Poznati Krajišnici

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

MARKO STUPAR



Marko STUPAR je rođen 1936. godine u Vođenici kod Bosanskog Petrovca, gdje je završio osnovnu školu, poslije čega upisuje Gimnaziju u Banjoj Luci. 1961-1964 živi u Beogradu, gdje počinje studirati slikarstvo, a potom te iste 1964 -te godine odlazi za Pariz gdje i danas živi i radi kao jedan od najuspješnijih slikara s naših predjela.

Svrstavan je vrlo često u Parišku školu, heteroklitan pokret koga su izmislili francuski kritičari početkom 20. vijeka. Pokretu su pripadali svi stranci koji su poslije fovizma radili u Parizu: Šagal, Sutin, Zadkin, Kisling, Fudžita, Pikaso, Modiljani... Svaki od njih je u Pariz donio svoj stil, svoje rane, sjećanja i nade, a francuski intelektualci su im pružili podršku. Shodno slikarima Pariške škole, Stupareva platna nose u sebi blagu notu melanholije i poezije. "Rekao bih, više nostalgije sa malom dozom pesimizma. U pitanju je sukob između stvarnosti i sna", objašnjava Stupar.
Markov svijet posjeduje intenzitet u smirenosti i napetost u opuštanju. Svjetlost na njegovim platnima stvara atmosferu mjesta i sugeriše osjećanja. Razgovor za kafanskim stolom, prolazak ljudi trgom i sunčanje na plaži prevazilaze prikaze svakodnevnice i postaju simboli trenutka, zadovoljstva i uzajamnosti. Urbani pejzažista, on Pariz prikazuje ljepšim nego što jeste. "Ako to ne postignem, onda ja nisam slikar - kaže Stupar - kroz poeziju boje, ja gledaoca uvodim u mali san. Uloga umjetnika je da donese vjeru u sutrašnjicu, jer su optimizam, osijmeh i ljubav naša budućnost".
Markove kompozicije čvrsto su konstruisane, a prostor je znalački iskorišten. Paleta je postala svjetlija, a stilizacija je izraženija. "Promjene dolaze same od sebe, jer se mijenja viđenje, a mijenjaju se i oči. Međutim, rukopis ostaje sličan. Oduvijek sam želio da sve prikažem što vjernije, ali to je nemoguće. Uvijek se pojavljuju deformacije i upravo one otkrivaju slikarevu ličnost".

PETAR KOČIĆ



Prvi pisac u srpskoj književnosti koji je slikao život bosanske Krajine, ali i pisac jasnih i snažnih političkih opredeljenja koji je u svoju prozu utkao borbeni oslobodilački duh s početka veka.

Pisao je pripovetke koje imaju i nijanse impresionizma i motiv povezanosti čoveka s prirodom i autentične karaktere planinske Bosne, ali i satire, pune britkog humora, na tragu Radoja Domanovića.
Kočić je bio i politički borac, revolucionar koji se borio i stradao u burnim balkanskim vremenima na početku XX veka.
Nije ostavio za sobom veliki opus, ali je ostavio značajan trag u srpskoj književnosti i zabeležen je kao snažna i autentična književna pojava.

Rođen je 1877. godine u kraju Zmijanje, selu Stričići kod Banja Luke. Gimnaziju je pohađao u Sarajevu i Beogradu, a 1899. godine upisao se na Filozofski fakultet Bečkog Univerziteta. Prvu zbirku pripovedaka S planine i ispod planine objavio je 1902. godine, a drugu i treću zbirku istog naziva 1904. i 1905. godine. Značajna zbirka pripovedaka je i Jauci sa Zmijanja, objavljena 1912. godine

Zajednički imenitelj svih Kočićevih pripovedaka jeste ljubav prema otadžbini i srpstvu, bosanskom čoveku, tragično doživljavanje ropstva i života pod tuđinskom upravom, ali i veza čoveka i prirode, mistična, duboka, skoro paganska. Pripovetke su lirske i patetične, poetske, sa elementima realizma, romantičarskog zanosa, impresionizma u slikanju prirode.

