Pravoslavlje

Акатист пре Светог Причешћа


АКАТИСТ пре ПРИЧЕШЋА СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

Кондак 1.

Изабрани Жениче душа и срца, Који си очовечењем Својим и смрћу на Крсту, обручио Себи сав род људски, давши нам у залог вечног живота Само Пречисто Тело и Крв Своју, на глас Твој и ја, недостојни, усуђујући се, приступам Божанственој Трпези Твојој и порежен величанством њеним, вапијем Ти:
Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом занавек!

Икос 1.

Ангела Твога пророку Исаији са угљевљем ужареним од олтара небескога послао јеси, да њиме очистиш уста његова, а овај, када Те угледа како на престолу седиш, због нечистоте своје се сакруши: и ја, оскврњен душом и телом зар да се усудим да приступим причешћу Божанственим Тајнама Твојим, осим ако ме Сам Ти свише не очистиш? Зато из дубине душе вапијем Теби:

Исусе Сведобри, додирни огњем благодати Своје и моја нечиста уста!

Исусе, спали трње многих прегрешења мојих!

Исусе, саздај у мени срце чисто, обнови у мени дух прави!

Исусе, изведи из тамнице страсти пребедну душу моју!

Исусе, уништи у мени похоте зле и нечисте помисли моје!

Исусе, управи преслабе кораке моје на пут заповести Својих!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 2.

Зажелевши да с ученицима једеш последњу Пасху пред страдање Своје да би им, на њој, предао последњи и највећи залог љубави Своје, два дана пре доласка Свога у Јерусалим послао си двојицу ученика да припреме Пасху. Поучивши се из овога како и нама треба благовремено се припремити за једење наше Божанствене Пасхе, то јест Тела и Крви Твоје, благодарствено Ти кличемо: Алилуја!

Икос 2.

”Изуј обућу своју са ногу својих, јер је света земља на којој стојиш”, рекао јеси Мојсију из грма горућег а несагоревајућег, од невидивога у њему присуства Твога. Од грма овог сасуд с Божанским Телом и Крвљу Твојом ваистину је већи и светији: зато и ја, сав земан и нечист, и подвлашћен греху, са вером и смирењем Ти вапијем:

Исусе, Свемогући, свуци са мене старога човека са делима његовим!

Исусе, умртви семе трулежи што се у мени угнезди!

Исусе, раскини узе греха којима свеза ме враг!

Исусе, подај ми срце смирено и дух скрушени!

Исусе, одврати од мене искушења и саблазни!

Исусе, утврди ме у вери и љубави према Теби!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 3.

Оци наши једоше манну у пустињи и помреше. ”Ја сам Хлеб Који силази с Неба и ко једе од њега живеће вавек: и Хлеб који ћу дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света”, рекао си Јудејцима, који од Тебе тражаху да виде знамење с Неба, слично мани Мојсијевој. Ово слушајући и испуњење прореченога гледајући са страхом кличемо: Алилуја!

Икос 3.

Од вечере уставши, како казује апостол Јован, и убрусом се опасавши, ученицима Својим ноге си умио, тиме нас научивши да трпези Твојој Божанској не приступамо неомивени сузама покајања за грехе наше. Свестан свенеопходности тајанственог омивења оваквог, као и оскудности суза помраченога срца мога, са Петром апостолом Ти вапијем:

Исусе Предобри, не само ноге, но и руке и главу ми умиј!

Исусе, откриј ми бездан душевне моје свеоскврњености!

Исусе, отвори у мени источник унутарње скрушености!

Исусе, ороси ме капљама милосрђа Твога!

Исусе, обвиј ме страхом од Суда и мука вечних!

Исусе, пробуди савест у мени заспалу и глас њен укрепи!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 4.

Није ли овај – Исус, син Јосифов, Ком знамо оца и мајку? Како онда за Себе говори да сиђе с Неба? И како нам може дати Тело Своје да га једемо? – међу собом Јевреји говораху, чувши за преславно Твоје обећање да ћеш вернима дати Себе да Те једу, због отврдлих срца својих не знајући да смирено верују и кличу Теби: Алилуја!

Икос 4.

”Ако Тела Сина Човечијег не једете, и Крви Његове не пијете немате у себи живота”, говорио си спорим на веру Јудејцима, а беседа се ова тврдом за слушање показа и некима од ученика Твојих, који још не знађаху Тајну Царства Божијег. Ми пак, светлошћу Јеванђеља озарении откривена лица божанску славу Твоју гледајући, с вером и љубављу Ти кличемо:

Исусе, Који све можеш величанством силе и власти Своје!

Исусе, Који твориш и савршаваш оно што не можемо ни појмити ни помислити!

Исусе, Који си негда манну с неба, као предзнамен садашње Свете Тајне, подарио!

Исусе, Који си, као предображење Свете Тајне, воду из камена источио!

