Rajner Marija Rilke

Ljubavna pjesma

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

SAMOCA


Samoca je poput kise.
U veceri iz mora se dize,
iz ravnica pustih i dalekih stize,
ide u nebo gdje je uvijek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada prije neg svjetlost je izasla,
kad ulice se okrecu spram zore,
i kad se tijela sto nisu nista nasla,
razocarano dijele puna more,
i kada ljudi sto od mrznje gore,
u postelji jednoj moraju da noce.

Tada dolaze valovi samoce...

Život

Život mi proždire mladost
A već se sprema da otegne
dane moje starosti
Nemam pravo da mrzim ikoga
Ali sudbina zato predmet je
Mog straha, očaja i mržnje
Vi koji mislite da čovjek
je hrabri kovač svoje sreće
očigledno još život niste okusili
sve je to laž, samo utjeha
Ne čekajte nakovanj i čekić
Već molite Boga da sve ovo što prije prođe

Arhajski torzo

Anđele! Da ima mesto, nama nepoznato, i da tamo
na neiskazanom sagu ljubavnici, koji ovde
ne dosegnu nikad umeća, pokažu smele
visoke figure poletnoga srca,
svoje tornjeve naslade, svoje
lestve što odavna su tek same o sebe oslonjene,
gde nikada ne beše tla, zaljuljane, -i da umeju to,
okruženi gledaocima, nebrojenim nemim mrtvacima:
Bi li oni bacili tad poslednje svoje, uvek ušteđene,
uvek skrivene, nama nepoznate, večito
važeće novčiće sreće pred par
koji se napokon zaista smeši na umirenu
sagu?

Rajner Marija Rilke

Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?

Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;
ja sam tvoj krčag pun do vrha
(pa da se prospem? da se skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog svoj.
Imati nećeš posle mene
nijednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala.
Spašće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?

Rajner Marija Rilke

Dodirne dušu

Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greje?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom je na dnu mog srca.
Čuvam se, a u meni straža bdije.
U mojoj novoj ljubavi se svije
svet lepi, da tu počiva i grca.

Rajner Marija Rilke

Hvala

Hvala

Nice