O snazi narodnog duha i otpora progovorio je u paraboli o borbi bikova, u jednoj od prvih pripovedaka - Jablan. Pripovetka je kratka, bez razvijene fabule i sa jakom porukom. U pripoveci Vukov Gaj umetnički je snažno predstavio pobunu naroda na Zmijanju protiv tuđinske (austrijske) izrabljivačke vlasti.

Neke od najboljih su pripovetke i U magli, Kroz maglu, Kroz svetlost, Kroz mećavu... Kroz Mećavu je dobro komponovana, setna i gorka priča o propadanju mnogobrojne i bogate kuće Kneževića i stradanju poslednjih članova - starca i dečaka koji se izgube u mećavi, vraćajući se iz grada u kom su pokušali da prodaju poslednju kravu.
Isti motiv - smrt u mećavi u planinskom bespuću, okosnica je pripovetke Grob slatke duše.
Junakinje pripovedaka Kroz maglu i Kroz svetlost, Tuba i Mrguda, doživljavaju slom zbog nezadovoljene strasti.
Divlji, snažni, jaki karakteri, socijalne nepravde i težak život čine motivski krug unutar koga se Kočić kretao sugestivno, plastično i uverljivo.

Predrag Pedja SIRETA - UNSKI


Rodjen 5. marta 1954. g. u Kostajnici, R. Hrvatska, od oca Steve i majke Ljube. Život ga je vodio putem: Kostajnica-Vinkovci-Kostajnica-Bački Brestovac-Smederevo. Bio je pesnik i slikar. Pisao je klasičnu poeziju, haiku i kratke priče. Izdao je 4 knjige pesama: "Okovi mi tijesni", "Šapat beznadja", "Znani predeli" (haiku) i "Gnijezdo banijskog jastreba". Bio je član Udruženja književnika Jugoslavije, Haiku udruženja Jugoslavije i haiku kluba "Aleksandar Nejgebauer" u Novom Sadu. Godine 2001. na Kusamakura konkursu u Kumamotu, Japan, osvojio je prvu nagradu, a 2002. g. na 13. ITOEN-u u Tokiju, nagradu ohrabrenja. Kao likovni stvaralac predstavio se mnogo puta na kolektivnim i samostalnim izložbama slika. U imaginaciji svojih pesama i slika nikad nije prestao da živi na rodnoj Baniji. Umro je 2. januara 2004. u Smederevu.


Born in 1954 in Kostajnica (Croatia). He was a poet and painter. Life leaded him on the way: Kostajnica-Vinkovci-Kostajnica-Bački Brestovac-Smederevo. He wrote classical poetry, haiku and short stories and had five poetry books published. Predrag was a member of many writers associations. He won First Award on Kusamakura Competition in Kumamoto, Japan 2001 and Courage Award on 13. ITOEN 2002. As a painter, he presented his paintings on many exhibitions. In his soul, paintings and poems, he never stopped to live in his native Baniya. He passed away on January 2, 2004 in Smederevo, Serbia.

LJUBO JANDRIĆ



Rođen je 11. oktobra 1934.godine u Velikoj Žuljevici, kod Novog Grada.

Završio je studij književnosti i srpskohrvatskog jezika na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.

Roman "Prah i pepeo" objavio je 1971. godine, u izdanju ''Veselina Masleše'' u Sarajevu.
Ova knjiga spada u rjetke knjige koje govore isključivo o Krajini, a prema mišljenju Oskara Daviča uvrštava se u red najznačajnijih dijela napisanih na našem jeziku.
Priredio je knjigu Andrićevih "Eseja i kritika" koju je objavila sarajevska "Svjetlost" 1976.godine. Roman "Jasenovac" objavio je 1980., drugo izdanje 1981.godine, oba u izdavačkom preduzeću "Svjetlost", u Sarajevu.
Objavio je i svoje poznate razgovore ''Sa Ivom Andrićem''.