Исусе, Који си облак препелица за насићење гладнима у пусињи Јудејцима послао!

Исусе, Који си пред очима Јудејаца неверних, с пет хлебова пет хиљада људи наситио!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 5.

Узевши хлеб на Вечери, благословио си га и, преломивши, дао ученицима, док једоше рекавши: ”Примите, једите, ово је Тело Моје које се за вас ломи на остављење грехова”. Овом божанственом и пресладосном гласу одазивајући се, са благодарењем кличемо: Алилуја!

Икос 5.

”Који Тело Моје једе и Крв Моју пије у Мени пребива и Ја у њему: тај ће имати живот вечни и Ја ћу га васкрснути у последњи дан”,у васкрсење живота и блаженство. Овога, дакле, пречезнутога васкрсења у живот иштући да се удостојим, из дубине душе вапијем Ти:

Исусе, приближи се мени који сједињење са Тобом иштем!

Исусе, уђи у утробу моју, у саставе моје и кости!

Исусе, светлост мог ума помраченог буди!

Исусе, испуни самим Собом бескрај мог срца, што се ничим од света овога наситити не може!

Исусе, говори гласом савести моје!

Исусе, вољу моју покрећи и управљај њоме!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 6.

”Заиста, заиста вам кажем: један од вас издаће Ме”, рекао си у тузи духа ученицима Својим на Вечери. Они пак, ако и чисти од саме помисли да би Те могли издати, питаху Тебе: ”Да нисам ја, Господе?”, показавши тиме дубину своје смиреномудрености. А шта ја да Ти кажем, који седам пута на дан падам и издајем Тебе? Но, Ти сам, удостој ме да не отпаднем потпуно, већ да Ти благодарно кличем: Алилуја!

Икос 6.

”Као што лоза родити рода не може сама од себе, ако на чокоту не остане, тако ни ви не можете ако у Мени не останете: ко у Мени остаје и Ја у њему, тај ће многи плод донети”. Овако, тајнодјствујући, поучио јеси љубљене ученике Своје на путу за Гетсиманију. Ову, дакле, поуку пажљиво слушајући и знајући немоћ природе моје без благодати Твоје, усрдно вапијем Ти:

Исусе, наднебесни Делатељу, Сам ме насади у живоносни виноград Твој!

Исусе, Чокоте Истинити, прицепи ме на Себе, мене лозу дивљу!

Исусе, Корене Неувениви, прожми ме животом вечним!

Исусе, Који си умртвљеност сваку победио, одбаци све што је у мени усахло од жеге страсти мојих!

Исусе, добротом Прекрасни, украси ме цветањем осећања и мисли добрих!

Исусе, милошћу Пребогати, обдари ме плодовима покајања истинитог и праведности!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 7.

”Ко је тај који ће Те предати?”, упита Те ученик који на Вечери Тајној беше наслоњен на груди Твоје и Ти му одговори: ”Онај је коме Ја, умочивши, залогај дам”. И умочивши даде га Јуди Симоновом Искариотском, позвав га тиме на покајање. Но он, духом злобе свепомрачен, не хте да разуме глас љубави Учитеља и Господа свога. Да такве ослабљености срца избављен будем благодаћу Твојом, непрестано Ти кличем: Алилуја!

Икос 7.

Поштедевши немоћ природе наше, која би се кушањем тела човечијег саблазнила, не очевидно, већ у виду хлеба и вина благоволео јеси да нам предаш Пречисто Тело и Крв Твоју: премудро и човекољубиво устројивши свецело дело спасења нашег, Исусе, саме спасоносне Свете Тајне Твоје немоћима примања и осећања нашег самерио јеси. Дивећи се пред таквим снисхођењем премусрости Твоје немоћима природе наше, благодарно славословимо Те овако:

Исусе, Који си, да неверне увериш, на Светој Трпези много пута, уместо хлеба и вина Само Тело и Крв Своју пројавио!

Исусе, Који си достојним служитељима олтара Свога показао Духа Светога како при освештању Дарова с неба силази!

Исусе, Који уместо недостојних служитеља олтара Ангеле Своје невидиво ради савршења Божанске Тајне шаљеш!

Исусе, Који се јављањем чудеса над Светом Трпезом многе међу зловерницима у веру обратио!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 8.

И по залогају, то јест, по кушању од Тобом преданог му хлеба, како казује Апостол Јован, у Јуду издајника уђе сатана. О, страшне казне, за неверје! О злосрећне судбе издајникове!
Оно што је требало на спасење да буде, у смрт и погибељ преобрати се њему. Пред таквим, дакле, судом правде Твоје побожно стојим, са страхом и трепетом кличући Ти: Алилуја!

Икос 8.

