutim, još uvijek nije dao uvjeriti pa smisli još jednu kušnju za Kintua.
Dade Kintuu sjekiru i reče mu: »Idi i nasijeci mi kamenja da zapalim vatru. Ovo drvo ništa ne valja.«
Kintu pođe, ali je usput razmišljao: »Na kamenju će se sjekira razbiti u komade. Što da radim?« No, kada stiže u planinu, vidje da tamo ima mnogo već odlomljenog stijenja pa ih sakupi i odnese Guluu.
No, bog neba još uvijek nije htio prihvatiti pomisao da bi Kintu mogao biti dostojan muž za njegovu božansku kćer.
Uze tada jednu posudu i zapovjedi mladiću: »Napuni mi ovu posudu vodom. Ali neka to bude čista rosa!«
Kintu uze posudu pa se sav jadan otputi na livadu. Kako da posudu napuni rosom? Cijelu je noć mislio o tome, sve dok, pri prvom svjetlu zore, ne vidje da je svaka vlat trave prepuna rose, te da se i njegova posuda sve do vrha napunila rosom!
Gulu se sada, doduše, uvjerio u to da Kintu zaslužuje Nambi za ženu, ali je htio da se s time slože i ostali nebeski žitelji.
Sazove stoga svoj narod i objavi: »Kintu je velik čovjek i ja ću mu za ženu dati svoju kćer Nambi. No, prije nego se njome oženi, mora pronaći svoju kravu koja se krije negdje u mojem stadu.« Kintu je dobro znao da bog neba ima na tisuće i tisuće krava, a sve su potpuno iste kao i njegova. Pogoditi koja je njegova, bio je pothvat unaprijed osuđen na propast.
U tom času osjeti kako mu se na rame spustila pčela i začu njezin šapat: »Ne boj se, Kintu, ja ću ti pomoći. Pazi na koju ću kravu sletjeti. Ta je tvoja.«
Sutradan ujutro izvedoše pred Kintua stado od tisuću krava. Kintu se ogleda oko sebe i vidje da pčela mirno sjedi na grani obližnjeg drveta. Pričini se da traži svoju kravu među stadom te napokon reče: »Moja krava nije među ovima!«
Guluovi robovi dotjeraše i drugo stado, deset puta veće od prvog. Ni ovaj se put pčela ne pomaknu s grane na kojoj je sjedila, a Kintu nakon nekog vremena reče: »Ne, ni među ovima nema moje krave!«
Izvedoše mu i treće stado, deset puta veće od drugog. Ovaj put pčela uzleti, a Kintu pođe za njom, probijajući se između kravljih rogova kao kroz šumu. Naposlijetku pčela sleti na leđa jednoj velikoj kravi.
»Evo!« uzviknu Kintu. »Ova je moja!«
Potom vidje kako pčela slijeće na jedno tele pa objavi: »A ovo je tele što ga je moja krava u međuvremenu otelila!«
Pčela sleti i na drugo tele, pa na još jedno, a Kintu i za njih reče da ih je otelila njegova krava. Gulu je bio izvan sebe od oduševljenja. »Ti si veliki Kintu i nitko te ne može prevariti! Uzmi moju kćer za ženu i povedi je svome domu!«
Silazeći na zemlju, Kintu i Nambi ponesoše sa sobom sjeme svih biljaka i povedoše kozu, ovcu i kokoš te, naravno, kravu s telićima!
Kintu bijaše prvi i najveći kralj u Ugandi pa je, kao mudar vladar, uz svoju ženu proživio mnogo dugih i sretnih godina.

Kako je postao čovjek

Srednja Afrika: bantuski mit

Bog već bijaše stvorio cijeli svijet – planine i jezera, šume, savane i pustinje.
Bijaše stvorio i sve životinje i biljke, ali čovjeka još nije bilo. No, uskoro iz jedne rupe iskoči čovjek, a iz druge žena. Bijahu to prvi čovjek i prva žena na svijetu i pojma nisu imali ni o čemu.
»Što ćemo nas dvoje raditi?« zapitaše Boga.
Stvoritelj odgovori: »Iskopajte zemlju i posijte proso, a zatim za sebe sagradite kolibu u kojoj ćete spavati.«
»A što ćemo jesti?« zapita opet ono dvoje.
»Kada proso izraste, samljet ćete njegovo zrnje u brašno i od njega ispeći kruh. To će vam biti hrana«, reče im Bog.
Čovjek i žena počeše kopati zemlju i sijati proso. No, svaki su čas zastajkivali, brisali znoj s čela i gunđali: »Oh, kako je teško kopati zemlju! Kako je to grozan posao!«
Kako bilo da bilo, proso na kraju ipak bi posijano, a kako je svijet još bio mlad, ubrzo je i proklijalo, a onda se pretvorilo u bezbrojno zrelo klasje.
Čovjek i žena bijahu gladni, ali su bili prelijeni da bi zapalili vatru i od prosa ispekli kruh pa ga pojedoše onako sirovo.
Zatim im se prispavalo pa se stadoše dogovarati: »Nema smisla graditi kolibu. U šumi ima puno drveća pa ćemo se popeti na jedno od njih i spavati na grani. To će biti daleko bolje nego da se umaramo!«
Vidjevši ih kako blaženo spavaju u krošnji drveta, Bog se razljuti. Pozva majmuna i majmunicu i dade im iste upute koje je bio dao i ljudima.
Majmun i majmunica smjesta se dadoše na posao. Posijaše proso i sagradiše krasnu kolibu. Potom zapališe vatru, zrnje s klasova prosa samlješe u brašno i od njega ispekoše mirisan kruh. Na kraju legoše u kolibu da otpočinu.
Bog Stvoritelj, vidjevši to, bi jako zadovoljan. Pozva majmuna i majmunicu i skinu im repove pa reče: »Budite ljudi!«
Potom pozva čovjeka i ženu te im u dnu kičme pričvrsti majmunske repove govoreći: »Od sada ćete biti majmuni!«
Od toga vremena majmuni, preobraženi u ljude, stanuju u kućama, dok prvobitni pravi ljudi spavaju na drveću.
Bogomoljka, noj i vatra
Južna Afrika: bušmanski mit
Bogomoljka je mirno prolazila šumom kadli iz grmlja začu nekakvu buku pa to pobudi njezinu radoznalost. Odluči pogledati o čemu se radi pa se zavuče u grmlje i tamo ugleda noja kako s grana zoblje crvene bobice.
»Što to radiš?« upita ga.
»Zar ne vidiš?« neotesano se otrese noj. »Jedem bobice. Ostavi me na miru!«
No, bogomoljka primijeti da noj jedno krilo drži čvrsto pripijeno uz tijelo i nikako ga ne podiže, a ispod krila mu se nazire nekakav čudan crvenkasti odsjaj.
»Što bi to moglo biti?« pitala se bogomoljka. »I zašto se noj toliko trudi da to sakrije? Moram razriješiti tu tajnu!« Potom se opet obrati noju: »Mora da su bobice izvrsne. Hoćeš li ubrati koju i za mene, dragi noju?«
Punih ustiju, noj progunđa: »Uberi je sama! Vidiš da imam posla!«
Bogomoljka nije odustajala: »Učini to za mene, prijatelju moj. Najbolje su bobice uvijek one koje rastu pri vrhu, a ja sam malena i ne mogu ih dohvatiti. Ti, međutim, imaš tako krasan i dugačak vrat…«
Noj bijaše silno tašt pa se osjeti polaskanim i uskliknu: »S ovakvim vratom doista mogu dohvatiti što god hoću! Mogu dohvatiti čak i najviše bobice!«
Podiže se na prste i protegnu se svom dužinom ne bi li dosegnuo sam vrh. No, da ne bi izgubio ravnotežu, morade raširiti krila pa mu tako pade na zemlju ono što je skrivao pod pazuhom. Bijaše to zapaljeni komad drva! Vatra za kojom je bogomoljka toliko dugo tragala! Ona smjesta zgrabi goruće drvo i potrča.
Noj krenu u potjeru za njom pa je, zahvaljujući brzim nogama, uskoro stade sustizati. Tada bogomoljka baci zapaljeni komad drva na jedan termitnjak rekavši: »Bježi, vatro, inače će te noj zauvijek skrivati pod pazuhom!«
Vatra iskoči iz termitnjaka pa skoči na jedno stablo i ondje se sakri. Noj ju je tražio i tražio, no cijeloga je života više nije uspio naći.
Vatra zauvijek ostade u drvetu, no ljudi iz savane znaju njezinu tajnu pa uvečer trgaju grančice sa stabla i trljaju ih jednu o drugu.
Tako pale vatru koja za vedrih afričkih noći gori u njihovim selima.

Tulugaukuk, otac Gavran

Sjeverna Amerika: eskimski mit

U početku bijaše samo tama, a u tami je sjedio gavran, malen i slab.
No, bilo mu je ružno sjediti tako sam, u mraku i u tišini, a još k tome i bez ikakva posla. Stoga gavran, kako je još bio premlad za let, poče skakutati i skakutaše svuda naokolo, a za njim su, nakon svakoga njegova skoka, nastajale planine, šume, rijeke i potočići.
Gavran zapanjeno promatraše tu divotu, uopće ne shvaćajući da je sve to zapravo sam stvorio, već je išao sve dalje i dalje.
Stigavši tako u jednom času do kraja neba, nađe se pred strašnim bezdanom. Uplaši se da će pasti pa raširi krila i u tom trenu osjeti da su mu krila porasla i ojačala te ga s lakoćom drže u zraku. Tada spoznade da je on zapravo Tulugaukuk, otac Gavran.
U letu se strmoglavi u ponor i spusti se do njegova dna, a dno je ponora još vuijek bilo tamno i prazno. Tada Gavran i tu načini iste stvari koje je bio načinio u visinama pa svijet ovdje dolje nazva zemljom, a svijet tamo gore nazva nebom.
Potom Gavran uze neki kamen što svjetlucaše u mraku i baci ga uvis, prema nebu. Kamen se smjesta pretvori u sunce koje obasjavaše sve što postoji.
Jednoga dana, dok je obilazio svijet i divio se svojemu djelu, ugleda veliku stabljiku graška, višu od drveta, a na njoj su rasle ogromne mahune.
Gavran iznenađeno zastade, a na stabljici se graška najednom otvori jedna mahuna i iz nje izađe… čovjek!
Gavran koji do tada nikada nije vidio takva stvora, odskoči natrag. No, i čovjek se uplaši jer još nikada nije bio vidio gavrana. Pribravši se malo od iznenađenja, Gavran upita čovjeka: »Jesi li gladan?«
Čovjek bijaše gladan, i to silno. Gavran mu tada pokaza jedan grm i reče: »Jedi bobice s ovoga grma!«
Čovjek se prihvati posla i sve ih pojede, no od toga još više ogladni.
Tada Gavran uze glinu i od nje načini mošusne bivole i sobove koji smjesta stadoše juriti prerijom. Potom čovjeku dade luk i strijele kojima će loviti, ali ga upozori: »Smiješ ubiti samo onoliko životinja koliko ti je potrebno da preživiš. Inače će ih nestati i ti ćeš ponovno biti gladan.«
Čovjek poštovaše životinje koje je bio stvorio Gavran, a one su mu bile prijatelji.
Prođoše mnoge godine. Ljudi postadoše pohlepni pa stadoše ubijati sve više i više životinja. Gavran je to neko vrijeme s negodovanjem promatrao, a onda odleti u preriju na nebu i više se nikada ne vrati na zemlju.
Jednoga dana, kada se ljudi ponovno sprijatelje s bivolima i sobovima, Gavran će se vratiti.

Gluskap i izvorski zmaj

Sjeverna Amerika: algonkinski mit

Gluskap je dobri duh i vrač koji može izvesti sve što mu se prohtije. Nikada ne stari, pa čak i danas živi- – tko zna u kojem dijelu svijeta.
U davna je vremena Gluskap sagradio selo u kojem su ljudi sretno živjeli. Jednoga dana, međutim, iz obližnjega vrela prestade izvirati voda, već je umjesto vode odande izlazio nekakav smrdljivi mulj. Budući da se selo moglo opskrbljivati vodom jedino na tome mjestu, poglavice sazvaše vijeće na kojem zaključiše da treba poslati jednog ratnika u izvidnicu ne bi li otkrio što se dogodilo.
Nakon dugoga puta, izviđač stiže do sela u kojem su živjeli stvorovi nalik na ljude, no s plovkama na rukama i nogama, a glave im bijahu kao u žaba. U blizini je tekao potočić čija je voda, doduše, smrdjela, no izviđač, koji bijaše silno ožednio, zamoli ljude-žabe za malo vode.
»Ne smijemo ti dopustiti da piješ iz tog potoka«, odvratiše mu oni. »Za dozvolu moraš zamoliti našega poglavicu. Kreneš li uz potok, naći ćeš ga pokraj izvora.«
Izviđač posluša i pođe, no kada je stigao do izvora, ustrašeno zastade. Poglavica je bio golemi zmaj čiji je trbuh ispunjao cijelu dolinu, a usta mu bijahu velika poput kakve pećine i protezahu se od uha do uha. I ne samo to! Cijelo mu tijelo prekrivahu rožnate kreste, velike kao planina.
Noge su čudovišta bile uronjene u golemu lokvu u koju bijaše skupilo svu vodu iz doline pa je sada gacalo po njoj.
Izviđač zatraži od zmaja da vrati vodu u njegovo selo jer će inače svi njegovi stanovnici pomrijeti od žeđi.
No, zmaj odvrati: »Baš me briga hoće li stanovnici tvojega sela pomrijeti od žeđi! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«Onda, prije nego je izviđač uspio nešto izustiti, neman dodade: »Pojeo sam već na tisuće ljudi, a sada ću i tebe proždrijeti!«
Na ove se riječi izviđač izbezumi od straha pa pobježe davši petama vjetra.
Vrativši se u selo, ispriča što je doživio pa svi udariše u plač i kuknjavu.
Čuvši njihove žalosne povike, Gluskap odluči da se umiješa. Oboji cijelo tijelo ratnim bojama, protegnu se dok nije narastao visok poput stabla, a glavu okiti perjanicom od stotinu bijelih i stotinu crnih orlovih pera. Zatim ispusti svoj bojni poklič od kojega zadrhta zemlja.
Pođe do jedne planine i udarcem je šake rascijepi nadvoje, a onda iz njezine utrobe izvuče velik i oštar komad kremena koji namjeravaše upotrijebiti umjesto bodeža. Tako se naoružavši, Gluskap se otputi do zmajeva izvora.
Sa svakim korakom što bi ga načinio, doline odjekivahu gromoglasnom tutnjavom koja se čula po cijelome svijetu. Stanovnici onoga sela shvatiše da im Gluskap dolazi u pomoć te stadoše klicati od veselja.
Došavši pred zmaja, Gluskap mu se obrati: »Mojem je narodu potrebna čista voda.«
No, zmaj odvrati: »Baš mene briga za tvoj narod! Zadržat ću za sebe svu ovu vodu! Svu vodu! Svu! Svu!«
Gluskap na to uzviknu: »Ti, gadna njuško, kojoj se mozak raskvasio od blata! Sad ćemo vidjeti kome pripada ta voda!«
Zametnu se veličanstven dvoboj u kojem dvojica boraca izgaziše čitave šume, cijele planine sravniše sa zemljom, a iz močvare stalno dopirahu vatra i dim. Zmaj pokušavaše proždrijeti Gluskapa, no junak se protegnu pa još više naraste te bijaše tako velik da ga čak ni zmaj svojim pregolemim raljama nije mogao pograbiti.
Naposljetku Gluskap potegnu kremeni nož iza pojasa i zabi ga u nabreklu zmajevu trbušinu. Na mjestu gdje ga je ubo silovito izbi rijeka koja poteče prema selu.
»E, baš ova voda treba mojem narodu!« uskliknu Gluskap, a onda raširi šaku te ona postade golema, golema… Tada pograbi čudovište i tako ga čvrsto stisnu da se zmaj stade smanjivati, pa kada više nije bio veći od žabe, baci ga u močvaru.
Otada zmaj živi u močvari, a koža mu je još uvijek sva smežurana – toliko ga je Gluskap bio snažno stisnuo!
Gluskap se vrati kući, a stanovnici sela zauvijek uživahu u svježoj i bistroj pitkoj vodi.

Gluskap i dječačić

Sjeverna Amerika: algonkinska legenda

Nakon pobjede nad izvorskim zmajem, divom Kevavkuom, čarobnjakom Medekolinom, strašnim duhom noći Pamolom te još mnogim drugim bjesovima i zlodusima, Gluskap osjećaše silno zadovoljstvo pa se stade hvaliti pred nekom ženom.
»Uistinu sam nepobjediv«, reče. »Mene nitko ne može pobijediti!«
»Zaista?« odvrati žena. »E, pa ja znam nekoga koga ne možeš pobijediti!«
Gluskap se začudi i htjede doznati ime tako moćnoga bića.
»Zove se Vasis«, reče mu žena. »No, opominjem te: izbjegavaj ga radi vlastitog dobra!«
Međutim, Gluskap je navaljivao: pod svaku će se cijenu boriti s Vasisom jer samo tako može dokazati da je najjači na svijetu. Žena ga onda povede do svojega sela, uvede ga u jedan šator i pokaza mu dječačića koji je, sjedeći na podu, sisao komadić javorova šećera.
»Evo«, kaza žena, »ovo je Vasis. Malen je, ali ima veliku moć. Pazi da ga ne razljutiš.«
»To ćemo sada vidjeti«, odvrati Gluskap pa isprsivši se povika: »Ja sam Gluskap! Izađi mi na megdan!«
Vasis ga i ne pogleda, već mirno nastavi sisati javorov šećer.
»Jesi li me čuo? Izađi mi na megdan!« ponovi Gluskap. No, kako se činilo da dječak i ne pomišlja na nešto takvo, junak ispusti svoj strahoviti ratni poklič.
Maleni ga Vasis na čas promotri, a potom, izazvan ratnikovim ponašanjem, otvori usta pa i sam stade vrištati: »Uaaa! Uaaa!« Taj je vrisak bio nešto najužasnije što je Gluskap ikada čuo: »Uaaa! Uaaa!«
Gluskap začepi uši, otplesa redom sve ratne plesove, izgovori najgroznije bajalice, pokuša čak i pjevati pjesme od kojih bi i mrtvi uskrsnuli. Ništa. Dječačić je bez predaha urlao: »Uaaa! Uaaa! Uaaa!«, a ta je paklenska buka bila glasnija od groma i oluje.
Nepobjedivi Gluskap u očaju pobježe i nikada se više ne pojavi u onom selu od straha da još jednom ne sretne strašnoga Vasisa!