DRAGAN KOLUNDŽIJA



Dragan Kolundžija je rođen 1938. godine u selu Gornje Vodičevo, kod Novog Grada.
Poslije završenih nekoliko razreda osnovne škole u Prijedoru i Novom Gradu, 1952. godine odlazi u Beograd gdje nastavlja dalje osnovno i gimnazijsko školovanje. Jugoslovensku i opštu književnost diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Radio je na Kolarčevom narodnom univerzitetu kao urednik Katedre za književnost i umjetnost, a jedno vrijeme radio je i kao jugoslovenski nastavnik u našim osnovnim i srednjim dopunskim školama u Francuskoj.

Svojom poezijom Kolundžija oduvijek pokušava da poetizuje svijet u kojem živi i u kojem je živio, izbjegavajući da stvara vlastiti, izmaštani svijet, pun izmišljenih zbivanja. Patrijarhalnost, zavičajnost, rodoljublje, ali i opšteljudskost, osnovna su osjećanja koja karakterišu čitavo njegovo pjesništvo.
Otud je njegova poezija prepuna rodnog Gornjeg Vodičeva, Kozare, porodične kuće i djetinstva. Kolundžijini stihovi ne ''boluju'' od osjećanja apsurda, tragičnog raskola između svijesti i svijeta, svojstvenog modernim pjesnicima. Njegov čovjek je ipak ''optimističan''- u dosluhu sa svijetom i prirodom.

Zastupljen je u više antologija srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pjesme su mu prevođene na francuski , engleski, njemački, ruski, italijanski, mađarski, kineski, bugarski, poljski, češki, slovenački i albanski jezik.

Dobitnik je i više književnih nagrada, između ostalih, i nagrade Mladosti (1961), nagrade publike na Struškim večerima poezije (1966), Dvadesetsedmojulske nagrade bivše BiH (1987), dviju nagrada Branko Ćopić-iz Fondacije Branko Ćopić, Banjaluka (1990) i iz istoimene Zadužbine pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu (1993), Vukove nagrade (1996), i Plakete Disovog proleća, kao i nagrade Nek teku reke Umetničke kolonije slikara i pjesnika Ada Huja iz Beograda za najbolju knjigu ljubavne poezije u 2000. godini.

DJELA:

• Zatvorenik u ruži (1957)
• Čuvari svetlosti (1961)
• Zlato i roditelji (1965)
• Koja godina, koja zvezda (1969)
• Pogleđevo (1971)
• Orah (1973)
• Tamne vojske (1975)
• Lirika-izbor (1977)
• Ostavljeno svetlo (1977)
• Zvono za povratak (1978)
• Očevina (1979)
• Svežanj ključeva (1980)
• Godine koje proći neće-izabrane i nove rodoljubive pjesme (1982)
• Zaustavljene kapi (1982)
• Nesvanulice (1987)
• Plamom smo vezani-izbor (1988)
• Zaustavljen život-izbor rodoljubivih i porodičnih pjesama (1990)
• Kozara, opet (1993)
• Dnevnik zatvorenika u ruži (1995)
• Zatvorenik u ruži među svojima (1997)
• Dato u drhtanju-izabrane i nove ljubavne pjesme (1997)
• Pesme u vremenu-izabrane i nove pjesme o zemlji, ljubavi i prirodi (1999)
• Prozor otvoren na plavo (1999)
• Ničija kuća (2000)
• Vek u ratovima-knjiga posvećena slobodi i ljubavi (2002)

I Branko Ćopić je iz bosanske krajine, a ovamo preko une imamo Von Bojnu, Pribićevića ministra u vladi i predsednika jedne strake za vreme K Jugoslavije, u ostalom možete pogledati detaljnije ovde:



[You must be registered and logged in to see this link.]