”Ово творите у мој спомен”, рекао си Ученицима Својима на Вечери, у виду вина предавши им Крв Своју. Зато кад год од Хлеба једемо и кад год од Чаше пијемо смрт Твоју објављујемо, по речима Светога Павла. Сећајући се сада Страдања Твојих, са умиљењем Ти кличем:

Исусе, у руке непријатеља Својих за спасење света Себе си драговољно предао!

Исусе, легионима Ангела да долете у заштиту Твоју ниси допустио!

Исусе, невернога ученика Петра погледом Својим и оглашавањем петла на покајање си обратио!

Исусе, Кајафи и Пилату који Те неразумно ислеђиваху ниси одговорио!

Исусе, са крста си од Оца отпуштење греха онима који Те разапеше молио!

Исусе, Мајци Својој си љубљенога ученика Свога премилостиво усиновио!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 9.

”Јудо, зар целивом Сина Човечијег издајеш?”, горко си рекао ученику неверном, кад је са стражом дошао у врт Гетсимански, да Те целивом изда. Међутим, ни претешка ова реч на покајање није нагнала злом помрачену душу његову. Знајући непостојаност воље своје, бојим се да Ти кадгод и ја не дам издајнички целив Јудин. Ти Сам ме укрепи благодаћу Својом да са покајаним разбојником непрестано кличем: Алилуја!

Икос 9.

”Да сви једно буду, Оче: као што си Ти у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свет верује да си Ме Ти послао”, тако си говорио у последњој, првосвештеничкој молитви Оцу. Овом пресладосном гласу Твоме одзивајући се и на мољење силом молитве Твоје одважујући се, са вером кличем Ти:

Исусе, Који све у једно сабираш, сједини нас нераздвојиво са Тобом и Оцем Твојим!

Исусе, Који све измирујеш, дај нам да будемо једномислени у вери и љубави према Теби!

Исусе, Који не трпиш распре и поделе, окончај злосрећне јереси и расколе!

Исусе, Који све љубиш и милујеш, сабери у једно све овце заблуделе!

Исусе, Који мир свима дајеш, угаси завист и клевете међу онима који призивају Име Твоје!

Исусе, Који ме причешћујеш Самим Телом и Крвљу Својом, дај да уистину будем Тело од Тела Твога и Кост од Кости Твоје!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 10.

На вечери у Кани Галилејској, воду у вино претворивши, прво знамење божанствене силе Твоје показао јеси. Полазећи на Распеће, као Женик душа људских, последње чудо љубави верујућима у Тебе пројавио јеси, хлеб у Тело Твоје и вино у Крв Твоју претворивши; њима насићујући се и ја на живот вечни, благодарно кличем ти: Алилуја!

Икос 10.

У дан Васкрсења Твога, двојицу ученика Својих, путујући са њима у Емаус, у лику странца, поучио јеси о Тајни Страдања Твога: њихове очи беху затворене да Те не познају, а срце њихово гораше у њима од сладости речи Твојих. Приставши на мољења њихова, остао си са њима да обедујеш, и благословивши хлеб подао им га јеси: тада им се отоврише очи да Те препознају. Уподобљавајући се ученицима овим, одважујем се и ја са смирењем да Теби узносим мољења ова:

Исусе, Дуготрпељиви, не остави мене усамљеног на путу живота мога због оскудности вере моје!

Исусе, научи ме као и њих да разумем пророштва сва о Теби и тајну благодатног сједињења с Тобом!

Исусе, загреј и разгори, као у ученика оних, и моје охладнело срце!

Исусе, Предобри, обедуј са мном јер се к вечери нагнуо дан живота мога!

Исусе, дај да Те уистину познам у ломљењу Хлеба светотајинскога и у пијењу од Свете Чаше!

Исусе, учини да и ја, познавши силу љубави Твоје, будем њен весник браћи мојој!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 11.

Ономе који победи обећао си да ћеш дати да једе од манне скривене и Дрвета Живота, које је усред Раја. За ово окушање на Небесима нека ми припремом буде на земљи причешће Телом и Крвљу Твојом, коме недостојан приступам сада, кличући Ти: Алилуја!

Икос 11.

Ко једе и пије недостојно суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње – опомиње неболетни Павле све који Причешћу Светом приступају. Зато и ја, дрхтећи и трептећи од страха због недостојности своје, да не бих – удаљујући се задуго од општења с Тобом – од вука духовнога уловљен био, приступам Теби овако се молећи:

Исусе, прими ме као што си примио цариника, блудницу и разбојника!

Исусе, не згнушај се ући под кров дома душе моје, јер је срушен и пуст!

Исусе, отвори очи душе моје као што си отворио очи слепоме од рођења!

Исусе, реци и мени као што рече узетоме: устани и ходи!

Исусе, заустави течење нечистих жеља душе моје као што си течење крви жени крвоточивој зауставио!

Исусе, исцели губу душе и савести моје!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 12.

