ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Небеска Србија

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Небеска Србија

Citat :

Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека
Србска народна песма
Живот је само прича, пуна буке и беса,
коју прича идиот, а без значења
Шекспир: Магбет

ЦИТАТИ

„Живети под небеским правилима можеш на небу, али на земљи мораш да решаваш конкретне ствари“, рекао је Зоран Ђинђић, први премијер Владе Србије после 5. октобра 2000. године.
„Ми знамо шта нам је план и мисија. Није нама циљ небеска Србија, већ живот на земљи и то је била основна идеја Зорана Ђинђића“, рекао је будући председник Србије, Борис Тадић, после убиства Зорана Ђинђића у марту 2003.
„Такође, међу првима смо се одредили према митовима, прогласили их лошим, и затражили Србију на чврстим ногама, на земљи, уместо оне небеске. Лично, мислим да су то историјски отклони, са далекосежним последицама, које, у мору информација, јавност још није довољно препознала. И убеђен сам да ће се једног дана време мерити управо у односу на тај отклон. До када је Србија била „на небу“, и откада је на земљи. И ми ћемо бити у великој мери заслужни за тај заокрет“, рекао је Ивица Дачић у разговору за новине „Данас“ 17. јула 2015; тако је бивши премијер Владе Србије, подвукао улогу СПС-а у савременим променама у животу земље у којој је рођен и народа коме биолошки припада.
А онда је дошао и премијер Владе Србије, Александар Вучић, који је за „Вечерње Новости“ написао, уочи Божића 2015 (2016. по грађанском календару): “Лично се, притом, надам да је и самој Србији доста „чаробних штапића“. Ништа нас у историји није толико изударало као они. Све обећавајући нам, како у ком случају, или „одмах“ и „сада“, или неку правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“.

ИДИОТ: ИЗВОРНО ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ

У изворном, античком значењу речи, „идиот“ је „особењак“, човек који се не занима за послове полиса, заједнице. То је човек обузет собом, својим идејама и визијама, који мисли да њиме почиње и да се њиме завршава свет.

На несрећу, под овај појам могу се подвести многи наши данашњи политичари, људи који не схватају оно најважније, што су наши вођи вековима знали – да је сваки народ заједница покојних, живих и нерођених, и да је, како рече Честертон, традиција демократија покојника – док су стари Грци гласали каменчићима, наши покојници гласају својим надгробним камењем.
Садашњост није откинута ни од прошлости, ни од будућности – прошлост је најављује, будућност је проверава, а вечност јој суди.
Само једно дубинско, метафизичко „особењаштво“, „политичка идиоритмија“, може да објасни потребу србских политичара – рефоматора да се обрачунавају са појмом НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ.
Међу онима који се с тим појмом јесу обрачунавали били су, како видесмо, и Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Ивица Дачић, па, ево сад и Александар Вучић…
Али, не заборавимо: први је био Милан Панић, амерички човек који је стигао у Милошевићеву Србију да нас, усред рата за југословенско наслеђе, „расхлади“ од наше „националистичке прегрејаности“, и да нам, на кантри-вестерн начин, запева кључну песму империјалног глобализма – нема неба, постоји само земља; нема срца, постоји само трбух; нема душе, постоји само тело потрошача.
Зато смо увек опрезни кад неко, у недостатку конкретних политичких резултата, почне да пљује по Небеској Србији. И зато, и само зато, овај чланак – да нас подсети о каквом се виталном појму наше историософије ради.

ШТА ЈЕ ОНДА НЕБЕСКА СРБИЈА?