DRAGO TODIĆ



Dr Drago Todić rođen je 1952. godine u selu Matavazi, opština Novi Grad. Osnovnu školu završio je u 1967. godine u susjednom selu, a gimnaziju u Novom Gradu 1971. godine. Pedagošku akademiju na grupi istorija-geografija završio je u Banjaluci 1973. godine. Po završetku Pedagoške akademije radio je kao nastavnik u osnovnim školama na području novogradske opštine sve do 1982. godine. Studije geografije završio je u Novom Sadu sa visokom prosječnom ocjenom, a od 1982. do 1995. godine bio je direktor Radničkog univerzitta u Novom Gradu gdje je uz pomenute poslove puno radio na polju andragoškog obrazovanja. Uz stručni rad puno je radio kao društveno-politički radnik u više političkih struktura i organizacija.

Povremeno je, prema potrebi, radio u Mješovitoj školi u Novom Gradu gdje je predavao turističku, privrednu i regionalnu geografiju. Kroz razne vidove obrazovanja u Radničkom univerzitetu pod njegovim rukovodstvom obrazovano je oko 5.000 polaznika raznih struka i zanimanja. Odlukom Vlade Republike Srpske do 2000. godine radio je na mjestu direktora Radija Novi Grad.

Postdiplomske studiju i odbranu magistarskog rada, na smjeru Regionalna geografija, završio je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Banjaluci. Doktorirao je 2004. g.

Do sada je učestvovao na više seminara i naučnih simpozija iz oblasti geografije i drugih oblasti obrazovanja. Objavio je nekoliko naučnih i stručnih radova iz struke u časopisima koji se izdaju na više fakulteta u Republici Srpskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Osnovni interes naučnog rada odnosi se na prostor opštine Novi Grad gdje je autor ove knjige proveo sav svoj dosadašnji radni vek. U svom radu nesebično je pomago i drugima da što uspješnije završe započete studije i druge poslove i radne zadatke. Živi i radi u Novom Gradu.

LAZAR DRLJAČA



“ Rodio sam se na Uni kod Brezovače planine krupnog kremena i olova. Odrastao sam u Sarajevu gdje sam počeo slikati. Učio sam se dalje po Evropi, u Beču, Parizu, nekih 16 godina. Ratovao sam u redovima Antante protiv Alijanse. Oženio sam se čim sam iz tople Italije došao u rodno selo na Uni. Mojoj gospođi je ime "Bijeda". U rodnom kraju krupnog kremena i olova imao sam dispozicije za arhikteturom i bio sam zidar; tesao sam i pekao cigle. Konstruisao sam lađu, veslao i kopao rude. Kovač sam i znam kositi i orati. Gradio sam željezne puteve i crkvicu. U svjetskom ratu otete su mi boje; izdržao sam duge apsove u Italiji. Bijeda, moja vjerna, tješila me je kao što tiješi češce puta pjesnike i slikare. Izložio sam u rodnom kraju Krupi prije godinu dana, bez pretencija, trudeci se da u boji opjevam ljepotu naših planina i njihovih rijeka.”

Sporna je godina rođenja Lazara Drljače. U jednom izvoru nalazimo da je rođen 1881 g., u dr. 1883. g., a na panju koji se nalazio iznad Lazarevog groba, umjesto spomenika, piše da je ovaj umjetnik rođen 1882 g. Mjesto njegovog rođenja je zaselak Blatna, pored rijeke Une.