Завишћу ђавола, који кроз уста змије говораше, свецели род људски кушањем од плода забрањеног изгуби рај и смрти се предаде. Кушањем од Пречистог Тела и Крви Твоје, сви земнородни се изнова живота вечног удостојавају и усходе ка првом наслеђу човековом. Причешће животворним тајнама Твојим лек је од отрова змијског и семе бесмрћа Твога. Стога благодарно Ти кличем: Алилуја!

Икос 12.

Пред сасудом с Божанским Тајнама Твојим стојим, а од злих помисли својих не одступам: једина свемогућа благодат Твоја привлачи ме и укрепљује. Стога, поверавајући себе бескрајном милосрђу Твоме, вапијем Ти:

Исусе, Који си дошао да на покајање позовеш не праведне већ грешне, разреши ме од греха и страсти мојих!

Исусе, Који сваку болест и сваку рану исцељујеш, излечи и ране загнојене душе моје!

Исусе, Који гладне насићујеш, насити ме Телом и Крвљу Својом!

Исусе, Који мртве васкрсаваш, оживи ме умртвљеног гресима!

Исусе, Победитељу над адом, избави ме из чељусти духа злобе!

Исусе, Боже срца мога, дођи и сједини ме с Тобом у векове!

Кондак 13.

О, преслатки и Свештедри (Сведарежљиви) Исусе! Ти Који у Тајни Пречистог Тела и Крви Твоје непрестано силазиш, као манна с Небеса, да нахраниш душе и тела наша, удостој ме да се неосуђено причестим Божанским Тајнама Твојим, да исцељен, насићен и обожен Тобом у векове, благодарно Ти кличем: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

са благословом његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована,
”ПРАВОСЛАВНИ АКАТИСТИ”, II допуњено издање ,
издаје манастир Денковац, л.Г.2004.