Питање Небеске Србије није питање политичко, него христолошко. Небеска Србија је, наиме, један од „квартова“ Небеског Јерусалима, Града у чијем средишту је Јагње Божје, Господ наш Исус Христос, Коме су Срби, као и остали православни народи, служили вековима.
Свети владика Николај у свом делу „Србски народ као Теодул“ јасно каже: “Ај, та Велика Небесна Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове. И више их је тамо у рајској светлости из доба борбе, робовања и страдања него ли из доба слободе и благовања.“
И још додаје, онако како је само Владика умео:

ХРИСТОЦЕНТРИЧНОСТ СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ

У средишту свега србског, по Светом Николају Жичком и Охридском, је Христос. Право друштво мора бити засновано на христократији. Из овога проистиче и став према политици. Хаџи Ђорђе Ј. Јанић о таквом поретку у својој књизи „Политика као теодулија / Политичка мисао Владике Николаја“ (Хришћанска мисао, Београд, 2009) пише, између осталог: “Сва његова политичка опредељивања и према идеологији и према појединцима, настају само из односа актуелних политичких покрета према Христосу. И из тога, да ли се у одређеној идеологији или политичкој ситуацији афирмише или унижава христоликост човекова. Због тога ће, рецимо, одбацити идеологију расизма као дубоко антихришћанску, јер се њоме доводи у питање и унижава једнакост Божје деце пред Оцем Небеским. Такође ће одбацивати и идеологију колонијалистичког империјализма јер се њоме уништава дух поробљених народа, који и кад нису хришћани, ближи су Богу, како је он на много места написао, својом искреном вером, него што су то људи савремене западне, секуларне и машинизиране цивилизације. Такође ће одбацити и богоборачки марксизам који одбацује Бога и проповеда неку врсту класног расизма, заснивајући друштвени механизам и однос међу људима на завидљивости и мржњи међу друштвеним слојевима. Али ће одбацивати и савремену партократију као владавину броја, масе над квалитетом – појединцем и елитом.
Он се залагао за један вид народне владавине, коју бисмо могли да назовемо духовном демократијом, или тачније традиционалним српским слободарством, које је признавало једнакост свих људи пред Богом./…/Иако је у таквој заједници било примера егоизма, ипак је основни принцип заједнице био – опште добро је изнад личног добра. У српској историји, све до модерних времена, ретко је могло да се нађе примера где је национално добро било жртвовано ради личне користи. Појединац је могао, иако ретко, да лично добро ставља испред добра неког другог, али у хијерархији вредности, рефлексно, опште добро је увек било изнад личног добра“.
Што се Срба тиче, они су за Николаја изабрани народ – али само као христољупци. Успоставивши завет с Богом, они стално полажу испите верности, и од те верности или неверности зависи отаџбинска судбина племена.
Једна нација, као заветна заједница, живи својим идеалима. Промена идеала води промени идентитета. Најбољи доказ за то су Срби који су преверавањем постали неко други од онога што су били. Једна од највећих опасности по Србе, истиче Јанић, јесте разарање завичајне обичајности, спровођено још од рационалистичко-просветитељске револуције, преко титоиста, до данашњих „другосрбијанаца“. Јер, по Јанићу, „обичај је суд у коме се чува дух идентитета једне заједнице/…/ Ако нема обичаја, нема ни начина да се идентитет сачува. Зато губљење обичаја није знак „прогреса“, већ мењања духовне окоснице једне заједнице, губљење њених „карактерних“ особина. А одатле следи и губљење националног идентитета“.
Народ се, као самосвесна заједница, може очувати само вером и историјском свешћу. Традиција духовно стабилног народа чува његову самосвест упркос историјским околностима и покушајима, често непријатељским, реинтерпретације прошлости.
И то је дејство Небеске Србије у историји.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Једноставно је проверити какви су резултати оних који су веровали у Небеску Србију и оних који је поричу. У Небеску Србију веровали су Свети Сава и Немања, Стефан Првовенчани и Стефан Дечански, Свети Милутин и Драгутин, цар Душан и кнез Лазар, Карађорђе и Милош, краљ Петар Карађорђевић и његове војводе… Порицање Небеске Србије дело је Јосипа Броза, као и свих оних чија смо имена поменули у уводнику овог чланка.
Читаоче, размисли шта је остало иза оних, а шта иза ових.
Срећна вам Србска Нова година!
[You must be registered and logged in to see this link.]

Amin

Hvala

hvala

bilo bi dobro da duhovne i svetovne stvari, narocito stvari drzavne uprave, budu veoma odvojene.
da nam se ne ponovi 1914, 1941 .

Hvala