Čarobna stijena

Sjeverna Amerika: mit plemena Siouxa

Jednoga dana Kojot pođe u šetnju s prijateljem Zecom. Nedavno bijaše završila zima pa njih dvojica uživahu u toplome proljetnom suncu.
Kojot je na sebi još uvijek imao debeo zimski ogrtač, no sada mu postade vruće pa ga se htjede riješiti. Ugledavši neku veliku okruglu stijenu, pomisli kako mu se pruža prilika da se pokaže velikodušnim pa svuče ogrtač i s ovima ga riječima prebaci preko stijene: »Evo ti nešto da se zaštitiš od studeni, kamena prijateljice!«
Zeca zaprepasti Kojotov postupak te se požuri da opomene prijatelja: »Ovo je čarobna stijena. Pokloniš li joj nešto, više to nećeš dobiti natrag!«
Uskoro zatim s planina stade puhati ledeni vjetar. Oblaci zamračiše nebo te udariše kiša i tuča. Dvojica se prijatelja skloniše u neku pećinu, a Kojotu ubrzo postade hladno. Sjeti se tada ogrtača što ga je onako nepromišljeno bio poklonio onoj stijeni i odluči poći po njega.
Vrati se do stijene i strže s nje ogrtač.
»Tebi ogrtač zapravo i ne treba«, reče joj. »Stojiš tu već cijelu vječnost i dobro si se snalazila i bez njega! Meni je potrebniji!«
I već se okrenu da pođe, kadli iza sebe začu urnebesnu tutnjavu. Stijena se kotrljaše za njim, čvrsto odlučivši da se dočepa ogrtača. Kojot otrča do pećine i povika: »Bježimo, prijatelju Zeče! Ona stijena ima najbolju namjeru da nas pretvori u prostirke!«
Zaista, stijena se prijeteći valjala prema njima. Zec se uspe na neko brdo, a Kojot pobježe u šumu. No, stijena se ne htjede zaustaviti. Pregazi divovsko drveće kao da je riječ o običnim suharcima, a potom nastavi svoj put preko rijeka, ponora i prerija, progoneći sirotog Kojota koji trčaše kao bez glave, glasno zapomažući i moleći razne životinje da mu pomognu. Pritrča cijelo stado bizona, no stijena ih sve rastjera. I medvjedi pokušaše priskočiti, ali i oni moradoše uzmaknuti.
Kojot je bio u gadnoj kaši, no tada do njega doleti jedna ptičica. »Ja ću ti pomoći, Kojote,« reče mu ptičica. »Pusti stijenu da stigne do mene.«
I doista, kada je stijena krenula na nju, ptičica zacvrkuta: »Ćiju-ći!«
Stijena se najednom raspade na tisuće komada koji se posvuda rasuše: tako nastade Stjenjak.
Tom se prilikom Kojot uspio izvući, no više mu nije padalo na pamet da ogrtač pokloni nekakvoj stijeni!

Hijavata i pet plemena

Sjeverna Amerika: irokeški mit

Ta-ren-ja-va-gon ili Nebesko Biće mirno počivaše na svom ležaju iznad oblaka, kadli najednom začu kako do njega odozdol dopiru očajnički povici i krikovi.
Nagnu se naprijed i pogleda na svijet. Vidje ondje ljude i žene kako trče na sve strane, bježeći pred strašnim čudovištima, okrutnim divovima i raznim divljim zvjerima.
Nebesko se Biće sažali na njih i priteče im u pomoć. Uze ljudsko obličje i postade smrtan, a onda siđe na zemlju i stade usred prestravljenog naroda. Uze jednu djevojčicu za ruku, a ostalima reče: »Ne bojte se, nego pođite za mnom!«
Mnogo je dana vodio ljude prema sunčevu izlasku, sve dok ne dođoše do mjesta gdje su se dvije velike rijeke spajale jedna s drugom tvoreći šuman vodopad.
Posvuda naokolo pružahu se plodna prostranstva pa Ta-ren-ja-va-gon odluči da se njegov narod treba ovdje nastaniti.
Minuše mnoge godine. Mnogo se djece rađalo i ljudi bijahu sretni, a Ta-ren-ja-va-gon je živio među njima kao smrtan čovjek.
Vrijeme je, međutim, i dalje prolazilo, a ljudi je bivalo sve više. Nebesko biće tada sazva svoj narod i reče: »Kucnuo je čas da krenemo u potragu za novom zemljom. Pođite sa mnom: od vas će poteći velika plemena!«
Ta-ren-ja-va-gon uze za ruku jednu djevojčicu i pođe, a ostali krenuše za njim, onako kako su to već jednom bili učinili.
Stigavši do jedne rijeke, Nebesko Biće odabra nekoliko obitelji i reče im: »Vi ćete biti pleme Mohavka, a ovo će biti vaša zemlja.«
Čim njihovo ime bi izgovoreno, Mohavci počeše govoriti novim jezikom. Nebesko ih Biće nauči kako će sijati grah i kukuruz, a dade im i pse da im pomažu u lovu. Zbog toga Mohavci nikada nisu imali poteškoća u pribavljanju hrane.
Uhvativši djevojčicu za ruku, Nebesko se Biće s ostalima uputi prema zapadu. Nakon duga putovanja, stigoše do krasne doline, okružene rijekama i šumama. Ovdje Ta-ren-ja-va-gon odabra drugu skupinu ljudi, žena i djece.
Njima pak nadjenu ime Oneida: u istom im se času jezik promijeni i postade posve drugačiji od onoga kojim su govorili svi ostali. Oneide Nebesko Biće poduči mnogim stvarima pa zbog toga postadoše najmudriji od svih.
Ostale Ta-ren-ja-va-gon povede još dalje na zapad, sve dok ne stigoše podno velike gore. Ovdje reče svima da stanu pa izdvoji nekoliko obitelji i objasni im: »Ovo je gora Onondaga, pa će i vaše pleme nositi to ime.«
I Onondage dobiše svoj jezik, a budući da su primili snagu od planine, postadoše veliki ratnici.
Uzevši djevojčicu za ruku, Nebesko Biće nastavi put. Stigavši do obale jednoga jezera, zaustavi se ondje, zajedno sa svima koji su išli za njim. Izdvoji među njima nekoliko obitelji i reče im: Vi ćete biti pleme Kajuga.«
I njihov se jezik promijeni, a Nebesko im Biće pokaza kako će graditi kanue. Zato Kajuge umiju ploviti i po najnemirnijim vodama.
S preostalom skupinicom ljudi Ta-ren-ja-va-gon dođe u kraj koji obilovaše planinama i jezerima. Tu se zaustavi i reče: »Vi ćete biti Seneke, a budući da ste putovali dalje i više od drugih, imat ćete hitre noge i trčati bolje od svih drugih.«
Stvorivši tako pet plemena, Ta-ren-ja-va-gon odluči da će ostati kod Onondaga. Uze ime Hijavata i oženi se lijepom djevojkom koja mu rodi kćer.
Pod Hijavatinim je vodstvom svih pet plemena sretno živjelo. No, jednoga dana stigoše neki stranci koji predstavljahu prijetnju za ljude iz pet plemena. Tada Hijavata sazva poglavice svih plemena na veliko vijeće.
Na sastanak stiže u čarobnom bijelom kanuu koji je mogao ploviti po nebu, a sa sobom bijaše poveo i kćer. No, čim se njih dvoje iskrcaše, pojavi se odnekuda grozna ptica, veća od deset orlova. Hijavatina je kći prepoznade: bijaše to velika Tajanstvena Ptica / ptica Velike Tajne. Djevojčica joj se pope na leđa pa pozdravi oca i nestade među oblacima.
Hijavatu je silno zabolio kćerin nestanak, no nakon tri dana okupi poglavice pet plemena i reče im: »Morate biti poput pet prstiju na ruci: stisnuti u pesnicu, pobijedit ćete svakog neprijatelja!«
Tako je nastao moćni Savez od pet plemena. Hijavata potom sjede u svoj bijeli kanu te se, praćen pjevom ptica, uspe u nebo i zauvijek nestade.

Kako je pramajka Paučica ukrala sunce

Sjeverna Amerika: mit plemena Cherokee

Prije mnogo, mnogo ljeta indijanski je narod živio u tmini. Posvuda vladaše tako mrkli mrak da su ljudi stalno o nešto udarali pa su se po svijetu kretali pipajući oko sebe.
»Ovako se više ne može«, gunđali su mnogi. »Malo svjetlosti ne bi bilo na odmet!«
Lisica im tada ispriča kako na drugom kraju svijeta živi narod koji ima svu silu svjetlosti, ali je svu žele zadržati za sebe.
Oposum se ponudi da će poći onamo i ukrasti komadić svjetlosti: »Rep mi je dugačak i gust pa ću lako u njemu sakriti malo svjetlosti.«
Oposum krenu i stiže na drugu stranu svijeta. Polako se prikrade Suncu, uhvati malo svjetlosti i sakri je u svoj rep. No, svjetlost je bila toliko vruća da se oposumovo krzno u trenu zapali. Jadnik zaurla na sav glas i tako se krađa otkri.
Svjetlost vratiše na svoje mjesto, a oposuma izgrdiše i otjeraše. Otada je oposumov rep gol.
Vidjevši da oposum nije uspio, javi se sokol: »Idem ja. Stavit ću svjetlost na vrh glave i donijeti je ovamo!«
Sokol krenu i stiže na drugu stranu svijeta. Vinu se uvis sve do Sunca, pograbi jednu njegovu zraku i stavi je sebi na glavu.
No, zraka bijaše vruća pa se sokolovo perje zapali. Jadnik vrisnu od boli: otkriše ga, izgrdiše, a onda ga natjeraše da sunčanu zraku vrati na mjesto.
Tako se sokol morade bez svjetlosti vratiti Cherokeejima, a osim toga odonda ima ćelavu glavu.
Pramajka Paučica reče: »Pustite mene da pokušam!«
Najprije od gline načini vrč, najčvršći što je mogla, onda isprede nit paučine koja je bila tako dugačka da je sezala do drugoga kraja svijeta, a potom krenu. Onako malena, bez prepreka stiže do Sunca, dohvati ga i hitro strpa u glineni vrč. Prije no što je itko i primijetio krađu, Paučica se već bila čvrsto uhvatila za onu nit paučine i stala se vraćati kući.
Tako je pramajka Paučica na sveopće veselje Cherokeejima donijela Sunce. Potom ih nauči kako će paliti vatru, praviti posuđe od gline i onda ga peći.

Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore

Sjeverna Amerika: mit Navaho Indijanaca

U jednoj su kolibi podno planine živjela trojica braće iz plemena Navaho. Dva starija brata bijahu vješti lovci, a najmlađega smatrahu budalom jer je vrijeme provodio klatareći se po kanjonima i razgovarajući s biljkama i životinjama. Uvečer bi braći, kada bi se njih dvojica vratila kući iz lova, pripovijedao predivne priče koje je čuo. No, oni su ga grdili i govorili mu kako bi mu bilo bolje da nešto korisno radi, a ne da uludo gubi vrijeme.
Malo-pomalo, međutim, divljači stade ponestajati pa su dvojica lovaca svaki dan morala odlaziti sve dalje i dalje. Najmlađi je brat jednom cijelih pet dana iščekivao njihov povratak, a šestoga dana odluči poći u potragu za njima: satima je išao naprijed, a uvečer se skloni u jednu špilju pokraj kanjona da ondje provede noć.
Najednom izvana začu silno lepetanje krila. Proviri iz špilje i ugleda mnoštvo gavrana kako lete amo-tamo po kanjonu. Mladić se sakri ne shvaćajući što se događa.
Malo potom nekoliko gavrana sleti na jednu granu u njegovoj blizini pa stadoše među sobom razgovarati.
»Jeste li čuli? Dvojicu naših ubili su lovci«, reče jedan.
»Svi o tome govore… Kako se to desilo?« zapita drugi.
Treći gavran objasni: »Naši su prijatelji u dnu kanjona vidjeli dva lovca koji su bili ulovili dvanaest jelena. Ponadali su se da će se domoći malo mesa, ali su ih lovci pobili strijelama!«
Mladić se trže: predosjećaj mu je govorio da su dvojica lovaca koje gavrani spominju, njegova braća.
Pred jutro se zrakom razliježe blagozvučna pjesma. Mladić bijaše siguran da to pjeva Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore. Hasdželti / Hasjelti pripadaše božanskom narodu, a bijaše na glasu po predivnim pjesmama.
Kada se sunce potpuno izdiglo iznad obzora, pjesma zamuknu, a gavrani odletješe. Mladić tada krenu u potragu za braćom, pronađe ih u dnu kanjona i smjesta im ispriča sve što je čuo. Ovaj su mu put morali povjerovati jer je točno znao koliko je jelena bilo u krdu i koliko su ih njih dvojica pobili.
Sada su imali dovoljno mesa pa se odlučiše vratiti u kolibu. Na pola puta primijetiše četiri divokoze kako se penju po stijenju. Najstariji brat reče najmlađemu: »Ti si najmanje umoran od nas trojice. Uzmi luk i strijele i ulovi nam jednu divokozu.«
Mladić se sakri iza jednoga grma čekajući da se divokoze malo približe. Kada su se primaknule na strelomet, stavi strijelu u luk i htjede zategnuti tetivu, no ruka mu se najednom ukoči. Divokoze potrčaše dalje i on ih ponovno pokuša pogoditi, no i ovaj mu put ruka ostade kao mrtva.
Stigavši do jedne visoravni, divokoze odbaciše svoj lik i pretvoriše se u bogove. Jedan je od njih bio Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore, drugi, njegov brat Hostdžogon / Hostjohgon, vjesnik predvečerja, treći pak bijaše grbavi Naskidi / Naaskiddi, vjesnik sjetve, a četvrti, Hascezini / Hastsezini, vjesnik vatre.
Vidjevši ih, mladić se onesvijesti od straha. Četvorica ga bogova okružiše, nacrtaše u pijesku neke znakove pa stadoše tresti čegrtaljkama načinjenim od šupljih tikvica, sve dok momak ponovno ne dođe k sebi. Potom mu rekoše: »Zašto si nas htio ubiti? Zar ne znaš da si i ti jedan od nas?«
Mladić se pogleda i vidje da se i sam pretvorio u divokozu!
»Ne boj se«, reče mu Hasdželti / Hasjelti. »Pođi s nama, a ja ću te naučiti plesati.«
Starija se braća, međutim, dadoše u potragu za najmlađim. Tražili su ga posvuda, no na kraju odustadoše i vratiše se bez njega u kolibu. Njihh dvojica nisu mogli vidjeti bogove, jer su za njihove oči oni bili nevidljivi, pa nisu shvaćali što se dogodilo.
Mladić je u međuvremenu stigao do boravišta božanskog naroda. Svi ondje izgledahu predivno, no od svih je najljepši bio Hasdželti / Hasjelti.
Uvečer zapališe vatre, a Vjesnik Zore pristupi mladiću i nauči ga kako se plešu obredni plesovi. Potom mu objasni kako se treba odjenuti, kakvu će masku staviti na lice i koje će pjesme pjevati.
Cijele noći Hasdželti / Hasjelti podučavaše mladića, a ujutro mu predade dva klipa kukuruza i pozdravi se snjim. Mladić sklopi oči i časak se kasnije nađe posve sam na onoj visoravni, držeći dva klipa kukuruza u ruci.
Vrativši se kući, mladić poduči Navahe svemu što bijaše naučio od božanskog naroda pa Navahi još i danas, nakon toliko godina, plešu Hasdželtijev / Hasjeltijev ples, onako kako ga je onomad bio vidio mladić.