S obzirom da mu je škola bila udaljena od kuće oko devet kilometara u jednom pravcu, Lazar je osnovnu školu upisao kasno, tek 1892. g.
Već u prva četiri razreda ispostavilo se da je Drljača sposoban, vrijedan i talentovan učenik.
Po nagovoru učitelja, Lazara su roditelji 1896. g. upisali u Zemaljsku zanatsku školu u Sarajevu – smjer bravar. Ovu školu on završava dobrim ocjenama i pohvalama pa mu upis u Zemaljsku Tehničku školu ne predstavlja poseban problem. U ovom periodu dolazi do izražaja i njegovo interesovanje za likovnu umjetnost- crta i slika pejzaže iz okoline Sarajeva kao i portrete ljudi iz okruženja.
1905. g. upisuje studije Arhitekture u Beču, međutim, već 1906. g., Drljača je odlučio da njegov život krene sasvim drugim tokom.
On se sa studija Arhitekture prebacuje na Akademiju umjetnosti. Titulu akademskog slikara dobija 1910. g. Dalje obrazovanje Drljača nastavlja u Parizu.

Zanimljivo je pomenuti da je zbog dobrog uspjeha u školi dobijao (skromnu) stipendiju u toku cijelog školovanja.Prvi i možda najveći uspjeh Drljača je doživio kada mu je omogućeno da izloži svoje četiri slike na Internacionalnoj izložbi u Rimu. Bile su to sljedeće slike: Portret umjetnika, Planinski motiv, Boemi i Djevojčica iz Bosne.
Ovo poslednje djelo nakon izložbe odlazi na dvor italijanskog kralja Vitoria Emanuella i kraljice Jelene na koju su djela Lazara Drljače ostavila veliki uticaj.
1930. g. u Sarajevu je otvorena prva velika samostalna izložba Lazara Drljače na kojoj je doživio veliki uspjeh. Slijede izložba u Mostaru, gradu kojim je Drljača bio oduševljen, pa ponovo u Sarajevu 1932. g. itd.

Za Drljaču možemo reći da je slikar prirode iako je naslikao i neke slike sa drugačijim motivima. Njegove slike predstavljaju najljepše razglednice mjesta koje je ovaj umjetnik obišao, a obišao ih je zaista mnogo, kako u Evropi tako i u bivsoj Bosni i Hercegovini.

Drljača je živio skromno i nije polagao veliku pažnju na materijalne vrijednosti. Bila mu je važna umjetnost i život dostojan čovjeka u duhovnom smislu. Smatrali su ga čudakom, jer svojom pojavom potpuno odudarao od okoline.
Upravo te, koji su ga tako doživljavali, on kritikuje zbog toga što važnost pridaje isključivo materijalnom.
Po njegovom mišljenju gradski čovjek nije dostojan procjene umjetničkog djela jer je izgubio sposobnost pravog rasuđivanja. Iz tog je razloga veći dio života po povratku iz inostranstva Lazar Drljača proveo na selu.
Nekada je to bila Blatna, a pred kraj života okolina Boračkog jezera kod Konjica.
U toku drugog svjetskog rata gotovo sve Drljačine slike bivaju uništene.
To je na njega djelovalo poražavajuće i na dug vremenski period ga je odvojilo od slikanja.
Slikanju se ponovo vraća tek nakon mnogo godina, pred sam kraj života.
Svemir je motiv koji ga sada fascinira.
Drljača je umro 13. jula 1970. g. Sahranjen je na planini Prenj koju je volio i na kojoj je proveo jedan dio svog života.

Ovo je samo kratak osvrt na život i djelo Lazara Drljače, čovjeka koji je rođen u jednom malom krajiskom mjestu,a živio u Beču, Rimu i Parizu, poznavao Dučića, kraljevske pordice, Tina Ujevića i mnoge druge, služio se sa više stranih jezika, slikao izvanredna umjetnička djela, pisao poeziju i bio originalan u oblačenju i ponašanju.

VASO PREDOJEVIĆ

Dr. Vaso Predojecić, pukovnik JNA u penziji, rodjen 15.03.1939 u Podgrmecu (selo Predojevic Glavica kod Lusci Palanke) od oca Stojana i majke Stane r. Mutic.
Osmogodisnju skolu sa malom maturom zavrsio u Lusci Palanci (1955). u jna zavrsio Pjesadijsku podoficirsku skolu (cetvrta klasa , Bileca - Sarajevo, 1957.);
Vojnu akademiju KoV (sedamnaesta klasa, Beograd, 1964.)
i Visoku vojno-politicku skolu (druga klasa, Beograd 1975.).

