Промоција књиге "Хрватски геноцид..." од Дане Ластавице!!!

ПРЕДГОВОР

Када се размишља о хрватским логорима смрти за уништење српског и јеврејског народа, који су били успостављени и организовани око Госпића 1941-45. године, мисао шеће само око Окружног затвора Госпић, а понекад и до Јадовног, или острва Пага, што је недовољно за сазнање праве и пуне истине о логорима који су деловали на овом терену.

Није то био логор Госпић, већ систем логора, сабиралишта и разних губилишта, која су се састојала од јама, објеката где су жртве спаљиване, те многа и многа масовна губилишта на подручју све од Лићког Лешћа, преко Перушића, Пазарића, Госпића, Јадовног, Брушана, Оштарија до отока Пага, или Велебитом до Шибуљине. На овим просторима се приказују поједина од тих губилишта не претендујући јасно да су сва описана и евидентирана.

Ако би се давала оцена генезе и узрока злочина геноцида над српским народом у току више векова, онда би се најкраће могло рећи да се генеза злочина геноцида које је вршила и врши католичка црква над православним народом може узети још од раног средњег вијека па све до данас. Интензитет и облици геноцида били су различити што је зависило од историјских услова и околности у којима је католичка црква била у могућности да врши и подстиче тај геноцид, или у којем је православни народ био у могућности да се одбрани од њега. Нарочито су католичења и унијаћења као облик геноцида и уништења православља узели већи замах од XV до XIX века, јер је Ватикан веома успешно користио трагедије српског народа и његов егзодус пред турским надирањем у наведеним раздобљима. Злочини геноцида су посебно успели од средине XИX века, а нарочито у Првом светском рату (1914-18), када је на стотине хилљада невиних Срба, мушкараца, жена и деце било убијено, обешено, умрло као таоци у концентрационим логорима какви су били Арад, Добој и многи други. Најтежи и најмасовнији злочин геноцида над Србима као православним народом извршен је у Другом светском рату 1941-45, године, када су папини, Степинчеви и Павелићеви бојевници заједно са католичким клером у Хрватској убили више од милион Срба. То исто и слично наставило се и 1991. године па надаље. Узроци за злочин геноцида су, дакле, и вековна настојања Ватикана да ликвидира православље на овим просторима. Разлози за такву геноцидну политику Ватикана су многобројни, почев од економских, политичких, вјерско-догматских, међународних и других, који су били различитог интензитета и попримили различите облике и начине прошлости.

Увлачење масе за вршење геноцида у Другом светском рату и поред наведених био нарочито појачан економски чинилац, јер је усташка власт обећала фанатизованим масама католика да ће добили целокупну имовину оних Срба које убију. Српска имовина је чак дељена према „заслугама“ у убијању и то одмах по ликвидацији српског живља. Тај економски чинилац био је веома значајан мотив сиромашних сељака и радника, на примјер у Херцеговини, али и на другим деловима злогласне НДХ, а о Лики да се и не говори, да се прикључе кољачима и послушају своје попове који су са црквених олтара за време богослужења позивали на масовно убијање својих комшија Срба и одмах им обећали њихову имовину, Према томе, католичка црква је била она духовна и идеолошка снага која је те злочинце подстицала на злочин, а уједно им обећала ослобођења од греха убијања. Могли су, а то су и радили, да после покоља Срба долазе у цркву крвавих руку и буду ослобађани од сваког греха, а убијање које су извршили било је благословено, као богоугодно ђело, јер су говорили да је од бога праштано.

Користећи државу и државност у Хрвата, које се показало као најпогодније средство за вршење геноцида и уништење српског православног народа, представници тог средства – државе су подстрекавали и истицали:

Анте Старчевић: „Срби су дивљи накот којег треба истребити“

Анте Павелић: „Ја сам срушио стабло, а ви сјеците гране…“

Миле Будак: „Један дио Срба ћемо побити, други дио иселити, а остале ћемо превести на католичку вјеру“

Алојзије Степинац (1942): „Ни у мору вјере, ни у влаха вјере…“

Милован Жанић (1941): „Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да учинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба. Ми то не тајимо, то је политика ове државе…“

Жупник Фрањо Матић, који позива Србе на покрст казао је: „Бог на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи, а сад хоћете или нећете…“

Најбахар, изасланик Министарства иностраних послова Трећег Рајха је писао: „Срби су постали најобичнија дивљач за одстрел. Листа побијених недужних људи је скоро бескрајна. Сваки и најмањи усташки оружник одлазио је у тзв. редовни лов на људе, као што се ишло на срне и на јаребице.“