Pernata zmija

Srednja Amerika: astečki mit

Gradom je bogova upravljao Kecalkoatl, bog koji je imao zmijsko obličje, a bio je dobar i plemenit te nije znao za oholost i mržnju.
Svi su ga bogovi voljeli, osim brata Teskatlipoke, boga noći i munje, koji nije podnosio Kecalkoatlovu dobrotu.
Jednoga dana Teskatlipoka, kojega su zvali i Zadimljeno Zrcalo jer je posjedovao ogledalo u kojemu je mogao čitati tuđe misli, smisli nevaljalstvo kojim će naškoditi bratu. Okupi nekolicinu prijatelja pa, posluživši se svojim čarobnim moćima, Kecalkoatla, dok je spavao, pretvori u čovjeka.
Kada mu se brat probudio, Teskatlipoka iznese pred njega zrcalo i reče mu: »Pogledaj kako sada izgledaš!«
Kecalkoatl, čim je vidio svoje novo lice, osjeti kako mu se u srce uvlače sve ljudske želje i potrebe.
Potom uzviknu: »Ne mogu se pojaviti ovakav pred svojim narodom! Stid se spustio na mene i više nisam dostojan da budem vladar u Gradu bogova!«
Kecalkoatl tada pozva Šolotla, kojota i svojega brata blizanca, te ga zamoli da mu načini odjeću koja će mu vratiti raniji lik. Kojot mu načini ogrtač od zelenog, crvenog i bijelog perja, a napravi mu i tirkiznu obrazinu u obliku zmijske glave. Zbog svega se toga Kecalkoatl sada prozva Pernatom Zmijom.
No, opaki Teskatlipoka još nije bio zadovoljan: priželjkivao je bratovu smrt, ali ga se nije usuđivao ubiti bojeći se da bi mu se Kecalkoatlovi prijatelji mogli osvetiti. Stoga se odluči poslužiti lukavstvom. Napuni jednu posudu pulkeom, žestokim pićem koje se dobiva od kaktusa, i odnese je bratu govoreći mu: »Popij ovaj lijek pa ćeš postati onakav kakav si nekada bio.«
Kecalkoatl mu povjerova i popi ponuđeno piće. Ubrzo ga obuze pijanstvo, a Teskatlipoka ga, iskoristivši to njegovo stanje, nagovori na razna zlodjela.
Kada se otrijeznio, Kecalkoatl shvati koliko su sramotne stvari što ih je u pijanstvu počinio, pa se silno zastidje i odluči umrijeti.
Kecalkoatl zapovjedi robovima da mu načine veliku kamenu škrinju pa, kada je bila dovršena, leže u nju i ostade ondje ispružen cijela četiri dana, a sve to vrijeme nije ništa ni jeo ni pio. Pri kraju četvrtog dana pozva robove i zapovjedi im: »Donesite ovamo sve moje blago i zatvorite ga u ovu škrinju.«
Robovi ga poslušaše. Kada su do vrha napunili škrinju, zatvoriše je i zapečatiše tako da je više nitko ne može otvoriti.
Kecalkoatl se pak uputi na obalu mora pa, ogrnuvši se ogrtačem od perja i stavivši na lice zmijsku obrazinu, sam sebe zapali i izgorje. Iz njegova se pepela rodiše prekrasne ptice zvane kecal koje imaju dugačak rep, a krasi ih zeleno, crveno i bijelo perje.
Te se ptice vinuše u nebo, a Kecalkoatlov se duh, u pratnji brata Šolotla, spusti u zemlju mrtvih gdje je obitavao Miklantekutli, otac bogova i čuvar dragocjenih kostiju.
Šolotl i Kecalkoatl zatražiše jednu od tih kostiju, no Miktlantekutli odbi njihov zahtjev.
»To ne bi bilo pametno«, objasni im bog pokazujući na jednu hrpicu. »Ove su kosti pripadale ljudima koje su bogovi pobili da ih kazne zbog njihove zloće. Velike bi nedaće nastale kada bi ti stvorovi slučajno oživjeli!«
Videći da otac bogova ne namjerava udovoljiti njihovu zahtjevu, kojot Šolotl, brz kao munja, zgrabi zubima jednu kost i pobježe.
Kecalkoatl pođe za njim, dok je Miktlantekutli vikao za njima: »Vratite mi tu kost! To što mislite učiniti previše je opasno!«
U jednom trenutku kost ispade Šolotlu iz usta, udari o neki kamen i puče na dva dijela, jedan veći, a drugi manji. Kecalkoatl dohvati oba dijela i ponovno pojuri prema izlazu iz zemlje mrtvih.
Izašavši na otvoreno, zastade i s nekoliko kapi vlastite krvi poškropi obje kosti.
Šolotl priskoči u pomoć sa svojom čarobnom moći pa se nekoliko dana nakon toga iz kostiju rodi dvoje djece: dječak i djevojčica. Bili su to praotac i pramajka novoga ljudskog naraštaja.
Kecalkoatl ih nauči kako će uzgajati kukuruz, kako će proizvoditi tkanine i posuđe, kako će izrađivati mozaike i svjetlati / glačati žad. Nauči ih i kako će promatrati zvijezde i brojati dane u godini.
Potom se, kada ih je svemu tome naučio, pope na splav načinjenu od zmija i otputi se na pučinu. No, prije no što će ljudima nestati s očiju, Kecalkoatl im obeća da će se vratiti jednoga dana.

Odakle je došao kukuruz

Sjernja Amerika: astečki mit

Kecalkoatl bijaše stvorio ljude, a sada je za njih valjalo naći i prikladnu hranu. Razmišljao je o cvijeću, voću i raznom korijenju, no ništa mu se nije činilo dovoljno dobrim.
Odjednom opazi crvenog mrava kako na leđima nosi zrno kukuruza.
»Evo prave hrane za ljude!« pomisli Kecalkoatl pa se obrati mravu: »Mali brate, gdje si pronašao ovu predivnu hranu? Dobro bi došla ljudima kojima sam dao život.«
»Briga mene za tvoje ljude!« odvrati mrav. »Pođi svojim putem, a ja ću svojim!«
Kecalkoatl, pernata zmija, rasrdi se i reče: »Umišljeni stvore! Ne kažeš li mi smjesta gdje si našao to zrnje… pojest ću te!«
Crveni mrav morade popustiti pa odvede boga do Tonakatepetla, planine s hranom. Čim stigoše onamo, mrav hitro šmugnu u usku pukotinu, uvjeren da Kecalkoatl neće moći poći za njim.
No, Pernata se Zmija pretvori u crnog mrava i uvuče se u pukotinu. Prošavši kroz bezbroj beskonačnih i zavojitih hodnika, napokon stiže do velike pećine prepune kukuruznoga zrnja. Hranu je doduše našao, ali kako da je odnese ljudima?
Najprije pomisli da bi mogao oko planine zavezati uže i odvući je sa sobom, no planina je čak i za jednoga boga bila prevelika pa morade odustati od te namjere.
Zapita onda za savjet starije bogove, a oni mu rekoše: »Samo Nanahuacin i četvorica Tlaloka mogu ući u utrobu te planine i iznijeti zrnje.«
Kecalkoatl se tada obrati bogu Nanahuacinu koji pozva bogove kiše i groma, četvoricu Tlaloka: plavog, bijelog, žutog i crvenog. Potom se svi zajedno otputiše do Tonakatepetla.
Dugo su pjevali čarobne bajalice i plesali tajne plesove, sve dok ne ujediniše sve svoje sile pa se planina s trijeskom otvori, a kroz otvor pokulja kukuruz – bijeli, crni, žuti i crveni, zajedno s velikom količinom graška, graha i ostaloga jestivog zrnja.
Četvorica Tlaloka odmah uzeše zrnje i odnesoše ga ljudima, a Kecalkoatl ih potom nauči kako će uzgajati kukuruz da više nikada ne budu gladni.
Otada se kukuruz smatra najvećim darom bogova, a Tlaloke još i danas poštujemo kao zaštitnike žetve.
Hunahpu i Išbalanke
Srednja Amerika: majanski mit
Iškik, žena koja bijaše pobjegla iz carstva smrti, imala je dva sina blizanca, Hunahpua i Išbalankea, koji su obojica bili strastveni igrači loptom. Majci se nije sviđalo što joj se sinovi oduševljavaju tom igrom jer se bojala da im se ne dogodi isto što se desilo i njihovu ocu Hunu pa, videći da joj tu ne pomažu ni prijetnje ni molbe, odluči sinovima ispričati istinu.
Hun je imao brata blizanca po imenu Vukub i obojica su bili vrsni igrači, tako da ih Gospodari Smrti izazvaše na utakmicu. Huna i Vukuba četiri sove odvedoše do podzemnoga carstva Šibalbe i otpratiše ih u veliku dvoranu gdje je na njih čekalo mnogo strogih stvorova. Bile su to zapravo obične lutke, no braća to ne primijetiše.
Nakloniše se ispred dvaju od tih kipova i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Tada se pravi Gospodari Smrti, koji se bijahu sakrili među lutkama, otkriše i stadoše im se izrugivati: »Ha-ha! I vi ste mi neki veliki igrači loptom? Tako ste veliki da se klanjate i drvenim kipovima!«
Razljutivši se, Hun i Vukub zatražiše da utakmica odmah otpočne. Gospodari ih Smrti onda povedoše na igralište i ponudiše im da sjednu na kamenu klupu koju prethodno bijahu potajice ugrijali do usijanja.
Ništa ne sluteći, Hun i Vukub sjedoše na klupu, ali smjesta skočiše na noge i urlajući od boli stadoše skakati po igralištu, praćeni zvižducima i smijehom gledalaca. Susret stoga bi odgođen za sutra pa Gospodari Smrti odvedoše Huna i Vukuba u sobu u kojoj će provesti noć. Dadoše svakome po jednu upaljenu baklju i upozoriše ih: »Pazite da vam se baklje ne ugase. Dogodi li se to, umrijet ćete.«
Hun i Vukub pomno su pazili na baklje, no one bijahu načinjene od obične trske pa domalo izgorješe, a dvojicu braće Gospodari Smrti sutradan ujutro ubiše.
Sve je to Iškik ispričala svojim sinovima Hunahpuu i Išbalankeu.
No, dvojica se mladića nisu dali zastrašiti, već su i dalje igrali omiljenu igru, sve dok ne postadoše najbolji igrači u cijelome kraju.
Jednoga dana, međutim, eto ti četiri sove: »Mi smo glasnici Gospodara Smrti koji vas izazivaju na utakmicu.«
I Hunahpua i Išbalankea sove odvedoše u Šibalbu, no njih su dvojica, znajući kako su im se proveli otac i stric, bili pripravni na podmuklost Gospodara Smrti.
Ušavši u dvoranu s kipovima, najprije poslaše muhu Išan da svaku lutku ubode u nogu. Doskora dvije od njih vrisnuše i počeše se češati.
Blizanci im tada pristupiše i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Vidjevši da su otkriveni, Gospodari Smrti pokušaše prijevaru sa zažarenom klupom, no Hunahpu i Išbalanke sjedoše na zemlju tvrdeći da će se tu mnogo ugodnije osjećati.
Dobivši baklje na čuvanje, blizanci se povukoše u svoju sobu i smjesta ugasiše plamičke, a potom umjesto njih uzeše u ruke dva crvena pera. Gospodarima Smrti, koji su svaki čas provirivali kroz neku rupicu, činilo se da baklje još uvijek gore i nikako nisu shvaćali zašto ne dogorijevaju, a blizanci im ujutro pokazaše baklje koje izgledahu isto kao i prije.
Tako se Gospodari Smrti moradoše protiv blizanaca upustiti u igru loptom te se strahovito osramotiše debelo izgubivši pred cijelim pučanstvom Šibalbe!
No, Hunahpuu i Išbalankeu bijaše jasno da Gospodari Smrti neće imati mira dok ih ne ubiju pa, poznajući čaroliju koja će ih vratiti u život, dopustiše im da ih uhvate i spale te njihov pepeo bace u more. Ubrzo zatim Hunahpu i Išbalanke ponovno se otputiše u Šibalbu, prerušeni u prosjake i izvodeći svu silu čarolija.
Jednoga dana stupiše i pred Gospodare Smrti, uhvatiše nekakva psa, ubiše ga i opet ga oživješe. Gospodari Smrti, oduševivši se tim čudom, htjedoše to i sami iskušati. Podigoše lomaču, potpališe je i baciše se na nju.
Blizanci tada odbaciše lažno ruho i otkriše tko su: Hunahpu i Išbalanke koji bijahu došli ovamo da osvete oca. No, naravno, dobro su se čuvali toga da ponovno ožive Gospodare Smrti!

Najduži dan

Južna Amerika: mit naroda Inka

Virakoća, bog stvoritelj, imao je četiri sina i četiri kćeri pa ih posla na zemlju da ondje stvore novo carstvo.
Kaći, prvi sin, bijaše tako svadljiv da ga ostali zazidaše u jednu pećinu i ne dopustiše mu više da odande izađe.
Drugi, po imenu Ućo, zastade u nekom selu i ondje se, iz želje da mu se klanjaju, pretvori u kameni idol.
Sauk, treći brat, odluči ostati uz seljake i pomagati im u berbi i žetvi.
Manko, četvrti sin, zajedno sa sestrama nastavi put, sve dok ne stigoše do jednoga proplanka. Tu Manko zabi u zemlju zlatni štapić i svečano reče: »Ovdje ćemo se zaustaviti. Na ovom ću mjestu osnovati glavni grad mojega carstva.«
Manko se dade na posao, no uskoro mu postade jasno koliko je na tom proplanku teško graditi kuće. Onuda noću i danju puhaše silan vjetar, tako snažan da je nosio i kamenje.
Manko se tada dosjeti pa zatvori vjetar u obor za lame. No, vjetru se nije sviđalo da bude zatvoren pa je stenjao i zavijao, bješnji no ikada.
Istoga dana ovamo stiže i brat Sauk pa zapita Manka: »Ne znam kamo je nestao moj prijatelj vjetar. Jesi li ti štogod čuo o njemu?«
Manko objasni bratu što je učinio, a Sauk odgovori: »Dobro, zadrži ga ondje, ali samo na jedan dan. Sutra ga ujutro moraš osloboditi!«
Da sagradi grad, Manko je, dakle, na raspolaganju imao samo jedan dan. Što da učini?
Naš junak uplete veoma dugačko i jako uže, pope se na vrh najviše planine i sačeka dok mu se sunce nije našlo iznad glave, a onda baci laso i uhvati sunce pa drugi kraj užeta hitro zaveza za vrh planine.
U želji da se oslobodi, sunce pokuša plamenim zracima spaliti uže, no ono je bilo previše čvrsto pa se sjajna kugla morade zaustaviti nasred neba.
Minuše tjedni i mjeseci, a sunce nikako nije zalazilo. Na taj način Manku pođe za rukom dovršiti grad i okružiti ga planinama. Tek nakon toga pusti sunce na slobodu.
Pusti na slobodu i vjetar koji je sada, jer ga je vijenac planina držao na odstojanju, postao posve neškodljiv.
Tako je slavni Manko osnovao carstvo Inka.

Kameni ljudi

Južna Amerika: mit andskih Indijanaca

U noći vremena Kon-Tiki Virakoća, bog koji je stvorio svijet, bijaše stvorio i narod divova. Divovi su bili strahovito snažni, mogli su čak uvis podizati planine i skretati rijeke s njihova toka.
Malo-pomalo uzoholiše se zbog svoje snage pa se okrenuše i protiv samoga Kon-Tikija. Pobuniše se protiv njega i htjedoše ga protjerati, no Kon-Tiki se rasrdi i sve ih pretvori u kamene kipove, a onda se povuče u vode jezera Titikaka.
Mnogo godina zemlja ostade mračna i pusta, no onda jednoga dana Kon-Tiki, zajedno sa svojim pratiocima, izađe iz jezera i reče:
»Ovo je mjesto već predugo tužno i nenastanjeno. Želim da se opet ispuni životom.«
Najprije stvori sunce i mjesec da i dan i noć imaju primjerenu svjetlost, potom sva mjesta na zemlji ispuni biljkama i životinjama. Kada je s time završio, uze razno kamenje i stade ga klesati dajući mu ljudski oblik.
Svaki je kip bio odjeven na način koji je odgovarao ulozi koja mu bijaše namijenjena: kao poglavica, kao vojnik i kao seljak ili pak kao kneginja, tkalja, kuharica, dječak ili djevojčica…
Isklesavši dovoljno kipova, Kon-Tiki se obrati svojim pratiocima: »Sada ću na glas izgovoriti ime svakoga od ovih kipova, a vi ćete ih redom nositi do izvora, pećina i šuma te do svakoga drugog mjesta kamo vas uputim.«
Kon-Tiki svakome od kipova nadjenu ime, a njegovi ih pratioci razniješe posvuda uokolo, onako kako bi bog svaki put odredio.
Kada se svi kipovi nađoše na svojem mjestu, Kon-Tiki povika: »Izađite!«. Istoga se časa, tamo gdje do maločas bijaše samo hladan kamen, pojaviše muškarci, žene i djeca.
Kon-Tiki pogleda svoja stvorenja i zadovoljno se nasmiješi: bijaše obavio dobar posao! Tada bog, zajedno sa svojim pratiocima, krenu na put i uputi se prema sjeveru, usput se tu i tamo zaustavljajući. Na tim mjestima ljudi zapališe vatre i podigoše svetišta.
Jednoga dana, međutim, Kon-Tiki Virakoća nestade i nitko ga nije mogao naći. Odonda mnogi misle da se vratio u svoje boravište u vodama jezera Titikaka!