Na Fakultetu za sociologiju, politicke nauke i novinarstvo u Ljubljani (vanredno, uz rad) obavio podiplomske studije i odbranio magistarski rad (1978.) i doktorsku disertaciju (1985.). Doktor politološkin nauka. Podrucje vanrednih studija i doktorske disertacije je politicka kultura, posebno politicka kultura u oruzanim snagama kroz istoriju.

Autor je knjiga : U procjepu - Dnevniski zapisi o razbijanju Partije, Armije i Drzave (Dan Graf, Beograd, 1997.), koja je prevedena na slovenacki jezik (Revija Borec, Ljubljana, 1999); Vrijeme sunovrata ( Slovo, Banja Luka,2002); Putevima Podgrmeca (Unigraf, Ljubljana, 2004.) i Podgrmeecki odjeci - pjesme (Studio grad, Skofija Loka, 2005.)

Zbirka pjesama : Podgrmečki odjeci

Књижевник Рајко Ђурица, који је објављивао поезију и преводе у многим часописима широм бивше Југославије, добитник наградe Друштва писаца БиХ за најбољу књигу објављену у 2007. - збирку поезије "Јерес - псећи син", преминуо је 29. јуна 2008.године у Сарајеву у 63. години.

Рођен 1945. године у засеоку Стожишта под Динаром изнад Босанског Грахова, на тромеђи Босне, Лике и Далмације, Ђурица се школовао у родном селу, Доњем Тишковцу, Босанском Грахову, Книну и Сарајеву. Средином 70-их провео је три године у Берлину, где је учио немачки језик са којег је касније превео око 20 немачких песника и прозаиста и већи број драма несврстаних земаља, емитованих на Радио Сарајеву.

Ђурица је дебитовао збирком "Мукиња" (1971), у налету генерације младих сарајевских песника означених бунтовном 1968. Био је сарадник студентског листа "Наши дани" у бурном времену '68, уредник цасописа "Лица", вишегодисњи дописник опозиционих листова у оквиру "Локалпреса". Рат у БиХ је провео у Сарајеву. Након рата, једно време је живео и у Мокрину у Војводини, радећи у "Мокринским новинама" и објављујући у "Кикиндским" и књижевном часопису "Северни бункер". Живео је у Сарајеву као слободни уметник. Објавио је шест књига поезије: "Мукиња" (1971), "Изганици" (1977), "Кефалон" (1982), "Варати неман стару" (1992), "Кад су мртви јели кишу" (2005) и "Јерес - псећи син" (2007). Аутор је и две практичне књиге: "Храна и здравље" (1991) и "Гљиве БиХ" (2007) и две књиге превода: Криста Волф: "Мјесто нигдје" и Волфганг Петрич: "БиХ од Дејтона до Европе".

VASO GLUŠAC

(Slatina kod Sanskog Mosta, 1879 – Beograd, 1954)

Rođen je u svešteničkoj porodici. Poslije završene gimnazije u Sarajevu i studija slavistike u Beču, službovao je kao suplent i profesor gimnazija u Banjoj Luci (1905-1912) i Tuzli (1912-1914).
Zbog aktivnog nacionalnog rada bio je optužen u čuvenom banjalučkom veleizdajničkom procesu.
Poslije rata bio je član Privremenog narodnog predstavništva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, direktor gimnazija u Tuzli (1919-1928) i Banjoj Luci (1928-1932), kao i v. d. načelnika Prosvetnog odeljenja banske uprave Vrbaske banovine.
Od 1932. pa do Drugog svjetskog rata član je i sekretar Senata Kraljevine Jugoslavije.