Фрањо Туђман, почетком рата 1941. године, истакнути присталица „НДХ“, а од 1942. год. приповедач међу српским народом на Банији о „Братству и јединству“, те на основу ТОГ постаје генерал, а да би постао шеф државе Хрватске знаде шта ће казати и шта ће га довести на тај положај, па 24.2.1990. год, изјави и каза: „НДХ није била само пука квинслиншка творба, већ израз повјесних тежњи хрватског народа“. Не само ово, Туђман још једном надода: „Геноцид је природни феномен, у складу са друштвеном митолошки божанском природом. Геноцид је не само дозвољен, већ је препоручен, чак и захтеван речју свемоћног Јехова, где год то било корисно за опстанак и рестаурацију царства изабране нације, или очување и ширење једне и једино исправне вјере…“[1]

У моменту слагања података о Конц. логору Госпић, у оном рату 1941, а шта казати за овај рат 1991? Потребно је упутити знатижељнике да оду на Дебелу Главицу или Дивосело, или на Динару, Велебит, Пјешевицу, Петрову Гору и сличну висину, те да узму, али дугачки и широк двоглед, да осмотре места где је живео српски народ и његова добра, па нек донесе закључак, колика је Миле Будака изрека у само половини планираног времена данас 2010. године испуњена и извршена.[2]

Ова књига која представља геноцид извршен над српским и јеврејским народом у логорима око Госпића, говори за до сада прикупљене и обједињене податке о логорима и губилиштима на којима су злочини рађени, о чему су неки од аутора до сада дали своје прилоге, будући да су о том прикупљали податке и објављивали.

Код ових описа дужност је истаћи и следећу истину: жртве су у логоре око Госпића довожене и возовима, а када су на жел. Станици у Госпићу истоварене, можда није било жртве која није била пописана са презименом, именом, затум датум рођења и одакле се допрема. Ови пописи и евиденција чувани су у управама логора. Исто тако џелати су се много сликали код чињења злочина, па је постојало и много слика. Многе од тих евиденција и слика о злочинима спашене су из ИИ светског рата. После рата све је то брижљиво чувано у УДБ-и, или како се то касније звала „Државној сигурности“ у Госпићу, али 1966. године када је ова служба прелазила у руке оних који су касније дошли на власт и прогласили нову „НДХ“ са именом „Република Хрватска“ сва је та евиденција спаљена и уништена исте године, а како су спаљивачи изјавили „по наређењу из ЦК-а“. Тад се већ могло знати и закључити, а и по неким индицијама и од 1962. године да је геноцид над српским народом у континуитету, те да не престаје, већ се стално одвија што је очит пример понављања 1991. године када су се старе ране по Велебиту отпочеле позлеђивати, а нове отварати. Вековима Хрвати врше геноцид над српским народом, тај геноцид траје једно време, а када услед разних прилика престане, опет се смишљено и ужурбано врше припреме за његов наставак.

Књигу о логорима око Госпића припремао сам и слагао овако како и представљам и са оволико описа и података, осећајући се за ово дужним само према жртвама, које су се у тешким мукама растајале са својим животима у овим беспућима Велебита. Овај вечито отпочети рат 1991. године онемогућио ми је објављивање књиге и података за које не жалим труда ни средстава уложених. Овакву једну књигу, на исту тему, а можда са још више података и документације, предао сам у Хисторијски архив Карловац. Претпостављам да је или ће бити уништена, јер се у Хрватској тако нешто уништава, спаљује и нестаје, да би се лакше, а можда и брже, могли злочинци-кољачи претворити у жртве, а жртве проглашавати злочинцима-кољачима, како је то већ почело.

Моју раније објављену књигу БЕЗДАНЕ ЈАМЕ „НДХ“ ЖДЕРЊАЧЕ СРПСКОГ НАРОДА 1941-…? (Београд, 2008) треба сматрати саставним делом ове књиге и Конц. логору Госпић



У Новом Саду, 2011. године, Аутор



РЕЦЕНЗИЈА
Рецензија рукописа нове књиге Дане Ластавице „ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ И ЈЕВРЕЈСКИМ НАРОДОМ У КОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ ГОСПИЋ 1941-1945, А СРБИМА И 1991-...?“

Дане Ластавица јавности је добро познат по својим досадашњим истраживањима о страдању народа у „Независној држави Хрватској“ од 1941. до 1945. године, што је заправо део укупних српско-хрватских односа кроз историју. Он је данас један од ретких живих сведока тих трагичних догађаја и утолико су његова истраживања посебно драгоцјена. Дане је скоро читавог свог живота „велики мученик“ и трагичар, јер се никад није могао решити ужасних призора које је гледао. Родом је из општине Косињ (Лика), гђе је у наведеном периоду ликвидирано око 50% од укупне српске популације.