Zmija i strijela

Južna Amerika: mit iz porječja Amazona

U šumi oko rijeke Amazona življahu dva golema majmuna urlikavca koji tamošnjim Indijancima tjerahu strah u kosti. Nije još bilo tako velikih i zlih stvorova: provaljivali su u sela i krali živež, uništavali kolibe i napadali svakoga tko bi se sam usudio zaći u šumu.
Ti su majmuni bili stalna prijetnja, no nitko nije htio poći u lov na njih, znajući koliko su snažni i lukavi.
U jednome od mnoštva sela uz rijeku življahu trojica braće iz plemena Karaya. Dva starija bijahu dobri i hrabri lovci, a najmlađi je bio nježne građe te zbog lošeg zdravlja nikada nije naučio loviti.
Jednom mu braća rekoše: »Vrijeme je da se riješimo tih odvratnih majmuna! Ti pazi na kolibu, a mi idemo u potragu za njima.«
Njih dvojica krenuše i zađoše u najgušću šumu, tamo kamo i sunčeva svjetlost s mukom prodire.
Hodali su i hodali, sve dok stigoše do bistroga jezerca pa, kako bijahu umorni i ožednjeli, nagnuše se nad vodu da se napiju.
Voda najednom promijeni boju i uzburka se, a potom iz nje izroni krastača, tako gadna da se čovjeku koža naježi od užasa!
Približivši se dvojici lovaca, krastača reče: »Vas dvojica tražite majmunski log. Reći ću vam gdje se kriju i kako ih možete svladati, no za uzvrat… jedan me od vas mora uzeti za ženu.«
Braća s gađenjem iskriviše lice: »Ta, tko bi se tobom oženio? Ni u snu! Nosi se odavde ili ćemo te pošteno izdevetati!«
Krastača nestade u vodi, a njih se dvojica spremiše da nastave put, kadli iz krošanja iznad sebe začuše divlje urlike i dva se majmuna vrtoglavom brzinom spustiše na zemlju.
Naoružani dugačkim štapovima, baciše se na zlosretne lovce te ih učas tako obasuše udarcima da braća pobjegoše u šumu što su dalje mogla.
U potrazi za hranom, najmlađi brat za to vrijeme pokušavaše u blizini kolibe uhvatiti neku pticu. No, loše je gađao, pa strijela, kada ju je pustio s luka, promaši cilj. Ptica odleti, a mladić razočarano uze tražiti strijelu. Tražio ju je i lijevo i desno, i gore i dolje, no strijela bijaše netragom nestala.
Tada se odnekuda pojavi velika zmija i reče mu: »Mladiću, strijela ti je pala u moju rupu pa ti je vraćam.«
Zmija dohvati strijelu i pruži je mladiću. Zatim, videći ga onako boležljiva, dade mu neku čarobnu mast pa se on umah potpuno izliječi.
Mladić zahvali zmiji i reče: »Sada sam jak pa ću poći u potragu za braćom.«
»Čuvaj se«, upozori ga zmija. »Majmuni koje oni žele uloviti, zapravo su prerušeni zlodusi. Uzmi ovu čarobnu strijelu: samo ih njome možeš ubiti. Usput ćeš sresti i jednu krastaču. Zatražit će da je uzmeš za ženu, a ti prihvati. Nećeš se kajati!«
Mladić uze čarobnu strijelu pa pozdravi zmiju i krenu u šumu, idući istom stazom kojom mu bijahu prošla i braća.
I on, nakon dugoga hoda, stiže do jezerca i namjeri se na onu krastaču koja mu predloži da se njome oženi. Mladić prihvati, a krastača ga odvede do velikoga šupljeg drveta u kojem su majmuni imali log.
»Uskoro će majmuni izaći da se napiju. Upravi im strijelu ravno među oči. Dovoljno će biti da ubiješ samo jednoga od njih pa će i drugi biti poražen.«
Mladić se pritaji pa malo potom vidje majmune kako izlaze iz šupljega debla. Smjesta nacilja i pusti strijelu iz luka. Promaši, doduše, i ovaj put, no strijela bijaše čarobna pa sama pronađe cilj. Jedva da ga je i dotakla, a zloduh i njegov prijatelj glasno kriknuše, a potom iščezoše te od njih na zemlji ostadoše samo dva majmunska krzna.
Mladić se vrati u svoje selo i oženi se krastačom, no, kako mu bijaše rekla zmija, ne pokaja se zbog toga: čim je prešla prag njegove kolibe, krastača se pretvori u prekrasnu djevojku.
Mladić postade slavan lovac pa je sa svojom prelijepom ženom dugo i sretno živio.

Ludi Bamapama

Oceanija: australski mit

Bio jednom jedan čovjek po imenu Bamapama. Živio je on u vrijeme koje se naziva doba snova, a po svačijem je mišljenju bio napola šašav, napola lopov, no u svakom slučaju besposlena lijenčina. Njegov je narod boravio pod zemljom, na mjestu gdje sunce nikada nije zalazilo, već je cijele godine nepomično stajalo na nebu.
Život je ondje dolje bio prilično jednoličan pa je Bamapama vrijeme provodio u potrazi za zabavom, pri čemu je, dakako, stalno upadao u nevolje.
Jednom je tako i opet izveo nekakvu nepodopštinu pa je morao pobjeći iz sela. Pade mu tada na pamet da bi mogao poći u lov na površini zemlje. Ondje još nitko nikada nije bio, jer su se svi luđački bojali gornjega svijeta o kojem su se pričale same grozote. No, Bamapama je bio pomalo šašav pa njemu takve priče nisu ništa značile.
Dohvati, dakle, svoje koplje i kroz dugačak hodnik izađe na površinu zemlje. Samo što je provirio van, spazi klokana kako u skokovima promiče kraj njega i baci se u potjeru za njim. Dobrano se natrčavši, Bamapama bijaše gotovo sustigao životinju, no uto sunce zapade iza obzora i posvuda nastade mrak. Bamapama nikada do tada ne bijaše vidio noć pa se jako uplaši. Najprije se pope na vrh nekoga drveta ne bi li vidio gdje se nalazi izlaz iz toga mraka, ali na kraju, mrtav od umora, siđe s drveta i zaspa.
Sutradan se ujutro pak silno iznenadi što opet vidi sunce pa uzviknu: »Sjajno! Ovdje je sve tako dobro uređeno! Danju trčiš, a noću spavaš!«
Vrati se potom k svome narodu i svima ispriča što mu se dogodilo. Isprva mu nitko nije vjerovao, jer je Bamapama, osim što je bio malo šašav, bio pomalo i lažljivac. No, on ih je toliko uvjeravao te na kraju i ostali pristadoše poći s njime.
Bamapama ih sve odvede na površinu zemlje: sve bijaše prekrasno, no kada je pao mrak, svi se uplašiše i pobjegoše na stabla.
»Ne bojte se«, reče im Bamapama. »Vidjet ćete da će se sunce sutra ujutro vratiti!«
Sutradan ujutro, kada je izašlo sunce, svi se zadiviše i uskliknuše: »Ovaj je naš Bamapama malo šašav, ali je bome i jako dosjetljiv!«
I od toga dana zauvijek ostadoše na površini zemlje.

Maui od hiljadu obmana

Oceanija: polinezijski mit

Maui bijaše čudan svat, rođeni smutljivac, uvijek spreman na svakojake podvale. Zbog svega toga braća mu baš nisu bila presretna kada je jednoga dana krenuo s njima u ribolov.
»Tko zna kakva li će sve čuda smisliti!« govorili su jedan drugome.
Njihovo nezadovoljstvo još više poraste kada Maui odluči s čamcem poći na pučinu, i to tako daleko da se kopno više uopće nije vidjelo.
»Ovdje ćemo imati dobar ulov«, reče Maui, a braća baciše mreže u more. Prođoše sati i sati, a oni ne bijahu uhvatili ni jednu jedinu ribicu, ali su zato bili tako umorni da su jedva držali oči otvorene.
»Samo vi malo odspavajte«, reče im Maui, »a ribolov prepustite meni.«
Braća udariše u smijeh. Maui nikada u životu nije lovio ribu, a sada će nešto uhvatiti tamo gdje njih dvojica nisu uspjeli ništa uloviti!
Ipak, učiniše mu po volji i ispružiše se na dnu čamca da se odmore. Dok su mu braća spavala, Maui baci udicu u vodu i zapjeva:
Oh, veliko je djelo Mauijevo!
Maui zna hiljadu obmana!
Tisuću lukavstava zna on!
Oh, od Mauija nema boljeg ribara!
Kakvu li će to ribu upecati?
Kada se braća napokon probudiše, vidješe Mauija kako s mukom pokušava izvući udicu iz vode, kao da se na nju zakačilo nešto veliko. Kroz vodenu se koprenu, međutim, nazirao neki čudan oblik, smeđe i zelene boje, koji je, kako se činilo, bio sve drugo, samo ne riba.
»Što li je to?« pitahu se braća. »Maui je sigurno udicom zakačio olupinu nekoga starog čamca!«
Maui je u međuvremenu potezao udicu, naprežući svaki mišić i pušući kao kit, pa malo-pomalo postade jasno da je njegov ulov daleko veći od nekakva čamca.
»Mani se toga!« nagovarahu ga braća. No, Maui se ni u snu nije htio odreći prvoga ulova u životu. Drž’-ne daj, uz puno pjevanja, dahtanja i potezanja, Mauiju napokon uspje privući bliže tu nepoznatu »stvar«.
Kada se »stvar« pojavila na površini, sva trojica zinuše od čuda videći što je Maui zapravo upecao.
»Pa to je otok!« uzviknuše braća. »Nevjerojatno! Maui je upecao pravi pravcati otok!«
Maui se osmjehnu i reče: »Nije loše za početnika, a?«
Bio je to prvi polinezijski otok što ga je Maui izvukao s morskoga dna. Prihvati se posla pa ih, jednog po jednog, sve uhvati udicom.
Tako Maui postade velikim junakom, no to mu nije nimalo smetalo da i dalje bude najveći smutljivac u cijeloj Polineziji!