PRAVITELJSTVUJUŠČI
SOVJET SERBSKIJ
U Manastiru Bogovađa u jesen leta 1805
Pečat Manastira Bogovađa s kraja XVIII veka
Priredio Radoslav P. Jovanović
2005 Lajkovac
2
Krst Hadži Ruvima
3
Manastir Bogovađa sredinom XX veka
4
PRAVITELJSTVUJUŠČI SOVJET U BOGOVAĐI
Teodor Filipović ( poznat kao Boža Grujović ), rođen je u Rumi 1776.godine.
Starinom je od Grujića iz tamnavskog sela Vrela. Grujići su se u Vrelo doselili u prvoj polovini
osamnaestog veka, za vreme Austrijske uprave, iz sela Ostružanj u Podgorini. Slave Svetog
Arhanđela Mihajila. Selili su se u Srem. Boža Grujović je evangelistički licej završio je u
Šopronju, Segedinu i Požunu a prava u Pešti. Advokat je postao 1803. godine a početkom
naredne, 1804, godine postavljen je za profesora prava na Harkovskom univerzitetu. Na poziv
Petra Čardaklije i prote Mateje pridružio se deputaciji srpskih ustanika koja je išla u Petrograd.
Srpskoj deputaciji u Petrogradu prebacivali su da vođa ustanika Karađorđe ubija i „nepravde
čini“. Deputati su branili vožda govoreći da „Karađorđe od svake one nahije koja je na Turke
ustala, zaište od nahije najboljega i pravosudnog čoveka, i tako od svake nahije po jednoga sa
sobom vodi, i svakog krivoga dade onim ljudima te presude, i kakvu kaštigu oni izreknu, on,
Karađorđe, dade svojim momcima te izvrše.“
Na to im je Čartoriski, ruski ministar inostranih dela, odgovorio:
„Ako je tako, to je dobro; ako i nije, neka bude! I valja da imate sinod. Jerbo niti će Rosija niti
ikakva država korešpondirati sa jednim čovekom, no sa narodom i sa sinodom.“
Tako se javila potreba za osnivanjem Praviteljstvujuščeg Sovjeta a njegov ideolog je bio Boža
Grujović, koji se i vratio sa srpskom deputacijom u Srbiju, gde ostaje da radi na diplomatskim
poslovima. Umro je mlad, 1807. godine od tuberkoloze, u Novom Sadu. Docnije je njegov brat
Mihajilo takođe bio sekretar Sovjeta.
Deputati su se vratili u zemlju u januaru i već sredinom meseca prota Mateja i Jovan Protić
imaju sastanke sa Karađorđem i ostalim srpskim starešinama, „mirskim i duhovnim“ da bi se
dogovorili oko osnivanja sinoda.
Boža Grujević se do aprila meseca zadržao kod svojih u Sremu, a onda pređe i sam u Srbiju.
Boravio je kod prote u Brankovini i tu je došao na ideju da se buduća zakonodavna institucija
nazove „Praviteljstvujušči Sovjet“. Grujević je govorio proti da će ovaj Sovjet kasnije postati
zakonodavno telo u zemlji, i da će delovati, prema vrhovnom poglavaru, u granicama o kojima
će on, Boža, kasnije „ustrojstvo sočiniti, i u svoje vreme, na opšte razmotrenje i odobrenje
podneti“. U početku „ Sovet ovaj da će se zanimati sa primanjem tužbi iz naroda, sve proviđati,
presuđivati i koliko moguće bude kazniti i umanjavati lupeštva i zauzdavati samovoljstvo
starešina“. Po nacrtu Bože Grujovića „ Načalni Praviteljstvujušči Sovjet Narodni“ sastoji se od
12 izabranih predstavnika iz 12 nahija i ima predsednika koji se bira svakog meseca između njih.
Predviđeno je i 6 popečitelja ( ministara ) koji se takođe biraju između članova : za vojsku,
finansije, pravdu, prosvetu i crkvu, inostrane i unutrašnje poslove. Predviđen je i sekretar.
U proleće 1805. godine Karđorđe i ustanici pošalju srpske deputate na pregovore u
Carigrad.Deputati srpski u Carigrad stignu, ali što zbog događanja u Srbiji, što zbog jakog uticaja
janičara u Porti, behu loše dočekani. Porta izda ferman Hafiz – paši niševačkog pašaluka, čineći
ga u isto vreme i vezirom beogradskim, da on sabere vojsku i da Srbiju pregazi i osvoji. Hafizpaša
po naredbi portinoj, sakupivši 30 000 vojske, krajem jula krete na beogradski pašaluk. Ali
Srbi ih dočekaju na Ivankovcu. U ranu zoru, u nedelju 6. avgusta, Turci su u nekoliko kolona
krenuli na srpske položaje. Ređali su se turski juriši… Svi su odbijeni. Milenko Stojković i
njegovi saborci su se dostojno branili. Tada su se na Ludom brdu pojavili novi odredi srpske
vojske. Karađorđe je sa svojom vojskom prešao nabujalu Moravu. Pod plaštom mraka Turci su
pobegli prema Paraćinu. Isto veče od srpskog đuleta pogibe i Hafiz paša. Srbi pak posle velike
5
pobede, većim delom kućama svojim raspušteni budu, da letinu svoju priberu. Karađorđe,
naredivši da se granica dobro čuva, ode ka Beogradu.
Prota i Grujević sada, posle velikih pobeda ustanika, ponovo rade na uspostavljanju Sovjeta.
Jakov Nenadović
Prota Mateja ne odustaje od ideje da osnivačka skupština Sovjeta bude u Bogovađi:
„Ja ne smetajući sa uma, da nam prvo namereni sinod valja uvesti soglasim Jakova, Milana, i
kneza Simu, kao komandante. Pišemo Karađorđu, da nam 14. avgusta dođe u Bogovađu uvoči
Velike Gospođe. Naredimo i razrežemo od valjevske, beogradske i rudničke nahije da obližnji
krajevi, za 1000 za skupštinu, svu potrebu donesu u monastir Bogovađu, i obližnji' krajeva
buljubaše da dovedu 7-800 momaka s puškama dugim, i to da bude sve uvoči Gospođe u
Bogovađi. Dovezemo oba topa, koji će na crkvene vozglase pucati i plotune paliti. Dozovemo
valjevskoga vladiku Antima (istina da je bio Grk, ali sveta duša), koji će na svetoj tajni
Karađorđa pomazati svetim mirom. Boža je spremio jedno slovo vrlo vozbuditel no za slobodu i
trogatelno, koje će se očitati u crkvi pri pomazaniju Karađorđa, i šta je njegova dužnost, išta na
zakletvi na sebe prima; drugo pak slovo narodu i vojnicima, na polju, šta je sav narod dužan i
pročai da onde ljude za sinod izaberemo. Mi smo doveli kmeta Vesu Velimirovićaiz Ljubinića za
Valjevsku, Koju Ivanovića iz Svileuve za Šabačku. Milan doveo Stojana iz Berčića za Rudničku.
Sve je to u pripravnosti bilo, i sa radostiju čekamo, da nam dođe gospodar Đorđe, da sutra na
Veliku Gospođu činimo parade i ceremonije.
6
Međutim…“Karađorđe primivši poziv Jakovljev za skupštinu, i razumevši iz onog, na koji konac
Jakov tu skupštinu sazivlje, predlog, za koji skupštinu valja držati, rado primi, jer je on i sam,
uviđajući neophodnost, neku zakonitost, za ograničenje zlikovačkih postupaka, želeo“, ali
Jakovljevo pozivanje niti je odobrio, niti je na tu skupštinu išao.
„ Istina bile bi proste, ali bi nas Srbe zdravo veselile; dok predmrak 14. avgusta dođe tatarin,
donese nam od Karađorđa pismo, da on u Bogovađu ne može doći, no da je on naredio da bude
skupština u Borku kod kneza-Simine kuće, no mi tamo da idemo. (Toga uzroka nismo doznali,
zašto nam ne dođe; može biti nije hteo sebe poniziti na naš poziv, no on hoće, kako i gdi on
rekne.) Kako nam je svima sobratim žao bilo, što ne mogosmo činiti naše namerene ceremonije
na slavu kako Karađorđa tako i celoga naroda! … No se povinujemo zapovesti, odberemo
najotmeniji' oko 300 ljudi i vladiku Antima, a proče otpustimo kućama. Dođemo u Borak, i tamo
je sve gotovo za skupštinu. Razgovori bili su o svačemu a o popunjavanju na bojevima sa
džebane, da gledam o ne samo potrošeno popuniti no i više dobaviti, i da ćemo o jeseni opet
skupštinu sobrati, i koliko se na skupštini odobri na vilajet porezati, da se dugovi podmire i
oduže.“
U utorak, 15. avgusta 1805. godine ( 27. avgusta po novom kalendaru ), na Veliku Gospođu,
održana je skupština u Borku na kojoj je trebalo da se odobri osnivanje Sovjeta Srpskog..
Prota o tome piše:
„Među pročim razgovorima u zasedaniju, ja opomenem: Gospodaru! budući da ste vi i sve
starešine obećali, da na prvoj skupštini sinod postavimo, i da je to sav narod čuo, i da s
nestrpenijem kad će se sinod ustanoviti pogleda; a ovo je skupština, i sad je vreme!
Karađorđe: Kojekuda, eto u skupštini pak biraj najbolje i koga hoćeš, pak ljude vodi u
monastir Voljavču, i tamo sedite!“
7
Nakon dužeg razgovaranja i dogovaranja, a nakon uvodnog izlaganja Grujovića, opšte odobreno
bude da se Sovjet ustanovi. Boža Grujović sa pravim značajem Sovjeta u Borku pred skupštinu
nije izašao. On je uvideo da bi veće delatnosti Sovjeta u ovom trenutku kod srpskih starešina
strasti njihove uzburkale. On je izrastanje Sovjeta, u pravom smislu njegovog značenja i
delovanja ostavio vremenu na raspoloženje.
Ali, dok su se tada u Borku svi lako složili u tom da se Sovjet osnuje, teško je išlo docnije s
određivanjem njegove prave funkcije. Prota Matija je mislio da to bude najveća vlast u zemlji,
koja bi izdavala zapovesti i samim poglavicama; vojvode su htele da Sovjet skuči samog Vožda;
a Karađorđe je mislio da će to biti neka vrsta medžliza za rešavanje sporova privatno-pravne
prirode, koji je u zemlji svakako potreban. Kada je Sovjet pokušao da proširi svoju vlast, upravo
da postane ono što je prota želeo, Karađorđe oseti o čemu se radi i poče pretiti. Opkolivši sa
svojim momcima kuću u Smederevu, u kojoj je Sovjet zasedao, naperi kroz prozore puške i
pozva ih sve da iziđu napolje: "Lasno je u vrućoj sobi uređivati i zapovijedati; nego da vas vidim
sjutra u polju, kad Turci udare." On se pozivao na svoje zasluge, i čisto hajdučki, sa puškom u