ПРИКАЗ САДРЖАЈА КЊИГЕ

Најновији рукопис представља наставак свих истраживања, продубљујући их на конкретне случајеве који дубље осветљавају разрађену стратегију хрватске политике према „српском питању“, која је довела до коначног „решења“ овог питања у историјским тежњама за стварање хрватске, чисто националне, државе.

Рад је припремљен за штампање на 746 страна густо куцаног текста. Од наведеног, на чист текст истраживања односи се 620 страна, а од тога 38 страна фотографских докумената и на попис извора и литературе четири стране.

Нова студија се уз Предговор састоји од девет делова:

I. Формирање логора и губилишта,

I. Организациона структура конц. логора „НДХ“ са помоћним логорима и губилиштима у Госпићу и околини,

III. Сведочанства – казивања о злочинима у конц. логору Госпић,

IV. Јеврејски народ, жртве хрватског геноцида 1941-1945,

V. Злочиначка држава и злочини на делу,

VI. Жртве концентрационог логора Госпић,

VII. Расформирање концентрационог логора Госпић и пресељење у Јасеновац,

VIII. Рат и наставак геноцида над српским народом 1991 године,

IX. Оштре расправе по Госпићу 1989. године, да ли затвор у Госпићу претворити у казнено – поправни дом, или спомен подручје.



ПОГОВОР

II ОЦЕНА АКТУЕЛНОСТИ, КВАЛИТЕТА И ДОПРИНОСА СТУДИЈЕ

1. Дане Ластавица се у свом истраживању усмерио на врло сложене, а јавности недовољно познате чињенице у политици „НДХ“ према српском народу. Осветљавајући драматичне проблеме положаја у „НДХ“ Ластавица скида, рекао бих, све завесе које су од самог постанка Хрватске (у било ком политичком погледу) биле осмишљене, разграђене и реализоване у затирању и нестанку српског народа као политичког бића на том простору.

2. Ластавица овим радом исправља, по први пут, велику историјску неистину учињену на штету српског народа. Обзнањује потиснуту истину да не постоји „концентрациони логор Јадовно“, него је постојао концентрациони логор Госпић, што је срачунато прикривано. Јадовно је само сегмент овог логора. Он обзнањује комплетну шему концентрационог логора Госпића с којом јавност није упозната. Волумен учињених злочина у Госпићу је деценијама потискиван и умањиван, а о њему се није адекватно расправљало у СФРЈ.

3. Студија представља изузетно штиво, које обилује јавности мало познатих или непознатих изјава, о признању злочинаца о учињеним злочинима, на послератним суђењима.

4. Дане први пут износи податке, и о страдању Јевреја у госпићком логору, о чему шира јавност, такође, није била довољно упозната.

5. Он у историјском истраживању користи врло богату грађу, изворе о страдању Срба и осталих. При томе, без предрасуда, трага за документима, подацима, историјском грађом која увлачи у дубину ових односа. Користи их у једној објективној анализи на врло богатом и аутентичном (изворном) документацијском односу.

6. Студија Дане Ластавице је изузетно актуелан текст, разобличује природу Хрватске према Србима, која је очекивано завршила у „Бљеску“ и „Олуји“, којима је српски народ натеран на егзодус и вишегодишњу избегличку судбину са огромним материјалним, финансијским, духовним губитком, који је ненадокнадив.

7. Рад ће, када угледа светло дана и постане доступан широј јавности, изазвати изузетно велики интерес, али ће многима скинути наметнуту мрену у схватању и разумевању ове геноцидне политике Хрватске према српском народу.

8. Дане Ластавица, премда у позним годинама, смогао је довољно храбрости, уз огроман напор у трагању за историјским изворима из овог подручја, да би дао једно врло вредно дело, које ће многе натерати да себи поставе више питања. При томе ће остати дубока празнина због прикривања истине о Трагедији српског народа и вишедеценијском периоду заједничке државе и „братства и јединства“. Време је да имамо потпунији увид у ове догађаје без чега ће бити тешко успоставити нормалне односе између ова два народа. И ова студија је приказ хрватске политике у континуитету.



Због наведених прилога, квалитета, разноврсне анализе докумената о трагедији српског народа и осталих у Концентрационом логору Госпић, сматрам да рукопис треба објавити што пре и тиме га учинити доступним широј јавности.



III ПРИМЕДБЕ И СУГЕСТИЈЕ

Све примедбе и сугестије су техничке природе, због тога их нећу наводити.



У Београду, 23. јануар 2011.



РЕЦЕЗЕНТ

др Момчило Диклић



--------------------------------------------------------------------------------

[1] Политика експрес од 20. VI 1991.

[2] План за испуњење тезе коју је изрекао Миле Будак је од 1941. до 2041. године.