Митолошки ликови и места

Европа

Алба Лонга древни је град у Лацију којему је оснивач тројански јунак Асканија, Енејин син. Последња су овдашњи краљеви, пре него је Алба Лонга потпала под римску власт, били Прока, Амулије те на крају Нумитор. Град је разорио римски краљ Тулије Хостилије.
Артур је легендарни британски краљ кога је одгајио чаробњак Мерлин. Краљем је постао извукавши из камена чаробни мач Екцалибур, а касније је основао Ред витезова Округлог стола којему је циљ био потрага за Светим Гралом, калеж из којег је Исус пио на Последњој вечери. Након смрти, три су га виле чамцем превезле на чаробни острво Авалон.
Дедал је био грчки градитељ и вајар родом из Атине, ао његовим се киповима говорило да могу мицати очима и рукама. Због убиства нећака Тала морао је напустити Атину па је са сином Икаро побегао на Крету гдје је за краља Миноја саградио лавиринт. Одлетјевши са Крита, склонио се у Италију и нашао уточиште код сицилскога краља Кокала.
Хад је грчки бог, владар подземног света, а истим се именом назива и само царство мртвих. Тамо се налазе Јелисејске пољане, седиште блажених душа, Тартар, дубок и мрачан понор у који одлазе зликовци те Асфоделско поље, где бораве душе оних који у животу нису урадили ништа посебно добро ни посебно лоше.
Херакле је био веома омиљен грчки полубог, а морао је извести дванаест подвига: 1. донети кожу немејског лава; 2. убити лернејске Хидре која је имала девет глава; 3. ухватити живу керинтску кошуту; 4. допремити у Микену еримантског вепра; 5. очистити Аугиј стаје, због чега је морао на њих скренути ток двеју река; 6. отерати Стимпхалеан птице које су имале бронзане кљунове и канџе; 7. уловити жива бијеснога кретског бика; 8. довести Диомедес кобиле које су се храниле људским месом; 9. отети појас краљице Хиполите; 10. украсти стадо Герион, чудовишту које је имало три трупа; 11. донети златне јабуке Хесперида те 12. из царства мртвих довести пса Кербера.
Хесперида су у грчкој митологији кћери Ноћи које бораве у прекрасном врту окруженом високим зидом. Поверено им је да чувају Херин дрво на којем су расле златне јабуке, у чему им помаже стоглаве змај Ладон.
Кошчеј је зли чаробњак из руских легенди којега нико није могао убити због тога што му се душа није налазила у телу, већ је била скривена у јајету под корењем неког дрвета (понекад се у вези с тиме спомињу патка или зец). Царевићу Ивану пошло је, међутим, за руком да открије то скровиште.
Марс је римски бог рата који се поистовјећује с грчким богом Аресом.
Медуза је девојка коју је Атина претворила у чудовиште зато што се хвалила да је лепша од ње. Имала је очи као жеравице, змије уместо косе, огромне очњаке и моћ да претвори у камен свакога ко јој погледа у лице.
Нифелхајм је у нордијској митологији свет леда и магле, а исто тако и земља мртвих којом влада Хел, богиња загробног света. Друга су места у овој митологији Муспеллхеим, земља ватре, Асгард боравиште богова, те Валхалла, део Асгарда у којем бораве мртви јунаци погинули у борби и Валкире, ратнице које их предводе у небеским борбама. Једна је од Валкира и Брунхилда.
Один је бог мудрости који влада над осталим викиншким боговима, а код германских је народа познат као Вотан. Он је од рода Аесира којему припадају и његова жена Фриг, њихов син Балдер те Тир, бог рата. Управља и другим боговима, као што су Локи, бог ватре и лажи, Фреиа, богиња љубав, те њен син Фреи, бог плодности. Има само једно око јер је друго дао у замену за мудрост, јаше на коњу који има осам ногу, а увек га прате два гаврана - »мисао« и »сећање«.
Олимп је гора у Грчкој где, како се веровало, борави Зеус са женом Хером и осталим боговима које су њих двоје заједно родили. Ту су Атина, богиња мудрости, Афродита, богиња лепоте и љубави, Арес, бог рата, Хермо, гласник богова и заштитник путника, Аполон, бог светла и музике. Хефеста, бога ватре, због његове је ружноће Хера бацила с Олимпа па борави у Италији, у утроби вулкана Етне, док је Артемида, богиња шума и лова, сама оставила Олимп одабравши живот у шуми.
Парис је млади пастир, заправо син тројанског краља Пријама, познат највише по томе што је уграбио Хелену, жену Менелајеву. Њу му је била обећала Афродита због тога што ју је међу трима богињама прогласио најлепшом, а због те је отмице између Грка и Тројанаца избио рат који ће трајати десет година, а завршит ће грчком победом и Парисовом смрћу.
Ромул и Рем, двојица близанаца, синови су Реје Силвије и бога Марса те нећаци Нумитора, краља у Алби Лонги. Отхранила их је вучица, а потом их је одгајао пастир Фаустул. Легенда Ромулу приписује оснивање Рима.
Сиегфриед је германски јунак, син Вотанов (в. один). Када се фафнер, последњи од рода дивова, претворио у змаја да би чувао чаробни прстен Ниебелунга, Сиегфриед га је убио, а змајева је крв учинила јунака нерањивим. Рањив је био само на једноме месту на рамену камо му је био пао липов лист па је и погинуо када га је непријатељ Хаген управо тамо погодио копљем.
Тезеј је најславнији од грчких јунака, а извршио је неколико подвиге: уз помоћ је Аријадне, кћери краља Миноја, убио Минотаура; борио се против Кентаура који су били пола коњи, а пола људи; сишао је у Ереб да уграби Персефону, жену бога Хада , али су га Ериније онде приковале за камен тег а је тек Херакле ослободио; заједно је с Аргонаутима ишао у потрагу за златним руном; а као последње, борио се против Амазонки, жена-ратница, те је у тој борби и погинуо.
Зевс је отац грчких богова и њихов врховни господар. Браћа су му Хад, бог подземног света, и Посејдон, бог мора, а ожењен је Хером која је заштитница брака. У Зевсовој су власти све природне појаве па, када се разљути на људе, удара земљу муњама.
Америка
Алгонкин су северноамерички индијански народ који обухвата многа племена - Арапахо, Цхеиенне, Мицмац, Делаваре итд, а живе на подручју које се протеже од Атлантског океана све до Стеновитих планина. Међу Алгонкин постоји сложена митологија која се од једнога до другог племена понешто разликује: на пример, Глускап, јунак код источних Алгонкин, на другим се местима назива Мичабо, Нанабозо или Висагаткак, те се код неких племена сматра добрим, а код других пак злим духом .
Астеци су древни индијански народ који је некоћ живео на подручју данашњег Мексика, а њихову су развијену цивилизацију почетком КСВИ ст уништили шпански освајачи. Главни је бог Астека био кецалкоатл, важним су држали и Хуицилопоћтлија, бога рата, којему су се сваке године приносиле на хиљаде људских жртава, те четворицу Тлалока, богова кише и жетве.
Чироки су индијански народ који се био присиљен да се из завичаја, то јест из подручја између Тенесија и Вирџиније, пресели у резерват у Оклахоми. Према њиховој је митологији Земља некоћ лебдела у празнини, обешена с четири ужета за Небо, а када се ужад прекинула, срушила се у Океан.
Ескими су народ који живи у хладним областима америчкога севера, а готово се искључиво баве ловом и трговином кожама. По њихову веровању све на овоме свету има душу - животиње, планине, језера, стене и камење, а најмоћнији су о свега духови ваздуха, мора и месечине.
Гавран се код Ескима на Аљасци сматрао створитељем света и називао се именом Тулугаукук.
Глускап је главни јунак код источних алгонкинских Индијанаца. Снажан је, кадар да се претвори иу дива, а вешт је чаролијама. Људе увек штити од свих злих створова који му прете.
Хасџелти / Хасјелти Навахо Индијанци верују да су их створили тајанствени људи који обитавају под земљом - то је божански народ којему се у песмама и молитвама још и данас обраћају. Хасџелти / Хасјелти, вјесник зоре, један је од њих, а остали су: Хостџогон / Хостјохгон, вјесник предвечерја, Наскиди / Нааскидди, вјесник сетве, те Хасцезини / Хастсезини, вјесник ватре.
Хијавата је историјска личност из КСВИ века, индијански поглавица који је у моћан савез удружио петак ирокешких племена, а касније им се придружило још једно племе. Убрзо је ушао у легенду те су га почели поистовећивати с Та-рен-иа-ва-гоном, божанским Небеским Бићем.
Хунахпу и Ишбаланке двојица су близанаца и јунака из мајанске традиције, а симбол су човекове победе над злим створовима и над смрћу.
Инке су древни индијански народ са подручја Анда чије се велико царство некоћ протезало на подручју данашњег Перуа, Еквадора, делимично Боливије, Чилеа и Бразила. Својега су цара сматрали божанством и директним Сунчевим потомком, а богу су Виракоћи приносили жртве кланице - највише ламе, но понекад и људе.
Ирокези је име које се односи на неколико индијанских племена, а подручје које су та племена наставали, протезало се од од атлантске обале до језера Еире. Савез је ирокешких племена у почетку обухватао петак племена - Мохавке, Онеида, Кајуге, Онондага и Сенеке, а 1571. придружили су им се и Тускароре.
Кецалкоатл је најважнији међу астечки боговима: он је бог неба и сунца, ветрова и звезде Данице. Био је познат и као Перната Змија те су га држали великим доброчинитељем човечанства.
Којот се код северноамеричких Индијанаца често приказује као човек-којот, а представља »мангупа«, вечног луталицу, стручњака за шалу и варку.
Кон-Тики Виракоћа божанство је андског народа Цолла који живи на подручју око језера Титицаца, између Перуа и Боливије. Име Виракоћа испрва је означавало једнога од богова Инка, а потом је, када је овдашње становништво пало под власт тога народа, придодато Кон-Тикијеву имену.
Кунић је у многим причама северноамеричких Индијанаца пријатељ Којоту или преријско вуку те често заједно с њим учествује у авантурама.
Маје су индијански народ који је пре Астека живео на подручју данашњег Мексика и Гватемале. Као припадници развијене цивилизације, градили су градове од камена и украшавали их киповима и сликама. Проучаватељи њихове религије држе да им се врховни бог звао Ицамна. У митовима Маја богови су у неколико наврата покушали створити човека: најпре су људе направили од блата, потом од дрвета (потомци су ове врсте данашњи мајмуни) те на крају од кукурузног брашна.
Манко, познат још и као Ајар Манко или Манко Капак, јунак је Инка, утемељитељ градова и цивилизације. Према предаји је управо он научио Инке земљорадњи и законима на којима почива организација друштва.
Миктлантекутли је астечки бог подземног света и смрти који чува кости покојника и пази да нико на њих не капне коју кап крви и тако оживи човека коме су раније припадале.
Навахо је име најбројнијег индијанског племена које данас постоји. Резерват Навахо Индијанаца пружа се кроз Нови Мексико и Аризону и обухвата подручје богато угљем и нафтом. Њихова је митологија блиска митологији Пуебло Индијанаца, који живе на истоме подручју ис којима су им заједнички и многи обреди и обредни плесови.
Прамајка паучић женско је божанство које је, према веровању, Цхерокееја, створило свет. И у предаји Хопи Индијанаца паук се сматра женским божанством и приписује му се стварање света.
Сиоуки су преријски Индијанци, подељени на много разних племена. Име им значи »мале змије«, а поштовали су Вакана Танку или »Велику Тајну«, творца и господара свега што постоји.
Шолотл је астечки бог и Кецалкоатлов брат близанац, господар чаролија промењива лика, а често се јавља у обличју којота.
Тескатлипока астечки је бог ноћи и чаробњаштва, злокобно божанство које се у борби против брата Кецалкоатла непрестано служи подлим преварама.
Виракоћа је код Инка бог створитељ који се у веровању андског народа Цолла касније стопио с богом Кон-Тикија. Постоје, међутим, приче посвећене искључиво Манку и његовој браћи Ајар.
Азија
Аматерасу је јапанска богиња сунца коју је створио Изанаки. Она је и богиња плодности: када се једном, каже предаја, у страху од подлога брата Сусана, склонила у једну пећину, на земљи више ништа није могло расти. Тек када су је остали богови на превару измамили из пећине, биље је поново оживело.
Изанаки и Изанами главни су ликови у најважнијем од јапанских митова, мита о настанку света. У почетку су били сједињени у унутрашњости јајета, али су се морали раздвојити да би тако почело стварање света те су тако настали небо (Изанаки) и земља (Изанами). Касније је Изанаки постао бог живота, а Изанами богиња смрти. Сматра се да је Изанаки осим тога створио и Аматерасу, прелепу богињу сунца, Цукијомија, бога месеца, те Сусана, напраситог и злог бога грома и освете.
Пастир и Ткаља кинеска су имена за сазвежђа која ми зовемо Лира и Орао. Прича о Пастиру и ткаље веома је омиљена те постоји неколико њених верзија, но у свима се двоје заљубљених, према одлуци задово Цара, смеју састати само на седми дан седмог месеца у години. Пада ли тог дана киша, у северној се Кини каже да то Пастир и Ткаља лију сузе радоснице због поновног састанка.
Рама је аватар или утеловљење индијскога бога Вишнуа који у људском обличју силази на земљу да би се оженио лепом ситом, кћерком краља дзанак, те убио крвожедног злодуха Раван. У том подухвату Рами помажу брат Лакшмана и мајмунски краљ Сугрива. Рамина су јуначка дела описана у Рамајани, староме индијском епу који има готово сто хиљада стихова, а потиче из ИВ. ст пр. Кр.
Равана је злодух-разбојник, краљ Ланке, који је имао двадесет руку и десет глава. Од бога Брахме измамио је обећање да га никакав непријатељ неће моћи убити, ни бог ни злодух. У свом је набрајању, међутим, заборавио на човека, држећи га преслабим и посве нешкодљивим створењем. И прича о Раван испричана је у индијском епу Рамајани.
Тримурти је назив за тројство што га творе ова главна индијска божанства: Брама, створитељ свега што постоји, Вишну, одржаватељ чија је улога да чува и штити оно што је Брахма створио те Шива, разоритељи којему је задатак да уништава све оно што се примакло крају својега постојања.
Вишну је други бог хиндуистичког Тримуртија, заштитник човека и природе. Према индијској је митологији Вишну до сада, у разним обличјима, више пута силазио на земљу да би спасао свет. Ово је списак његових првих девет аватара или утеловљења, док се десети тек треба родити.
1. Матсја или риба
2. Курма или корњача
3. Вараха или вепар
4. Нарасимха - човек-лав
5. Вамана - патуљак
6. Парашурама или Рама са секиром
7. Рама или краљевић Рамачандра
8. Кршна или Црнопути
9. Будха или Просветљени
10. Калки или Осветник на белом коњу
Задов Цар (или Иу Хуанг на кинеском) у таоизму је врховно божанство, господар неба и отац богова.
Африка и Океанија
Анубис је египатски бог са главом шакала те син Озирисов и Нефтидин. Господар је балзамирања и чувар гробова, а исто тако и водич душа умрлих које ступају пред суд Озирисов.
Бамапама је митски лик међу аустралијским Абориџинима, који се још назива и Узе. Слично Којоту код Индијанаца, и Бамапама је варалица, луђак, кршитељ правила, но за разлику од њега, своју стваралачку способност употребљава за људску добробит.
Богомољка се код Бушмана, најстаријега афричког народа, назива »небеским кукце«. Њихова митологија тврди да се Створитељ каткада појављује управо у обличју богомољке.
Геб је један од девет великих египатских богова. У Граду Сунца, смештеном у Доњем Египту, клањали су му се као богу Земље. Био је муж Нут, богиње Небеских вода, те отац четворо божанске деце: Озириса, Изиде, Сета и Нефтида.
Гулу је угандски бог Неба и Намбин отац, а исто тако и владар небескога народа и небеских пашњака, власник големих стада говеда.
Хорус је египатски бог са главом сокола, син Изидин и Озирисов, господар неба, а такође и вечни Сетов непријатељ.
Изида је у Египту богиња-мајка, господарица љубави и судбине. Жена је Озирисова и мајка Хорусова.
Кинту је угандски краљ за кога се мисли да је стварно живио. Његов је лик намерно убачен у древне митове како би му се потомци могли дичити божанским пореклом.
Мауи је митски јунак код Полинезијаца, познат као »Мауи од Хиљаду Обмана«, довитљивац који своју оштроумност и варке употребљава зато да би помогао људима. Мауи удицом из мора извлачи полинезијски острва, краде ватру да би је донео људима, успорава сунчев ход да би дан дуже трајао те напокон умире у покушају да људима прибави вечни живот.
Намбу је кћи угандског бога Гулу и Кинтуова жена.
Нефтида је египатска богиња смрти и жена Сетова. Сестри Изиди помагала је у тражењу Озирисова тела.
Нил се у Египту држао светом реком, а његовим годишњим поплавама околна подручја захваљују плодност.
Нут је египатска богиња ноћног неба и мајка звијезда. Као Гебова жена, родила је Озириса, његова брата и сестре.
Озирис је египатски бог плодности, Изидин муж и Хорусов отац. / / Који је људе научио како да обрађују земљу. Умријевши од руке брата Сета, постао је након смрти бог загробног живота и судија над душама мртвих. Муж је Изидин и Хорусов отац.
Сет је египатски бог пустиње, олује и хаоса. / / Вечно се мора борити против Хоруса којему је убио оца.
Шу је египатски бог ваздуха и небеске светлости. Раздвојио је Геба и Нут, Земљу и Небо, да би омогућио стварање света.

КЕНТАУРИ
СМРТНИЦИ СУ ИХ СЕ ПЛАШИЛИ ЗБОГ ЊИХОВЕ СУРОВОСТИ И ДИВЉАШТВА. ХРАНИЛИ СУ СЕ СИРОВИМ МЕСОМ И ЖИВЕЛИ У ШУМАМА ТЕСАЛИЈЕ. СТРАХ КОД ЉУДИ ИЗАЗИВАЛИ СУ ОКРУТНИМ ОБИЧАЈИМА И НЕОБУЗДАНИМ ПОРИВИМА ПРЕМА ВИНУ И ЖЕНАМА

КАО ЊИХОВА ПОСТОЈБИНА НАВОДЕ СЕ ШУМСКИ ПОЈАСЕВИ ТЕСАЛИЈЕ. ВУКУ ПОРЕКЛО ОД ИКСИОНА И ОБЛАКА КОЈИ ЈЕ ЗЕВС СТВОРИО ПО ЛИКУ СВОЈЕ СУПРУГЕ, БОГИЊЕ ХЕРЕ, А С КОЈИМ СЕ ИКСИОН СЈЕДИНИО. НАСЕВШИ НА ПОДВАЛУ С ОБЛАКОМ, ИКСИОН БИВА КАЖЊЕН ЗБОГ БЕЗОЧНОСТИ. КАО ПОСЛЕДИЦА СЈЕДИЊАВАЊА ИКСИОНА И ОБЛАКА НАСТАЈЕ ЧУДОВИШНИ ПОТОМАК КЕНТАУР. СПОЈИВШИ СЕ С ПЕЛИОНОВИМ КОБИЛАМА. ОН СТВАРА ИСТОИМЕНИ РОД.
ЗАНИМЉИВО ЈЕ ПОМЕНУТИ ДА ПЕЛИОН У ТЕСАЛИЈИ ЛЕГЕНДАРНИ ГИГАНТИ ПОСТАВЉАЈУ НА ОБЛИЖЊУ ПЛАНИНУ ОСУ, КАКО БИ НАПАЛИ ОЛИМП. ЈЕДАН ЗНАЧАЈАН ХРАМ ПОСВЕЋЕН БОГУ ЗЕВСУ КРУНИШЕ ВРХОВЕ ЗНАМЕНИТОГ ПЕЛИОНА.
КЕНТАУРИ СЕ ПОЈАВЉУЈУ У ДИОНИСОВОЈ ПРАТЊИ, ДИВЉИ И ПИЈАНИ, У ДРУШТВУ САТИРА И СИЛЕНА. ИЗГЛЕД ПОЛУКОЊА, ПОЛУЧОВЕКА ДОБИЈАЈУ У ПЕТОМ ВЕКУ ПРЕ НАШЕ ЕРЕ, У ВРЕМЕ ВАЈАРА ФИДИЈЕ, КОЈИ ИХ КАО ТАКВЕ ОБЛИКУЈЕ У КАМЕНУ. КЕНТАУРИ С ПОЧЕТКА ПРИЧЕ ИЗГЛЕДАЈУ ДРУГАЧИЈЕ. НА ПРВИМ ПРИКАЗИМА ТО СУ ЏИНОВИ ЧИЈА СУ ТЕЛА ОБРАСЛА КРЗНОМ, С КОЊСКОМ ГРИВОМ.
СМРТНИЦИ СУ ИХ СЕ ПЛАШИЛИ ЗБОГ ЊИХОВЕ СУРОВОСТИ И ДИВЉАШТВА. ХРАНИЛИ СУ СЕ СИРОВИМ МЕСОМ, И ЖИВЕЛИ У ШУМАМА ТЕСАЛИЈЕ. СТРАХ КОД ЉУДИ ИЗАЗИВАЛИ СУ ОКРУТНИМ ОБИЧАЈИМА И НЕОБУЗДАНИМ ПОРИВИМА ПРЕМА ВИНУ И ЖЕНАМА. КЕНТАУРИ ФОЛ И ХИРОН ИЗДВАЈАЈУ СЕ ОД РАЗВРАТНИХ СРОДНИКА ПО МУДРОСТИ И ДОБРОТИ, И ДЕО СУ ПОСЕБНИХ ЛЕГЕНДИ. ПЛАНИНА ПЕЛИОН ОСТАЈЕ ЗАБЕЛЕЖЕНА КАО БОРАВИШТЕ КЕНТАУРА ХИРОНА. УОПШТЕНО, ОВА ЧУДОВИШНА СКУПИНА УПЛИЋЕ СЕ У МНОГЕ ЈУНАЧКЕ СПЕВОВЕ АНТИЧКЕ ГРЧКЕ.

БОРБА ПРОТИВ ЛАПИТА
ЈЕДНА ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЛЕГЕНДИ О КЕНТАУРИМА ЈЕ БОРБА ПРОТИВ ЛАПИТА, ИЗМИШЉЕНОГ ТЕСАЛСКОГ ПЛЕМЕНА. НЕВЕСЕЛИ СВАДБЕНИ ПИР ПОСТАЈЕ ПОПРИШТЕ СУКОБА. ВЕНЧАЊЕ КРАЉА ЛАПИТА ПИРИТОЈА И МЛАДЕ ИЗАБРАНИЦЕ ХИПОДАМИЈЕ, ПОЛАЗИ ПО ЗЛУ КАД КЕНТАУР ЕУРИТИОН, ОПИЈЕН ВИНОМ, ПОКУШАВА ДА С ОСТАЛИМ КЕНТАУРИМА ОТМЕ НЕВЕСТУ. НА СЦЕНУ СТУПА ТЕЗЕЈ, КОЈИ ГА СПРЕЧАВА У ПОДЛОЈ НАМЕРИ. ТАДА ИЗБИЈА ОПШТА ТУЧА, ГРУПА КЕНТАУРА БАЦА СТАБЛА И КАМЕЊЕ НА СВАТОВЕ. ИЗ ОВОГ МЕТЕЖА КАО ПОБЕДНИЦИ ИЗЛАЗЕ ЛАПИТИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ХРАБРОСТИ ТЕЗЕЈА И ПИРИТОЈА. КЕНТАУРИ БИВАЈУ ПРОГОЊЕНИ, БЕЖЕ ДО ГРАНИЦА ЕПИРА И НАЛАЗЕ УТОЧИШТЕ НА ОБРОНЦИМА ПИНДА.