ruci, naterao je Sovjet da sagne glavu i ostane u ulozi koju mu je on namenio.
Manastir Voljavča
Prota je odmah pristupio poslu:
„Ja odma iskupim Vesu Velimirovićaiz Ljubinića, za Valjevsku; Koju Ivanovića iz Svileuve,
za Šabačku; Stojana iz Berčića, za Rudničku; Pavla Popovića iz Vranića, za Beogradsku;
koje smo za to opredelenije i doveli. Prestavim kako Karađorđu tako i svima, i kažem koji je
za koju nahiju. Karađorđe i svi reknu: Da Bog da srećno! -
Tako je donešena odluka o osnivanju Sovjeta.
8
„Sad – veli Karađorđe – uzmi ih pak vodi u Voljvaču; i starajte se kako vas Bog uči za sav narod
srpski, da bi i meni tereta malo skinuli; a ja ću tamo doći.“
Manastir Voljavča se nalazi 40 kilometara od Topole, na severoistočnim padinama Rudnika,
daleko ne samo od glavnih nego i lokalnih puteva.Crkvu posvećenu arhanđelima Mihailu i
Gavrilu, sagradio je 1050. godine „samoderžec serbski“ Mihailo Dobrosavljević. Crkva je u
nastupajućim burnim vremenima srušena da bi je obnovio početkom petnaestog veka vlastelin
despota Stefana, Mihailo Končinović.
Godine 1551. Turci su manastir teško oštetili. Iste godine ga je, kažu zapisi, obnovio jedan od
Mihailovih potomaka. Turci su manastir popalili i 1759. godine. Crkvu su zapečatili, propisali
globu od 330 groša i stavili zabranu na korišćenje većeg dela manastirskog imanja. Godine 1762,
zahvaljujući jeromonahu Aleksiju Jefremoviću i njegovom bratu Danilu, tražena globa je plaćena,
oteta zemlja vraćena a vodenica i valjarica otkupljene.
Prota Mateja Nenadović
U Istočnom konaku, koji je 1765. sagradio jeromonah Aleksije, održana je osnivačka sednica
„Praviteljstvujuščeg Sovjeta“, na Veliku Gospođu 1805.godine.
„Za predsedatelja ovog Soveta, izabran i postavljen bude prota Matija Nenadović,za članove za
sad, samo Jovan Protić iz Požarevca, i Petar Čardaklija, koji je za ovda u Carigradu nalazio se; a
za sekretara Boža Grujović, koji je i porodio misao za ustanovljenje ovog Soveta.“
Karđorđe je izabrao Voljavču za sedište vlade zbog njenog položaja, skrovitog mesta daleko od
puteva kojima su hodile vojske. Sovjet u manastiru nije mogao dugo opstati jer „niti je mesta bilo
za obitavanje članova njegovih, koji su se povremeno umnožavali, niti su se mogle tamo
pribavljati žizne potrebe…“ Prota je zabeležio:
9
„Onda ti ja i Boža i ona četvorica gore rečena s mesta odemo u monastir Voljavču, gde samo
nađemo vatre i jedan arar brašna kukuruzna kaluđerskoga. Monastir siromašan, ćelije malene
i niske. Velike rudničke planine do manastira pritisle, i jedva čovek s konjem dođe a kola
nikako; nas šestorica i šest momčadi jedemo ono malo kaluđerskog brašna, ali skoro da
nestane. Pošljem našega druga Stojana preko brda u Crnuće i dalje, te nam nađe brašna i kupi,
i ljudi na leđi donose, i po nešto pasulja. Kola nikako leći ne mogu. Gdi koii se pomešta po
doksatu, gdi spavamo. Naša je sreća što je bilo leto, kako smo pravi isposnici sa 'ranom, jošte
da je zima, onda Bog zna šta bi bilo.
Nađemo jednoga seljaka, te nam otesa i načini od lipovine astal i dve klupe; namestimo u
jednu sobicu; prostremo jednu maramu na astal, metnemo sveto evanđelije i manastirski krst, i
oko toga činimo zasedanije. Za čoju i druge male kancelariske stvari poručili smo da se donesu.
Odma nam dođe knez Janko iz Konske za Smederevsku, Đurica iz Resave za Ćuprisku, Vukašin
iz Sabante za Jagodinsku, Jovan Protić za Požarevačku. Svaki je doneo kako se zakleo, i od
skupštine polnomoščije. Čuše okolni ljudi za sinod i navališe kao na svetinju, tužiti se i pitati
koje zašto. Osobito kaluđeri sa starim diplomama, da im potvrdimo. Druge smo ljude
zadovoljavali kako smo umeli, kaluđere pak odbijali smo: da nije sinod jošte potpunio se, a i to
trebaće čekati da bude, i da skupština privilegije potvrdi itd.
Duže se u Voljavči Sinod nije mogao zadržavati.
„Pošlje mene družina u Topolu i kažem gospodaru Đorđu kakvu oskudicu u hlebu i u svačemu
trpimo, a i sam je video kad je dolazio. Zato ga molimo da nas makar gde premesti, makar u
kakvo selo, gde bismo imali štogod za jelo i za konje kupiti.“
„Vidim i sam da se mučite, ali tako je sad vreme, a daće Bog i bolje. Ja ću pisati Jakovu i Milanu
neka kaže bogovađskim kaluđerima neka vam za doček priprave, pak idite onamo.“
Prota se vratio u Voljavču sa dobrim vestima. Tužakanje je dozlogrdilo voždu i on je Sovjet,
posle samo 30 dana rada u Voljavči, koncem septembra preselio u Bogovađu.