Napisao je nekoliko desetina radova iz oblasti književne kritike i istorije, a sve do danas aktuelne su i kontroverzne njegove knjige i radovi o srednjovjekovnoj prošlosti Bosne i Hercegovine, a naročito o bogumilskoj crkvi bosanskoj:
Bosna i Hercegovina srpske su zemlje po krvi i jeziku (Mostar, 1908), Istina (Mostar, 1911), Povelje Matije Ninoslava, bana bosanskoga i narodnost njegovih podanika (Banja Luka, 1912), Nekoliko pitanja iz prošlosti Bosne i Hercegovine (Tuzla, 1921), Srednjovekovna »bosanska crkva« bila je pravoslavna (Beograd, 1924), Istina o bogomilima (Beograd 1945. i 1992. itd.).

Prijateljstvo Kočića i Glušca začeto još za vrijeme studija u Beču, nastavljeno je u Banjoj Luci kroz saradnju na pokretanju i izdavanju Razvitka, a krunisano je kumstvom – Glušac je krstio Kočićevog sina Slobodana (1910-1913).

Војвода Голуб Бабић
(1824-1910)



Рођен је у Трубару код Дрвара 7. септембра 1824 г. од оца Илије и мајке Василије.
Одраставши најприје се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи.

У револуционарној 1848.години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини.

Вратио се у Босну и 1858 г., учествује у Дољанској буни гдје му гине старији брат Божо.
Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне.

У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио:
"Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње.
А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови".

Од 1864. па све до 1875 г. живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.

Августа 1875.г враћа се у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне.
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи.
Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана.
Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака "острагуша" и 6 центи барута, које му је у Срб донио Симо Бањац.

Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка:
Главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело.
Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе.
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања.
Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча.

Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2.јула1876.г. Проглас за уједињење Босне са Србијом.
Кад је 1877. (4. августа) доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878 организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи.

Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустро-Угарској Монархији.

Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу.
Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.

На Никољдан, 19. децембра 1910, Војвода Голуб Бабић умро је у Сарајеву, у 87-ој години.
Непознати аутор некролога написао је:
"Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу.
Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао..."

(Никица М. Грубор)

ĐOKO MAZALIĆ



Slikar Đoko Mazalić je rođen 23. aprila 1888. godine u Kostajnici (do 1995. god. oština Novi Grad, a danas samostalna opština).
Otac mu je umro dvije godine nakon njegovog rođenja. Majka mu se preudala, pa je zbog očuhovog posla već u sedmoj godini napustio Kostajnicu i živio u Prnjavoru, Prijedoru, Banja Luci, Trebinju, Dubrovniku i Sarajevu. Osnovnu školu je završio u Prijedoru a gimnaziju koju je započeo u Dubrovniku završava u Sarajevu.

Veoma je rano (još u osnovnoj školi) pokazao sklonost ka slikarstvu. Prvi učitelj slikarske umjetnosti bio mu je Ferninand Velc, poznati češki slikar, koji mu je bio nastavnik u Sarajevskoj gimnaziji. Nakon završene škole u Sarajevu, studira slikarstvo u Budimpešti ( Academy of Fine Arts ) kod poznatog profesora T. Zempenzya nakon čega stiče titulu profesora slikarstva.

Za vrijeme I svetskog rata rata bio je poručnik u Austro-Ugarskoj vojsci (1915-1918). Nakon rata vraća se u Sarajevo. U narednim godinama imao je izvrsnu slikarsku karijeru.

Jedno vrijeme živi i radi u Beogradu. Radio je i kao profesor crtanja u Travniku te u Sarajevu u zavodu za zaštitu spomenika kulture Bosne i Hercegovine gdje je dugo godina bio predsjedavajući i sekretar udruženja.

U svom bogatom opusu ima mnogo umjetničkih dijela. Bavio se i naučnim radom. Jedan je od tri velika slikara rođena u novskom kraju (Ćelić, Drljača, Mazalić).