Misteriozni narod Božjih sinova

Mnogi kažu da se život začeo u svemiru i da je potom stigao na zemlju.Neki kažu da su to bili preci Maja, Tolteka i Egipćana, iz čijih su žarišta nastale grandiozne civilizacije našeg klasičnog sveta.Medjutim jedan još stariji svet, koji je prethodio čoveku, bio je svakako svet nadljudskih bića.Tragove te zagonetne civilizacije imamo prvenstveno u senzacionalnim nalazima arheologije (koji se ko zna zašto skrivaju) kao i u fosilnoj paleontologiji.Reč je o tragovima divovskih bića, čiji su fosili, alatke i orudja nadjeni na Javi, u Aziji, Andima, Agadiru, Šri Lanki, Filipinima…
Dobro se vežite, jer polećemo u jedan svet o kom malo ko od vas ima ikakvog pojma, a kada vidite ekskluzivne fotografije, dobro pazite da ne padnete sa stolice! Prema rečima antrolpologa i paleoantropologa, nekada su na zemlji carovala gorostasna bića čija je civilizacija prethodila razumnom čoveku, a čija se prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine !
S obzirom da su ovi fosili nadjeni u malom broju, gigantska bića nisu mogla biti uvršćena u klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nadjene ‘karike’ njihovih prethodnika. I sami ovi gorostasi govore o besmislu Darvinove teorije evolucije (opširnije o tome u temi Darvinova Teorija, Laž Koja Traje), jer gde su ti majmuni od kojih su oni nastali?
Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija drevnih naroda, nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao Zemljom, u interglacijalnom periodu. Medjutim postojanje pracivilizacije u epohi vurma potvrdjuju najpre tragovi prastarih kiklopskih zdanja i utvrda za koje nauka nije našla nikakvo objašnjenje, niti je ikada utvrdjeno njihovo poreklo i starost. Reč je prvenstveno o takozvanom gradu bogova na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako.
Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19.veka, Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu ‘Glacijalna Kosmogonija’, rasa divova ili nadljudskih bića vladala je u epohi ašleyen, što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova.
Po tom pitanju Tihuanako je izgradjen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su potvrdili i neočekivani nalazi. U tom vremenu je oko Zemlje kružio jedan satelit, prethodnik današnjeg meseca, nekih 100.000 godina, na razdaljini od šest zemljinih polumera.Medjutim, usld retrogradnog kretanja i velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena oko Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu postojale plime, već je sva voda mora i kopna stajala, oko ekvatora, ‘nategnuta’.Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma ! Kako se taj mesec sve više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija usled kojih se on, doslovno, raspao u atmosferi Zemlje.Pri toj jonskoj kataklizmi, na Zemlji su nastali strahiviti poremećaji: okeani i vode mora trenutno su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio i razlio Zemljom 3 kilometra niže od predjašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila potopljena a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i fine, sitne prašine.Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci do danas nije razjašnjena.Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih slojeva, našli jasno kao nožem razgraničene fermente slojeva koji do danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre 250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti.U fizici se ovo može objasniti samo kataklizmičkim padom i nanosom nekog kosmičkog tela koje je eksplodiralo u atmosferi. Dokaz toj činjenici nalazi se i danas u Južnoj Americi, gde se duž Anda u dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada vodom nagrizla stene, i to baš na visini od 3 kilometra! Ovo medjutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio nekada viši za tri kilometra nego danas.Baš usled te činjenice, u prošlom stoleću je nastala i jedna geološka zabluda.Tadašnji su naučnici mislili da su se Andi uzdigli za čitava 3 kilometra, nakon čega je i danas ostala vidljiva korozija nekadašnjeg nivoa vode.Medjutim, prema savremenim saznanjima, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada na Zemlji nije postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, čime se konačno dokazala Horbigerova teorija o glacijalnom mesecu koji je pre 250.000 godina uništio Andsku civilizaciju divova.
Kada su arheolozi u prošlom stoleću otkrili u Andima, Tihuanako i njegove drevne ruševine, utvrdili su da to nije zapravo bio grad, nego doslovno luka! Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa!? Nakon toga sledila je prava eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za 3 kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline ostalo je jezero Titikaka.To je danas jedino jezero na svetu više od nivoa mora, a za čiji fenomen nauka nije našla nikakvo objašnjenje. Sa druge strane, značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku ajmara, znači ‘grad umirućeg meseca’.Time se još jednom utvrdilo sećanje na vreme kada su taj grad i njegova civilizacija izumrli posredstvom Meseca koji je zamro i nestao na nebu.Kako do danas nije utvrdjena starost ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to najstariji grad na svetu, rodjen još u noći čovečanstva.Otud nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje potvrdjuju predanje o vremenu kada ‘mesec nije bio na nebu’ i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, ‘graditelji golemih gradova’.
Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige.Bio je to kiklopski grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih monolita, dana izgradjena gotovo čitava Lima! Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja.Tu su pronadjene čuvene Kpije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta! Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća! Ovo medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije! Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen! Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa.Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu.Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez ijednog eksera !!!
Džinovske kamene monolite spajale su i svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost istraživače koji misle da se metal nije na Andima koristio pre nove ere dalje od 1500 godina.Fantastični likovi i ikonografijeu Tihuanaku samo su dokaz više jednog neverovatno starog sveta iz čijeg su centra kasnije nastali kultovi obužavanja jaguara i pume.Što se tiče same izgradnje njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte mišnjenje da se u tu izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego što je danas imamo, s obzirom na presedan levitacije koja se tu očigledno koristila.
Kada je pre 250.000 godina carstvo divova bilo uništeno, oni su se migracijom razišli zemljom i tako ponovo ostvarivali svoje kiklopske radove, čije tragove srećemo u Balbeku u Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima.kada je Zemlja ‘uhvatila’ današnji mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi.Dokaz za tu tvrdnju je veoma jednostava: naime Mesec je došljak u Sunčevom sistemu.Prema svim zakonima fizike, da je nastao od Zemlje, ili sa nekog tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži poput pravca kazaljki na satu.Medjutim, on se kreće sasvim suprotno.To antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još samo kod Marsovih satelita Fobosa i Deimosa.Tako je ta druga i poslednja kataklizma uništila konačno i Atlantidu u Atlantiku, koja je bila samo produđetak jedne mnogo starije i moćnije civilizacije. Što se tiče samih divova, potvrdu njihove civilizacije nalazimo kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim mnogih naroda.Grčka predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci – Asurima, pueblosi iz Meksika – Mitmacima, Arapi – Šeid ad ben ad, Jevreji – Sinovi Božiji …Obzirom da je kamen najrasprostranjeniji na Zemlji, otud se civilizacija divova i začela u kamenu, lčije megalitske tvorevine nalazimo širom sveta.Nauka danas za njihovo postojanje i funkciju nema objašnjenja, sem činjenice da su svi njihovi sistemi skoncentrisani oko Atlantskog bazena, kao da su svojim prisustvom govorili o mestu pradomovine poslednjih divova.
Mnogi su naučnici uverenja da je čuveni Jeti sa himalaja, Saskvoč ili Big Fut, samo degenerisani i poslednji ostaci onog gorostasnog sveta čije zadnje predstavnike nauka naziva pod imenom Dinopitecus Nivalis.Sasvim je izvesno da je tu reč o svetu koji ne pripada čoveku, jer civilizacija divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge tradicije koje su kasnije preuzeli razni narodi.Tipičan primer je u zagonetnoj civilizaciji Maja u Meksiku, čija se struktura države kretala ‘imperijalizmom prema vlastitom središtu’, a čiji fenomen vlasti nikada i nigde nije postojao na Zemlji!
Što se tiče tragova rada tih gorostasnih bića, još i danas naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrdjenja i tunele koji se granaju čitavom planetom.Kamene ceste sagradjene od ogromnih blokova kamenja, kao da su imale ulogu da izdrže neke ogromne težine.To su naučno utvrdjeni dokazi i zna ih svaki arheolog.Prema svim legendama prastarih naroda, rasa divova je bila bele puti, plave kose i očiju, sa prosečnom visinom od 3 do 5 metara.Imali su mozak veći od našeg, pa prema tome i veću mogućnost prikupljanja znanja.Simbol im je bila ‘svastika’ čiji je znamen kasnije upotrebilo Hitler, kako bi podupro ideju o takozvanom ‘izabranom narodu’ nadljudskih sposobnosti. Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke. Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji je usledio pre 12.000 godina.Civilizavija ovih bića prethodila je čoveku.Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove civilizacije.U suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja koja su isksavala iz tame istorije?
Rasa gigantopiteka danas je poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu ‘redovne’ evolucije o čoveku.U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog sveta srećemo prastare likove nekih gorostasnih bića koje naša evolucija uopšte ne poznaje.Paleontologija je pronašla i tragove degeneracije i kanibalizma u tim vrstama, što bi značilo da je ta rasa nakon kataklizme, pala u bedu i varvastvo i da više nije imala izlaza.Otud mnogi njihovi kiklopski spomenici (Komogena, Karahota, Nan-Madol) najpre simbolišu veru u konačnost svetova.U tom vremenu, naš predak je tek ulazio u svet paleolita i kretao se u čoporu, a otkuda bi inače čitavim svetom nastali zagonetni narodi kao što su bili: Rmohali, Ujgrijen, Menahuni, Lemuri, Titani ili Dakini, ako ne iz jednog predjašnjeg nasledja. Divovi su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli njihov svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina atmosfera bila bukvalno zamračena od triliona tona čestica i fine prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde imale ljubičastu boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je razbacala neka sila apokaliptičnih razmera. Sa druge strane Homo sapiens je ulazio u misaonu vasionu, i tragove tog nasledja najpre vidimo u čuvenom obrascu kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju je svet ikada video! Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika.Bili su visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba, a čije smo veličanstvene primere našli u pečinama Altamire, Lasko, Val Kamonike i drugih. Ova rasa došla je odnekud sa Atlantika, što je kao fenomen poznat u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što tada, pre 50.000 godina, nije bilo plovnih objekata niti bilo kakvih putovanja Atlantikom! Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u Evropi! Na koji način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje sem činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg i da je nenadano nestala početkom neandertala, koji su preizeli primat u carstvu hominida.
Sve su ove misterije danas još neobjašnjive, jer mi iako imamo svakakve nalaze, nikakvim racionalnim jezikom ne možemo da ih objasnimo. Ko je bio taj svet i kuda su isčezli? Sa druge strane, kroz mnoge spomenike, megalitske kulture, možemo videti tragove njihovog daljeg lutanja Zemljom, tragove krvavih borbi za opstanak i okrutnih tradicija. Medjutim, ipak i pored njihovog beznadja i lutanja, još uvek nismo razjasnili njiohove simbole, njihove šifrovane poruke, njihove konstrukcije i njihovu usamljenost na Zemlji.

Legenda o Vršačkoj kuli

„Tvrđava se nalazi na jednom bregu koji „dopire do neba“, izgrađena je u obliku badema i to je lepa građevina od kamena, koja je pak na nekim mestima tako oštećena, da u zimskim danima pastiri u nju kroz razvaline uteruju ovce. U njoj ne obitavaju ljudi. Od tvrđave može se videti u daljinu 7 dana konaka.“
Ovako je turski putopisac i vojni nadzornik Evlija Čelebija pisao 1664. godine o vršačkoj kuli, sa čijeg su se vrha mogla videti mesta koja su od nje udaljena čak sedam dana putovanja.
Iz jednog drugog rukopisa saznajemo da „jedan vrh Karpatskih izdanaka krasi prastara kula, građevina poslednjega srpskoga poslekosovskoga vladara Đurđa Brankovića Smederevca i dobre mu gospođe Jerine.“ Zabeleženo je i da se kula nalazi na bregu visokom 409 metara i da je grad bio u posedu srpskih vladara, počev od kralja Dragutina do despota Đurđa Smederevca.
Dopire do neba
Nije poznata godina izgradnje utvrđenja na vršačkom bregu, ali je po istraživanjima gotovo izvesno da je podignuta posle Smederevskog utvrđenja, posle 1430. godine. Kada su 1439. g. Turci zauzeli Smederevo, despot se povukao u Banat, koji se tada nalazio u južnoj Ugarskoj. Despotova obaveza prema Ugarskoj bila je da učestvuje u borbi protiv Turaka, a kako je u Banatu imao velike posede i da bi prvenstveno njih zaštitio, podigao je na bregu utvrđenje. Skoro dva veka kula je imala strateški značaj. Vojne posade je, več znatno oštećenu, napuštaju u prvoj polovini 17. veka. Vršac gubi stratešku ulogu, jer turskim osvajanjem jednog dela Erdelja prestaje da bude pogranično mesto.
Kula Đurđa Smederevca nije bila prvo utvrđenje na ovom bregu. Zbog dominantnog položaja u prostranoj ravnici, breg koji „dopire do neba“ još u davna vremena koristile su mnoge vojske i ratnici za osmatranje i odbranu. Tako su i Rimljani u drugom veku n.e. imali tu svoju kulu osmatračnicu, sa koje se svako približavanje neprijatelja moglo na vreme uočiti.
Kroz Vršac su u prošlosti, pored vojničkih, prolazili i važni trgovački putevi. Jedan od njih bio je i čuveni ćilibarski put koji je spajao Baltik i Transilvaniju sa Sredozemljem i Malom Azijom. Tokom vekova mnogi narodi su prohujali ovom ravnicom, ali najviše tragova o sebi ostavili su Sarmati. U osmom veku doseljavaju se Sloveni, tako da je ime grada, koje je prvobitno bilo Podvršan, slovenskog porekla. Kolonizacija Mađara počinje u narednom veku, a velike seobe Srba posle Kosovske bitke. Smenjivali su se ovde mnogi narodi i kulture: Dačani, Rimljani, Sarmati, Avari… Arheološka nalazišta svedoče o postojanju najranijih civilizacija. Kako je svima bilo važno da zaštite svoja naselja, kojih je bilo još u praistoriji, sasvim je sigurno da je na bregu koji nosi ime Kula uvek bila neka osmatračnica ili utvrđenje za odbranu od neprijatelja.

Svetlost na mestu stradanja
Kula Đurđa Smederevca podignuta je na temeljima rimske kule osmatračnice. Debljina masivnih zidova je od 2 do skoro 4 metra i za njenu izgradnju koriščen je kamen sa Vršačkih planina. Sa visine od oko 20m pogled doseže, po lepom vremenu, čak do Avale i Temišvara. Utvrđenje je štitilo južnu Ugarsku od prodora Turaka. Tek 1552. konačno je zauzeto. Osvojio ga je Ahmed paša u pohodu na Temišvar. Vršac je postao deo Temišvarskog vilajeta, a turska vlast će u ovim krajevima trajati više od jednog i po veka. Kada su banatski Srbi i Rumuni 1594. podigli ustanak, zapovednik tvrđave, turski aga, izazvao je na dvoboj vođu ustanika Janka Halaburu. Podno kule Janko je posekao agu, pa će se ovaj događaj i kula naći kao sadržaj na grbu grada Vršca s početka devetnaestog veka. Buna je brzo ugušena. Po naređenju temišvarskog paše, Turci su pogubili vladiku Teodora Nestorovića, jednog od organizatora ustanka. U svojoj surovoj osveti živog su ga drali. Povremeno bi ga polivali hladnom vodom da bi što duže ostao pri svesti, a samim tim i njegove muke bile što veće. Iznad mesta stradanja pojavila se svetlost. Kako bi onemogućili hodočašća na grob stradalnika, vladiku su Turci tajno pokopali na nepoznatom mestu. Četiri veka kasnije, 1994. godine, kanonizovan je u Svetog Teodora Vršačkog.
Posle više od jednog i po veka, Turci su proterani sa ovih prostora. Po odlukama Karlovačkog mira, utvrđenja su se rušila ili onesposobljavala. Od nekadašnjeg utvrđenja koje je podigao Đurađ Branković Smederevac, sin Vuka Brankovića i unuk kneza Lazara, ostala je samo ruinirana kula.
Dolaskom austrijske vojske u Banat 1717.godine stvorena je vojna granica i sprovedena velika kolonizacija Nemaca. Vršac, nekada tipično seosko naselje, dobija prve odlike varoši. Znalci koji su proučavali ove krajeve, kažu da se obično nastanak i razvoj Vršca vezuje za vršačku kulu. „Međutim, kada je kula bila u funkciji, Vršca nije bilo. Kada je Vršac nastao kao varoško naselje, kula je bila samo ruina.“ U doba kule postojala su u podnožju mala, tipično seoska naselja, a u vreme kada kula više nije bila u funkciji, grad doživljava svoj najveći prosperitet.
Zahvaljujući velikoj proizvodnji vina sa jednog od najvećih kontinuiranih vinogorja u Evropi, mala varoš se bogati, razvija se zanatstvo i trgovina, da bi veoma brzo Vršac postao jedan od zanatskih centara južne Ugarske. Najviše je bilo bačvara, kazandžija, kalajdžija, kolara… Kako je potreba za vinskim sudovima rasla, tako sve više u varoš pristižu bačvarske kalfe iz Nemačke, Austrije, Češke. Godine 1789. napravljeno je oko 12.000 novih buradi za vino.
Zatočena princeza
U 18. i 19. veku podižu se i najlepše građevine: Vladičanski dvor, Saborna crkva, impozantna katolička crkva, zgrada opštine. To je i vreme nastanka i razvitka jedne nove klase, građanske klase. Grade se prostrane kuće, sa bogato ukrašenim fasadama, čime se iskazuje njihova moć i prestiž.
Kula, već odavno napuštena i uglavnom zanemarena, samo je nemi posmatrač i svedok događanja u njenom podnožju. Pošto u njoj ne obitavaju ljudi, stvarnost je ustupila mesto legendi. Umesto vojnih posada, među starim zidinama je već vekovima zatočena jedna princeza. Nekada davno neko ju je začarao i pretvorio u zmiju. Prepoznaje se po maloj kruni na glavi i pojavljuje se svakih sto godina, tačno u ponoć. Još niko nije uspeo da je oslobodi zlih čini.
Zaštitnica grada, sv.Cecilija, čuva vrščane od zla, pa kulu napušta samo kada gradu preti neka opasnost, da bi visoko u nebesima razapela nevidljive niti i zaustavila nadolazeću nevolju. Legenda se nije zadržala samo na kuli. Otišla je i dalje, pa kaže da je despot Đurađ prokopao podzemni put od kule do Smedereva, da bi volovskom zapregom odvozio svoje blago.
Vršačko utvrđenje se danas rekonstruiše. Vrh brega koji „dopire do neba“, polako gubi svoj prepoznatljiv izgled. Stara kamena kula dobila je krov, nazire se utvrđeni grad. Umesto nekadašnjih vojnih posada, oživeće je posetioci. Moći će sa njenog vrha da vide „u daljinu 7 konaka“, ili da čuju topot volovske zaprege koja, podzemnim putem, vekovima prevozi Đurđevo blago.