„Treći dan spremimo se i oprostimo sa pustinjom voljavačkom i pođemo u Bogovađu. Udarimo
na Topolu, gde nas je lepo ugostio, mi zahvalimo gospodaru, dođemo u monastir Bogovađu.“
Kaluđeri na čelu sa igumanom Vasilijem Žarkom lepo prime Sovjetnike.
Manastirski konak u koji se smestio Sovjet u Bogovađi podignut je za vreme arhimandrita Hadži
Ruvima i igumana Vasilija Petrovića koga su zvali Žarko. Leži na masivnom polupodrumu,
sazidanom od kamena s podzemnim izlazom. U slučaju nužde se kroz ovaj tunel moglo lako stići
do nepregledne šume. Podrum je zidan mnogo ranije, a kasnije su mu dodate dve prostorije i
hodnik.
10
Stari konak manastira u Bogovađi
U manastiru je i dan- danas živa priča o danima kada je Sovjet zasedao u Bogovađi i kada ga je
za to kratko vreme znao iznenada posetiti i Karađorđe. U ta smutna vremena iako su ustanici
kontrolisali teritoriju valjevske i kolubarske nahije, jaki Turski odredi iz utvrđenih gradova tragali
su za voždom i Sovjetnicima.
“ U podrumu skupštine je postojao dugačak tunel koji je izlazio s druge strane brda, prema selu
Pepeljevcu. Postoji i danas, samo je zazidan. Kad bi se crkvena zvona oglasila sa zvonika crkve
Svetog Đorđa znalo se da Turci nadiru. Gore su bili smešteni izviđači koji bi zvonjavom
alarmirali Sovjet. Članovi Sovjeta bi mirno sišli u podrum i ušli u tunel zatvarajući vrata. Na
samim vratima bila je živopisna slika turskog sultana . Kada bi Turci ušli u podrum videli bi sliku
sultana koju nisu smeli ni dotaći. Popadali bi na kolena i vratili se nazad. Zgradu Sovjeta dirali
nisu, zbog toga je ona i danas u prvobitnom stanju.”
Na spratu se nalazi šest manjih prostorija (ćelija) - u koje se ulazi iz dugog hodnika. Cela zgrada
je bila pokrivena četvorovodnim krovom sa ćeramidom. Iguman je svoju sobu ustupio za
održavanje sednica Sovjeta, a po ćelijama su se razmestili sovjetnici. Ručavali su zajedno sa
kaluđerima u velikoj trpezariji u prizemlju.
„Podelimo sobe i kvarire; opredelimo najlepšu igumanovu sobu za zasedanije. Sa kaluđerima u
velikoj trapezariji ručavamo zajedno; sad nam se čini da nije lepše ni caru. Utom tu nam dođu
naručene stvari, kao: zelena čoja, čiraci, makaze, hartije, vosak i proče kncelarijske potrebe.
Prostremo čoju po lepom astalu, ispravimo evangelije i bogovađski velik srebrom okovani krst.
Sad nastavimo raditi što smo u Voljavči počeli. Tj. pišemo u svaku nahiju: da sakupe opštu
skupštinu od nahije, vojene poglavare, popove, kaluđere, buljubaše, i od sela po 3 – 4 i 6 ljudi, i
da između sebe izberu po tri najrazumnija i najbogobojažljivija i koji su u narodu kao
pravdoljupci poznati, i da ih zakune skupština.“
11
Hadži Ruvim i Hadži Đera pišu žalbu sultanu u Bogovađi
Tako je Sovjet u Bogovađi „samo sudio, ako mu je ko na sud došao.“
„Sedeći mi u Bogovađi, i častili smo se sa kaluđerima- premda smo i mi ponešto kupovali, ali ne
sve.“
Dva pismena kaluđera, iguman Mojsej i jeromonah Neofit, iz Drena, pomagali su Boži Grujoviću
u pisanju koncepata i prepisivanju odluka Sovjeta.
„Zato treba našim kaluđerima blagodariti, što su nam monastire sačuvali, gde se naše sveštenstvo
učilo, i našu veru i običaje sačuvali.“
Te jeseni stigne u Bogovađu iz Peterburga naručen pečat Pravisteljstvujuščeg Sovjeta.
„Na ovom pečatu bila su dva grba: grb Srbije sa krstom i četiri ognjila , i grb Trivalije, sa
svinjskom glavom i zabodenom u nju strelom. Oni su oba, jedan s drugim na streli sjedinjeni bili,
i oba su imala odozgo krune, među njima je izrastao krin, a nad obojima njima, svetlilo je sunce,
sa spuštenim lučama do samih kruna.“
12
Pečat Praviteljstvujuščeg Sovjeta
Izabrani članovi Praviteljstvujuščeg Sovjeta zaklinjali su se na krstu koji je prota doneo iz Rusije.
Bio je to mensigani krst ukrašen srebrnim medaljonima.
U toku jeseni 1805.godine smederevski Turci ubiju starešinu smederevske nahije Đušu.
Karađorđe sabere na brzinu nešto vojske iz beogradske i kragujevačke nahije i iz cele
smederevske, pa napadne Smederevo.
„Piše meni, odem iz Bogovađe, tučemo Smedervo i uzmemo. On zapovedi, odem u Bogovađu,
dopratimo Sovet u smederevski grad, i tamo sedimo.“
Već u toku decembra 1805. Sovjet uredi svoje kancelarije u Smederevu. U Sovjet ulaze i
Vukoman iz nahije Jagodinske, Avram Lukić iz nahije Požeške, Mladen Milovanović iz nahije
Kragujevačke, Janko Đurđević iz nahije Smederevske i Milija Zdravković iz nahije Ćuprijske