Snaga Velikog Duha u – kosi

Kada razmišljamo o Indijancima uvek se nameće ista slika: duga kosa, perjanice, ratničke boje i tomahavk. Ali, ovaj ponosni narod je mnogo više od toga, magično privlačan i duboko duhovan.
Američka vojska je Indijance regrutovala kao ”tragače” od vremena kolonijalnih ratova, a potom su korišćeni za pronalaženje naseobina i zimovnika sopstvenog naroda zbog čega su smatrani izdajnicima, jer rezultat je bio hiljade ubijenih i masakriranih žena, dece i staraca. Za vreme građanskog rata su učestvovali na obe strane, a tokom II svetskog rata jezik Navaho Indijanaca korišćen je za šifrovanje poruka između komandi američke armije jer neprijatelj nije mogao da ih protumači, te su se Indijanci u tom ratu našli u ulozi telegrafista.
Opšte je poznato da indijanski ratnici svojim neprijateljima ”skidaju skalp”, ali razlog je malo poznat. Oni, naime, smatraju da je kosa izvor snage i moći, i da je njen gubitak znak da je Veliki Duh (Manitu) napustio dotičnog pojedinca. Kada su se pripremali za bitke, Indijanci su delove kose oko lica, ili svu kosu, uplitali u pletenice koje su umotavali kožnim trakama i u njih uplitali pero sokola da neprijatelj ne bi mogao da ih uhvati za kosu i tako im oduzme moć. Osvojeni skalpovi su označavali pobedu, kako nad telom, tako i nad duhom protivnika koga bi skalpiranjem obeščastili.
Američkoj vojsci, kada ih je regrutovala, nije smetala duga kosa indijanskih pitomaca, ali se to, nakratko, promenilo tokom rata u Vijetnamu, zbog pokušaja vojske da ”uniformiše” izgled američkih vojnika. Od toga se odustalo bez zvaničnog objašnjenja, a razlog se držao u tajnosti. Tek nedavno se u javnosti pojavila informacija koja baca novo svetlo na ove događaje.
Nakon smrti svog supruga, koji je bio vojni psihijatar u ustanovama za brigu o vijetnamskim veteranima i radio sa bivšim vojnicima koji su lečeni od PTS-a (posttraumatskog sindroma), sada već devedesetogodišnja žena, iznela je u javnost studije na kojima je radila američka vojno-medicinska služba, pa tako i njen suprug. Kada je pregledala muževljev materijal i beleške, ova hrabra žena je procenila da te informacije treba da budu dostupne javnosti. ”Sećam se večeri kada je moj suprug došao kući noseći debelu fasciklu sa oznakom ”poverljivo”. Unutra su su bile stotine strana poverljivih studija sa vladinim pečatima. Bio je šokiran sadržajem, a ono što je pročitao zauvek mu je promenilo život. Od tog dana, moj konzervativni, razumni suprug, pustio je kosu i bradu i više ih nikada nije sekao. Od vojnog vrha je tražio, i dobio, odobrenje za sebe i svoje saradnike da im se dozvoli da zadrže dugu kosu i bradu.”
O čemu je zapravo reč?
Naime, tokom rata u Vijetnamu, specijalne jedinice su poslale posebno obučene ljude da pretraže indijanske rezervate i sakupe mlade ljude koji pokazuju sposobnosti da se lako i brzo kreću po nepoznatom i neprijateljskom terenu. Pre nego što su im se obratili, pažljivo su ih popisali i zaveli u registar kao ”eksperte u traganju i preživljavanju”. Jednom kada su popisani, počela je njihova regrutacija, a onda se dogodilo nešto neverovatno. Nakon što su, po pravilima vojne službe, ošišani, svi do jednog su izgubili sposobnosti zbog kojih su, na prvom mestu, regrutovani. Skupi i mukotrpni treninzi i obuka pokazali su se uzaludni.
Kada su pitani da objasne zašto ne mogu da ispune zahteve, stariji regruti su odgovorili da nakon šišanja više ne mogu da ”osete” neprijatelja, da više ne mogu da pristupe svom ”šestom čulu” i da im je intuicija nepouzdana, a oni ne mogu da čitaju znake, niti da vladaju duhovnim čulima.
Tako je institut za testiranje regrutovao nove Indijance tragače, dozvolio im da zadrže dugu kosu i upario ih po dvojicu sa istim rezultatima testova, a zatim bi jednom bilo dozvoljeno da zadrži kosu, dok je drugi ošišan. Tada bi testovi bili ponovljeni. Pokazalo se da su oni koji su zadržali dugu kosu uspešno ponovili test, a da su, baš svaki put, oni sa ošišanom kosom potpuno zakazali.
Evo kako je tipičan test izgledao: dugokosi regruti spavaju u šumi dok im se prikrada naoružani neprijatelj. Ubrzo ih budi jak osećaj da se primiče opasnost, oni ustaju i nestaju u šumi mnogo pre nego što naprijatelj stigne na njihovu lokaciju. Nakon toga jedan od dvojice regruta dobija vojničko šišanje i identičan test se ponavlja. Rezultat je pokazao da je dugokosi regrut na isti način ustao i izbegao neprijatelja, dok drugi uopšte nije osetio opasnost i bio je savladan.
U dokumentima instituta za istraživanje i testiranje tragača stoji preporuka da se svim indijanskim tragačima OBAVEZNO ostavi duga kosa.
Ono što studija američke vojno-medicinske istraživačke službe zaključuje je sledeće: ”Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih ’antena’ koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu. Ne samo kosa, već i brada ili brkovi takođe emituju energiju iz mozga u spoljašnje okruženje. Odsecanje kose je faktor koji doprinosi poremećaju ravnoteže u lokalnom eko-sistemu. Takođe, šišanje je faktor koji izaziva tenzije u međuljudskim odnosima svih vrsta, kao što dovodi i do seksualne frustracije.”
Kada tražimo razloge za poremećaje sveta u kome živimo i kada se zapitamo gde to grešimo, možda nam odgovor svakog jutra daje naš odraz u ogledalu. Indijanci to oduvek znaju, kao i sve stare kulture i civilizacije… pa i ova naša.

Čudovišta iz mora

Mnogi smatraju da jezera, mora i okeani skrivaju najveće misterije sveta. Oni prekrivaju dve trećine Zemlje i dosežu dubine od preko deset kilometara. Kakve se tajne skrivaju u plavom beskraju, teško je znati.
Gledajući iz vasione naša planeta izgleda veličanstveno. Obavijena atmosferom i ukrašena plavičastim vodenim prostranstvima nije bez razloga dobila naziv “plava planeta”. Više od dve trećine njene površine prekrivaju reke, jezera, mora i okeani. U tom tihom i skoro idiličnom svetu, koji naučnici još nisu do kraja upoznali i istražili, kriju se mnoge nepoznate životinjske vrste, pa čak i praistorijske nemani o kojima su se u prošlosti ispredale neverovatne priče.
Omiljenu legendu o moćnom Krakenu, čudovištu severnih mora, prvi je lansirao biskup Erik Pontopidan iz Bergena, kojem su ribari, često pričali o dramatičnim susretima sa “najopakijom i najvećom morskom nemani na svetu”.



Prema jednoj verziji, Kraken je bio crna morska zmija, male glave, sjajnih živahnih očiju i debelog vrata, preko kojeg je padala duga, razbarušena griva, a prema drugoj, radilo se o mnogokrakom džinovskom čudovištu, koje je presretalo i napadalo čak i najveće nordijske ribarske brodove.

Kraken je bio više nego fascinantnih dimenzija. Njegova dužina iznosila je više od šezdeset metara, a širina trupa preko šest metara. Isključivo se hranio kitovima, razbijao je i uništavao ribarske brodiće i borio se sa jedrenjacima!
“Bio je širok kao brod!…”
Upravo je takav opis morskog cudovišta dao kapetan Lorens van Veria, koji se sa ovom nemani susreo 1746. godine, dok je plovio pored norveških obala. Slično stvorenje, cudovišnih dimenzija, opisao je i misionar Hans Edžed.
Morska zmija je prema tvrdnjama očevidaca, svoje žrtve najčešće napadala u noćima punog meseca, a nije prezala ni od otvorenog napada na jedrenjake, lomeći ih i odvlačeći u mračne morske dubine zajedno sa njihovim zlosrećnim posadama. Međutim, ono što savremene prirodnjake zbunjuje nije snaga i čudovišna veličina morskih ala, već tvrdnja da su njihova tela bila pršljenasta. To, kada su u pitanju živa bića jednostavno anatomski nije moguce!
Da li i danas u mračnim i tajanstvenim morskim dubinama žive opake morske zmije, koje su ledile krv i najiskusnijim moreplovcima srednjeg veka? Šta je istina, i postoje li i danas morska cudovišta…?

Legendarna Atlantida

Zemlja izuzetne organizacije i napredne tehnologije, nestala u jednom strašnom danu. Mitsko ostrvo koje je nestalo pre oko 12.000 godina, i dan danas zaokuplja pažnju naučnika, umetnika i pustolova.
Prvi pisani trag o Atlantidi sačuvan je u dva čuvena Platonova dijaloga. Platon Atlantidu opisuje kao državu koja je stvarno postojala u vremenu i prostoru, i koja je bila organizovana na gotovo idealan način.
Najintrigantniji deo spisa velikog grčkog filozofa govori o strašnom kraju drevnog ostrva.
– Ali, potom stigoše strašni potresi i poplave, čitav valjani naraštaj naroda bi progutan, a ostrvo Atlantidu na sličan način proguta more i ono iščeznu tokom jednog jedinog strašnog dana i jedne jedine užasne noći. Zbog toga je i sada more tamo neprolazno za brodove. Sprečavaju to visoke naslage mulja, ostaci potonulog ostrva – kaže Platon. U daljem nastavku ove priče govori se o Atlantidi kao zemlji neverovatno raskošne vegetacije, krupnim i lepim stanovnicima, gradovima punim sjaja, a naročito o glavnom gradu koji je odlikovala monumentalna kraljevska tvrđava. Zemlja je dobila ime po Atlasu, osnivaču dinastije i prvom vladaru koji je postavio temelje ovog “rajskog ostrva”. Sve se to rađalo na ostrvu koje se kupalo u svetlosti Heliosa. Dok ih je zemlja tako darivala, žitelji izgradiše hramove i kraljevske palate i urediše svu ostalu zemlju.
Stanovnici su koristili tople i hladne izvore koji su obilovali vodom čudesnih svojstava. Voda je bila sprovođena u bazene, neke pod vedrim nebom, a i u neke pokrivene, sa toplom vodom za zimsku upotrebu.
Savremena nauka satra da je u pitanju bila prirodna katastrofa, odnosno da je presudila kometa koja je prouzrokovala potop i nestanak Atlantide. Sve ovo budi velika interesovanja celog sveta, ali dokaza, tragova i odgovora i dalje nema. Neobjašnjivo kretanje prirodnog fenomena odnosno Golfske struje, za mnoge istraživače je dokaz da je nekada, između Amerike i Evrope, postojala prepreka u vidu velikog ostrva. Savremena istraživanja okeana pokazala su da postoji veliki podvodni plato, viši od dna za oko tri kilometra.
Odmah posle napuštanja američke istočne obale, današnja Golfska struja nabuja na zavidnu širinu od šest do osam stotina kilometara. Dakle, da bi zadržala struju, prepreka je morala imati dužinu od osam stotina do hiljadu kilometara, mereno popreko u odnosu na smer strujanja. Golfska struja teče prema istoku, zato se prepreka, verovatno pružala u smeru sever-jug. Bila je to džinovska grba, koja se sa morskog dna dizala sve do površine mora i štrčala iznad nje. Koliko je bila široka ne može se sasvim tačno odrediti. Danas se na svakom globusu ili karti sveta može videti čuveni Atlantski greben koji je na nekim kartama poznat i kao Delfinov greben. Ovaj greben nadvisuje morsko dno u proseku za dve hiljade i sedamsto pedeset metara. Na određenom mestu – otprilike na trideset stepeni zapadne dužine i četrdeset stepeni severne širine, on se proširuje u neobičnu, zagonetnu formaciju koja izgleda poput džinovske pomorske visoravni. To je svojevrsni, veliki potonuli kopneni masiv. Kada govore o veličini ostrva istraživači Atlantide podsećaju na Platonovu rečenicu da je ona bila veća od Azije i Libije zajedno. Kao što je Indijski okean nazvan po Indiji, a Severni ledeni okean po večitom ledu, Atlantski je dobio ime po drevnom kontinentnu Atlantidi.
Istraživači su se složili u oceni da je Atlantida zaista potonula u jednom danu i da je ova katastrofa nastala kao posledica udara delova komete ili velikog asteroida u zemlju. Ovakav udarac doneo je katastrofe nezabaležene u istoriji civilizacije. Mnogi narodi od Sumera i Egipćana, preko Grka i Rimljana, do Maja i Acteka pišu o ovoj kataklizmi koja se usko povezuje sa Biblijskim potopom.
Pretpostavka je da je jedan od asteroida, prečnika oko deset kilometara, udario u Zemlju pre oko 12.000 godina. Džinosvki komad težak oko bilion tona, pao je u more. Voda je šiknula uvis, a plimni talas neopisive veličine, kao planina, krenuo je iz vira oko udarnih jama na sve strane. Talas visok otprilike deset kilometara preplavio bi čak i Mont Everest. Ovaj talas, po hipotezama istraživača, prouzrokovao je na svim obalama užasna razaranja i praktično u trenutku zbrisao sve tragove tamošnjih kultura.

Mit jednoroga

Jednorog je mitska zivotinja koja je inspirisala dobar broj filmova, knjiga i bajki. Njega obozavaju i plase ga se u isto vreme. Njegova boja varira vec prema legendama. Vecinom je predstavljen kao beo, sto je simbol cistote. Njegov rog ima mnogobrojna znacenja: cesto se poredi sa rogom Narvala(vrsta mitskog kita) zbog njegove sposobnosti da leci. Ovaj rog takodje predstavlja svetost, hrabrost i nevinost. cbog ovoga su mnogobrojni vitezovi i vlastelini Srednjeg veka stavljali simbol jednoroga na svojim grbovima. Njegova kopita su izuzetno snazna sto mu omogucava dugacke puteve, cak i mogucnost da predje cak i neprevazilazecu prepreku.

Simbolizam jednoroga

Jednorog je simbol moci, cistote i nevinosti. O njemu je pisano u Kini, gde je bio predstavljen kao zmaj, zivotinja koju su obozavali i vezivali za azijsko kraljevstvo. Njegova prisutnost je znak prorocanstva. Prica se da je njegova neverovatna percepcija necijih mana toliko jaka, da je on u stanju da jednim udarcem svog kopita usmrti osobu koja je ucinila zlo drugome. Na dalekom istoku posvecen mu je praznik tokom sredine jeseni jer je za stanovnistvo jednorog simbol kise i plodnosti, za razliku od Sunca koji je simbol suse. Na zapadu, na pocetku hriscanske ere, rog jednoroga je simbolizovao Boziji mac, bozanska penetracija u osobu. U hriscanskoj ikonografiji prestavljen je kao Devica. U stvari, rog se poredio sa muskim seksualnim organom i simbolizovao je duhovnu plodnost i u isto vreme i fizicku nevinost. To nas podseca na oplodnju Device od strane Svetog Duha. Alhemicari su u jednorogu videli hermafroditizam. Plementi Vitezovi koji su isli u krstaske ratove u jednorogu su videli nevinost i odanost, sto im je omogucavalo da u boj krecu mirne duse. Mogu se naci delovi rukopisa o jednorogu u muslimanskim manuskriptima, kod kojih je on predstavljao povezanost sa Lotosom, simbolom cistote. U skandinavskoj tradiciji, kaze se da je bog svih bogova, Odin jahao konja koji je imao rog na glavi, sto je predstavljalo velicinu i integritet Bogova.

Šumski jednorog
Ovaj jednorog ima belu dlaku i jedan ceoni rog, a kopite su mu tvrde kao dijamant. Oci duboko plave do svetle, a griva duga i bela. Šumski jednorog se brine o prirodi koja ga okruzuje na sumovitom prostoru oko 400 kvadratnih kilometara. Zivi ceo svoj zivot samo sa jednim partnerom kome ostaje veran do smrti. Šumski jednorog postaje nevidljiv i ne moze se videti, ali se cesto nalazi iza nas, skriven u lugu cekajuci da nas kazni zato sto ne postujemo prirodu i zivotinje koje u njoj zive.

Ali jednorog
Ova vrsta jednoroga podseca na sumskog, ali je njegov rog cvornovat, izuvijan i svetlo braon boje. On se skriva u starim sumama u kojima drvece ima u proseku petstotina godina.

Piro jednorog
Tamnocrvene je dlake, svetlucavih crvenih ociju, a njegova griva lici na vatrene plamenove. Piro jednorog je jedan od tri zloce u svetu jednoroga. Sposoban je da ispljuje dug, tanak oganj i sprzi sve sto je u njegovoj blizini. Zivi u podzemnim hodnicima i pecinama koji se nalaze na 100 metara dubine.

Crni jednorog
Najgrozniji i najopasniji od svih jednoroga. Potpuno je crn. Njegova kopita su usijana. Ima dva reda zuba ostrih kao brijac. On je mesozder. civi nocu i ne podnosi svetlo dana. Jednim udarcem roga moze ubiti jer ima sposobnost da svojim dodirom otruje osobu. Zivi u okamenjenim sumama.

Jednorog-cilas
On zivi u najsuvljim pustinjama. Njegova dlaka je bledo braon boje. Griva i oci su tamno braon. Putuje u krdima. U stanju je da nestane na izvesno vreme kako bi se sklonio od grabljivaca i da se odmori. Poseduje talenat za telepatiju, sto mu omogucava da stvori mentalnu barijeru kako bi upozorio druga krda o svom prisustvu.

Jednorog iz bajke
O njemu se prakticno nista ne zna jer on poseduje sposobnost da se stopi sa prirodom zahvaljujuci svojoj zelenoj kozi. On brani svoju teriotoriju kao i sumski jednorog, ali je vise cuvar naroda iz bajki. Njegov rog je mocna amajlija. Ovo je jedan od najmanjih jednoroga koji svakih 100 godina gubi rog da bi ponovo izrastao.

Krio jednorog
Poslednji iz vrste zlih jednoroga. zivi u arktickim predelima. Bele je boje. Njegova griva lici na gomilu ledenih kockica a rog lici na veliki kristalni stalaktit. Jede sve sto moze da nadje ili ubija. Napada svakog ko se nadje u njegovoj blizini. Moze da bljune gomilu ledenih kockica kako bi unakazio necije lice. Provodi samo jedan dan sa partnerom i cesto celog zivota ostaje usamljenik.

Kroma jednorog
Ovaj jednorog je prekriven raznobojnim tackama. civi u ravnicama gde vlada toplija klima. Ima samo jednog partnera tokom zivota i zauvek ostaje u porodici. Nema odredjenu teritoriju na kojoj se krece, ali je uvek u okviru grupa krola jednoroga. Sposoban je da stvori iluzije i iz svog roga izbaci paralizujuci zrak kako bi nekog zaslepeo. Nikog ne napada, cuva prirodu i svoje male.

Morski jednorog
On ima glavu, prsa i unutrasnje noge kao jednorog, ali rep delfina. Telo mu je prekriveno krljustima. Zivi u morima visokog saliniteta na dubini od 50 metara. Prica se da je on uzeo izgled danasnjeg nilskog konja.

Unisus
Unisus je krilati jednorog. Isti je kao sumski jednorog osim sto ima krila na slabinama. Oni je spoj sumskog jednoroga i Pegaza, krilatog konja. Nije sisar jer nosi, uglavnom, jaja jednom u toku deset godina (mada se mnogi ne ispile). Ovaj jednorog je travojed.

Zebra jednorog
Zebra jednorog zivi u ekvatorijalnim savanama. Lici na zebru ali ima mnogo nezniju muskulaturu. Njegov rog je identican njegovoj dlaci: na grudima je pola crna pola bela. Zivi u krdima koje predvodi jedan pastuv. Ovaj jednorog je nomad.

Kraken

Kraken je morsko čudovište iz legendi. Tvrdi se da se pojavljivalo na severu, kod Irske i drugih zemalja na severu. To je ponekad bila kolosalna lignja, a ponekad je to bila ogromna hobotnica. Kraken je bio dug (sa kracima) od 23 metra do 63 metara. Nalazio se u dubokim vodama noću, a danju je ponekad odlazio na površinu. Moreplovci su ga se plašili jer je Kraken, prema legendi, potapao brodove.

Kraken se pojavljivao u skoro svim ostalim primorskim kulturama. Na Karibima se nazivao se Lusca. Lusca je ponekad bila opisana kao zmaj sa mnogo glava. Rimljanii su ga nazivali Polip. Čak je i Rimski istoričar Plinije, koji je najubedljivije opisao propast Pompeje, napisao je otprilike ovo: „Nijedna životinja u vodi ne smrdi tako strašno i ne ubija čoveka na okrutniji način od polipa. Ako napadne brodolomnike ili ronioce, priljubi se čvrsto uz njih svojim brojnim sisaljkama i vuče ih u dubinu.“
Najveća poznata lignja je bila duga 18 metara, a neki kažu da je bila duga 22 metara, imala je prečnik sisaljki 20 centimetara. Na koži ulovljenih kitova pronađeni su ožiljci sisaljki koje su imale pola metra u prečniku što govori o lignjama dugim i do 48 metara.

Ukleti otok – ALCATRAZ

Zbog manjeg prekršaja jedan čovjek biva sam u ćeliji 14D. Nakon nekoliko trenutaka počeo je vrištati. Tvrdio je kako je s njim u ćeliji čudovište sa svvjetlećim očima. Priče o duhovima nisu bilo rijetkost, ali su čuvari to smatrali besmislicama i pričama za laku noć. Nitko od stražara se nije obazirao na vrištanje zatvorenika. Vrištanje se nastavilo dugo u noć, sve dok nije naglo prestalo.
Ujutro je jadnik pronađen mrtav, ukočenog i prestravljenog izraza lica, sa vidljivim otiscima šaka oko vrata. Autopsijom je utvrđeno kako modrice koje su nastale usred gušenja nisu bile djelu ruku tog čovjeka, odnosno da se ne radi o samo-zadavljenju. Nešto je udavilo tog čovjeka, nešto što je s njim ostalo zaključano u ćeliji, nešto za što tvrde da i danas vreba iz ćelije 14 D.
Otočić Alcatraz se nalazi nedaleko od Kalifornijske obale. Početkom 1850-tih godina na njemu je uspostavljen vojni kompleks. Kasnije je taj vojni kompleks pretvoren u najstrože čuvani zatvor, u kojem su boravili najveći kriminalci. Među najpoznatijima je bio zasigurno Al Capone. 1963. Godine taj najuvaniji zatvor je zatvoren.

Godinama su čuvari, a kasnije i posjetitelji, bili svjedoci mnogim „pojavama“ duhova, koji bi se samo pojavili, te pred očima svjedoka stajali kao čovjek od krvi i mesa, da bi nakon nekoliko trenutaka ponovno nestali. Zvukovi stenjanja, vrištanja, agonije i boli izvirali su iz samih zidova bez ikakvog vidljivog uzroka.
Cijeli otok je ispunjen jezivim osjećajem da nikada niste sami. Negativna vibra postoji i danas, prožima svakog tko stupi na taj otok. U hodniku u bloku C, gdje su tri kriminalca ubijena u pokušaju bijega, često se čuju neobični zvukovi, no kada bi netko otvorio vrata hodnika kako bi vidio tko proizvodi takve zvukove, oni bi prestali a hodnik bi zjapio prazan. Čim bi se vrata zatvorila, zvukovi bi se ponovno pojavili. Osim zvukova ponekad bi se mogla vidjeti osoba, bolje rečeno duh u uniformi….

Koliko god strah u kosti utjerivao blok C ipak postoji i mnogo strašnije mjesto u tom kompleksu. Blok D. Nadograđen kao mjesto veće sigurnosti i veče brutalnosti u kažnjavanju zatvorenika. Zatvorenici iz tog odjela nisu bili u doticaju s vanjskim svijetom. Nisu smjeli raditi s ostalim zatvorenicima, niti jesti u glavnoj kantini. Jednom tjedno su imali pravo na rekreaciju, a dva puta tjedno na tuširanje.
Od 42 ćelije, 36 su bile poput ostalih u kompleksu, no okrenute prema Golden Gate-u odakle su puhali hladni vjetrovi, a čuvari su znali upaliti dodatno hlađenje kako bi im boravak u ovim ćelijama učinili još nepodnošljivijim. 5 od preostalih 6 ćelija poznate su pod nazivom „Hole“, bile su namijenjene najtežeim prijestupnicima. Smještene su u najhladnijem dijelu cijelog kompleksa, a sadržavale su samo umivaonik,nužnik i žarulju, koju su palili/gasili čuvari.

Madrac na kojem bi spavali noću, bio bi im uzet svakog jutra, nisu smjeli izlaziti niti do tuševa, nisu imali pravo na nikakvu zatvorsku literaturu, zatvoreni sami sa soom i do 19 dana, suočeni s vlastitom dosadom.

Zadnja ćelija – poznata kao „Oriental“ bila je mjesto najgore moguće kazne. Bez nužnika, umivaonika i ikakvog svjetla, samo mala rupa u podu za nuždu i hladnoća. Ćelija 14 D s početka priče bila je jedna od ćelija u „Hole“.
Danas posjetitelji i osoblje koje radi na otoku osjete „hladne točke“ unutar bloka D, koji je popraćen intenzivnim osjećajem. Kažu da su ćelije 12 i 14 D najaktivnije što se tiče paranormalnosti. Za 14 D je čak zabilježeno da je bila hladnija i za 20 stupnjeva od okolnih ćelija, a emocionalni naboj je najjači u kutovima.
Lovac na duhove Richard Senate je jednom prilikom sa vidovnjakom proveo noć zaključan u ćeliji 12 D, gdje kažu „stanuje“ zao duh. Čim su vrata ćelija bila zatvorena Senate je osjetio hladne prste na svom vratu, dok je vidovnjak imao vizije izobličenih tijela kao i tijela bez udova.
Priča o otoku Alcatraz je jeziva i sam po sebi, bez ikakve „pomoći“ duhova i ostalih neobjašnjivih fenomena, no ovi paranormalni događaji nisu počeli samom izgradnjom kažnjeničkog kompleksa. Mnogo prije nego je Alcatraz udomio svoje prve zatvorenika, bio je poznat među Indijancima kao mjesto kojeg su se klonili, vjerujući da se na njemu nalaze zli dusi.

Priče o neobičnim događanjima s otoka danas su dobro poznate i općeprihvaćene iako nikad znanstveno utvrđene, što je Alcatrazu donijelo nov i prikladan naziv među ljudima – Hellcatraz. Kako su očevici brojni, a mjesto vječno aktivno-lako se uvjeriti da ovo nisu priče za laku noć, nekakva energija vlada tim područjem, bilo izazvana samim umom promatrača kao neka vrsta autosugestije ili joj je izvor u onoj drugoj strani postojanja.

Misterije o vukodlacima

Od pradavnih vremena ima izvještaja o vukodlacima koji preko dana žive kao ljudi među ljudima, a preko noći postaju krvoločne zvijeri u vučjem liku. Samo u Francuskoj registrirano je 30 000 slučajeva. Vukodlaci se javljaju već u klasičnoj grčkoj i rimskoj literaturi. Tako Herodot piše o narodu Neura čiji su se muškarci jedanput u godini na više dana pretvarali u vukove. Po drugim kazanjima ljudi su se pretvarali u vukove jer su se rugali bogovima.

U Francuskoj i Njemačkoj sudilo se u 15. i 16. stoljeću stotinama vukodlaka.

Gotovo 5000 ljudi došlo je 1489. godine u gradić Bedburg kod Kolna kako bi prisustvovali smaknuću vukodlaka Petera Stubba. U jednom letku Stubb je označen kao «nadasve odvratan čarobnjak» koji je u vučjem liku ubijao i davio mnogo ljudi i to više od 25 godina.

Stubba, snažnog drvosječu, lovci su uz pomoć čopora pasa okružili na jednoj čistini u šumi. Stubb se borio nadljudskom snagom, režeći poput divlje životinje i trčeći na sve četiri, sve dok ga nisu ulovili. U svom procesu govorio je o glasnicima vraga koji su mu dali pomast i pojas od vučjeg krzna te mu obećali da će ga štititi, dok će on « u liku životinje nanositi zlo muškarcima, ženama i djeci.»
Za sudove svezi s vragovima uvijek su imali veliku ulogu. Isto tako je i u slučaju petnaestogodišnjega dječaka beskućnika koji je 1602. godine trebao biti osuđen. U šumi ga je susreo crni vitez- i dao mu vučje krzno i pomast. U vučjem liku dječak je nakon toga otišao u lov zajedno s ostalim vukodlacima.
Pred sudom je utvrđeno da je dječak prilikom uhićenja trčao naokolo na sve četiri i pokazivao zube. Za tadašnje prilike veoma prosvijećen sud nije osudio petnaestogodišnjaka na smrt, nego ga je smjestio u samostan.

Bilo bi bolje da su mnogi od osuđenih smješteni u kakav samostan ili zdravstvenu ustanovu nego u zatvor. Jer radilo se najvećim djelom o bolesnim ljudima koji su bolovali od duševne bolesti likantrofije. Ljudi su većinom bili slaboumni, neki pod utjecajem droga koje su se dobivale od biljaka svi su bili uvjereni da se mogu preobražavati. I razvijali su zamamnu strast prema krvi i mesu. Tako su od ljudi nastajala čudovišta. A napadnuti su doista vjerovali da ih je napalo četveronožno stvorenje koje je režalo. Znanstvenici su utvrdili: «Pojedinici koje tjeraju i muče nagoni za koje oni priznaju da su neljudski, žele zbaciti ljudski lik koji im sprječava zadovoljenje. Postajući životinje mogu odbaciti duboko ukorijenjene tabue i bez osjećaja krivnje ili straha zadovoljiti sve neprirodne strasti koje tinjaju u njima. Za životinje ne vrijede ljudski tabui.»

Romula i Rema, utemeljitelje Rima, po legendi othranila je vučica. Otad neprestano kruže priče o djeci koju su u divljini odgojile životinjski roditelji. To nisu nikakve pobožne legende. Radi se čak o znanstveno provjerenim sudbinama.
Francuski antropolog Lucien Malson prikupio je i istražio izvještaje više od 60 slučajeva koji su registrirani od 1344.
Radi se većinom o djeci koji su odgojili vukovi. No ima majmuna i gazela koji su odgoji ljudsku djecu kao vlastitu.
Vučja djeca koju su našli su našli trčala su na sve četiri, uzimala samo sirovu hranu i imala jako razvijeno zubalo. Zašto su se životinje pobrinule za djecu, i dalje ostaje velika zagonetka.

Godine 1920. svećenik J.A.Singh u Midnaporeu u današnjem Bangladešu čuo je za dva manuš-baghasa, mala duha sa užarenim očima koji nisu bili ni ljudi ni životinje. Došli su iz šume u pratnji vučice i dodijavali stanovnicima sela. Singh je otkrio da se radi o ljudskoj djeci i odlučio sa stanovnicima sela raskopati vučju nastambu, napušteni mravinjak.
Kad su domoroci počeli kopati, iz jazbine su pobjegla dva odrasla vuka, ali vučica se režanjem javila ljudima, grebući prednjim šapama zemlju. Prije nego što je svećenik to mogao spriječiti, domoroci su strijelama ubili vučicu. Kad je mravinjak raskopan, unutra je ležalo dvoje djece i dva vuka tijesno priljubljeni jedni uz druge. Djeca su režala i grizla. I urlali su kad su vidjeli mrtvu vučicu. Odveli su ih u sirotište. Mlađe dijete živjelo je godinu dana. Stariji dječak je živio osam godina. Za to vrijeme naučio je povremeno hodati uspravno, jesti rukama i govoriti 30 engleskih riječi.

Kod djece koju su odgojile životinje, čini se da nema nikakvih problema prilagodbi. To pokazuje primjer mladunca gazele iz Sahare. Njega je otkrio istraživač Jean Claude Armen i opisao kao «vrlo živahna, tamnoga, očiju u obliku badema». Mladunac je odavao ugodan otvoren dojam. Ne tako mrzovoljno kao djeca koja su odrasla kod životinja koje su jele meso. Mladunče gazele bilo je staro oko deset godina. Zglobovi su mu bili pretjerano razvijeni. Trčao je spretno na sve četiri zajedno sa stadom, jeo travu i lišće. Ponašao se poput svih mladih gazela, skakao i skakutao uokolo te ćulio uši kad bi čuo kakav neobičan zvuk. Armen je stekao povjerenje mladunčeta gazele te je pri provjeri zuba ustanovio da je zubalo tako ravnomjerno kao što je to slučaj kod životinja koje jedu travu.

Jeane Claude Armen slaže se s ostalim znanstvenicima da su djeca pronađena kod životinja samo vrh ledenog brijega. Po njegovu mišljenju, ima mnogo stotina po šumama i savanama. Oni koje su pronašli umrli su rano i nisu mogli dati podatke o svojim sudbinama. Ali «djeca-životinje», bez obzira na to kod kojih su životinja odrasli, neosjetljiva su na vrućinu i hladnoći ili se glasaju poput životinja s kojima se sporazumijevaju u hordi ili stadu.

Legenda o nastanku Sokobanje

Nekada davno gospodar Soko-grada slobodno je jahao kotlinom sve dok nebo nad planinom Ozren nisu išarali crni oblaci. Pošto sevnu munja i udari grom, gospodar se uplaši, pade sa svog konja i onesvesti se. Čim mu se vratila svest, shvatio je da je gotovo potuno nepokretan. Imao je utisak kao da mu je i najmanja koščica u telu smrskana. Dan i noć je ležao na zemlji i bio siguran da će smrt ubrzo doći i po njega.

Ipak, sreća mu se osmehnula. U svojoj neposrednoj blizini začuo je žubor vode. Nekako smogne snage da dopuže do njega i uzme gutljaj. Kako ju je okusio, misli mu se odmah razbistriše. Potom pod mlaz stavi ruku i bol nestade istog trenutka. Kad uvide kolika je moć vode, ceo se okupa u njoj i ozdrvi.

Nedugo po povratku naredio je slugama da iznad izvora sagrade kuću i tako se brzo proču vest o lekovitosti sokobanjske vode kojom su dolazili ljudi širom sveta da leče najrazličitije boljke.

Ptica kukavica – legenda o nastanku

Ptica kukavica kod Vlaha se vezuje za veliko prokletstvo. Davno, neki Vlah je čuo za devet sestara koje su bile toliko žalosne zbog smri svoga brata da su od Boga kukajući zatražile da im daruje krila kako bi mogle da ga pronađu i budu sa njim. Bog im je uslišio molitve i pretvorio ih u ptice koje nikada nisu prestale da kukaju. Zato se danas na grobljima sa ovih prostora neretko na spomeniku može videti urezano onoliko ptica kukavica koliko je i sestara u porodici.

Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.

Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.

Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo.