Zmijanje

Област Змијање (централни део Босанске крајине) заузима још од половине 16. века сав простор измећу крајишких река Врбаса на истоку и Сане на западу, планине Козаре на северу и Мркоњић-града и Кључа на југу. На овом простору у средњем веку постојала је жупа Земљаник у саставу Доњих Крајева, доцније Крајине. Падом под турску власт 1528. на терену Земљаника настаје нахија Змијање са незнатно различитим границама. Њено име први пут се спомиње у турским пописним дефтерима 1541. Од најстаријих времена до данас Змијање је насељено Србима православне вере. Исламизација у овом крају никада није успела, нити имала присталица за све време отоманске управе. Становништво се од вајкада бавило сточарством, првенствено овчарством. Под Турцима Змијањци су уживали одређену аутономију на основу мартолошке службе и имали су статус филуриџија. Периферијом Змијања је прошао познати путописац Бенедикт Курипешић и записао да овде „станује много мартолоса и овчара“. Унутар нахије Змијање управљали су домаћи кнезови. Први је кнез Ратко из половине 16. века са седиштем у Доњем Раткову, код Среденика, по коме је и Ратково добило своје име, највеће српско село у целој Босанској крајини. Из његове породице потичу сви Змијањски кнезови током турске владавине. Крај има богату епску традицију и свога јунака од Змијања Рајка који је опеван у народној песми овога краја.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

1. УВОДНА РЕЧ

Поимање Змијања је неодвојиво од Кочићеве појаве у нашој књижевности. Овакво схватање условљено је и одређено сазнањем да је писац с планине и испод планине мотиве и градњу за своја дела црпео утлавном из ужег и ширег завичаја, уводећи га тако први у нашу литературу и културу. Његовим подстицајем започело је интересовање за једну веома занимљиву и етнографски свежу област, која у последње време заокупља пажњу све ширих научних истраживања уобличених у виду докторских дисертација и магистараских теза. Подстакнут од Цвијића, Кочић је у лето 1909. обавио почетна антропогеографска истраживања Змијања, која су са пуно воље наставили Милан Карановић, Владислав Скарић и други, али га он није „открио" у смислу распрострањеног веровања код нас и на страни, него је само скренуо пажњу наше шире културне јавности на ову дотле мало познату област наше земље. Порекло имена и настанка овог краја сеже у далеку прошлост покривену сенкама тмине и неминовног људског заборава. Отуда сазнање о потреби њеног осветљавања и успостављања историјског континуитета на развојној линији овог дела Босанске крајине, подгрева научну радозналост и упућује на одговарајући истраживачки посао.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

2. ОТКУДА И ОТКАДА ЗМИЈАЊЕ?

Поуздано се зна да је Змијање у средњем веку било у саставу старе босанске жупе Земљаник, која се први пут помиње у Пријездиној повељи 1287, са селима у свом саставу (Павловци, Сутрашњица, Доња и Горња Кола, Рекавице, Крупа на Врбасу, Крмине, Агино Село, Бочац, Баљвине, Подрашница, Шеховци, Дубичка Гора, Понор, Дубица, Ораховљани, Стражице, Мочиоци [Горње Ратково], Гомионица са Кмећанима, Павићи, Хазићи, Вилуси, Стражице, Ораховљани, Бронзани Мајдан, Борковићи и Бистрица), а последњи 1434. године у једном документу војводе Јурја, старешине области Доњи краји. Ова жупа је око 1287. представљала најсеверозападнији део средњовоковне босанске државе и заузимала је простор од Врбаса, с једне, те Мајдана, Кмећана, Вилуса, Хазића, Павића, Соколова на домак Сане, Стражица, Ораховљана и Поникви (Понора), са друте стране. Падом под турску владавину ових крајева (1528) већи део жупе Земљаник улази у састав новоосноване нахије Змијање, а мањи у суседне са њом граничне. Према неким историчарима, ова средњовековна жупска област се једноставно асимиловала у тек основану нахију. Веома је занимљиво подсетити да су се границе Земљаника проширивале и преко Врбаса и захватале села уз његову десну обалу од Милана Кнежине све до Рекавица (Баљвине, Бочац са околином, Апино село, Крмине и насеља Звечај). Змијање никад није излазило из мећувода Сане и Врбаса па су границе средњовековне жупе којој је до њеног постајања прикључено, биле нешто шире. Извесне делове старог Змијања захватале су: Плива, Бањица и Сана, али је са највећим простором територије било укључено у Земљаник. Вредно је подсетити да су почетком XIV века у састав области Доњи краји, уз Земљаник, улазиле и жупе: врбањска, с десне стране Врбање и око њеног доњег тока, бањичка, уз горњи ток Сане до Кључа, пливска, с леве стране Врбаса и горњег тока Пливе са Јајцем, санска, средњи ток Сане према Козари, дубичка, с доње стране доњег тока Уне до Кнежице, врбаска, уз леву страну Врбаса према ушћу у Саву, са Бањом Луком, кобашка, десно од ушћа у Саву, глашка, са ослонцем на Врбашку низ Врбас од Мотика према Козари, мренска, долином Сане од Кључа према Мрену. Већина од њих постојале су у XIII веку, неке су настале доцније, а дубичка је само привремено припадала Доњим крајима. Моћна породица Хрватинића „утврдила је своју власт над жупама и градовима Доњих крајева још под Шубићима и бан Стјепан је својим повељама само санкционисао постојеће стање и односе“.
Сви досадашњи испитивачи Змијања, историчари, етнолози и антрополози, спорили су се и спотицали око неколико недовољно осветљених иитања везаних за настанак и развој ове области, посебно њене распрострањености, старости, статуса становништва и мотива остварене аутономије у време турске владавине. Ослањања на путописна сазнања Курипешића и Хаџи Калфе показала су се сасвим непотпуна и мањкава, поготово при утврђивању времена насељавања, етничких промена, популације и осталих демографских особености краја и људи. Више јасноће у тумачењу поменутих спорних појава унели су резултати најновијих испитивања неких наших историчара овога периода, нарочито превођењем изворних пописних дефтера из XVI века и касније који се односе на Босанску крајину. За жаљење је што су неке од ових тврдњи остале без потпуније и свестраније разраде, или у виду претпоставки и отворених питања. Сасвим је извесно да ће савремена историографија, на основу доступних турских извора, дати одговоре на њих и тиме извршити своју научну и националну дужност и обавезу.
Змијање се први пут помиње у турским пописним дефтерима 1541. године као нахија са две варошице (Бочац и Крупа на Врбасу), двадесет и једним селом, са шест насељених мезри и једним читлуком. Ранија навођења имена подразумевају просторе области под другим административним обележјима. Савремени историчари овога периода указују на знатну стабилност насеља области, као и сачуване етничке и верске особености које су респектоване од освајача за све време турске владавине. Значајно је подсетити да исламизација није продрла у села нахије Змијање насељене у целости српским становништвом. У највећем јеку њеног провођења у осталим деловима Босне и Херцеговине, у Гомионици се подиже православни манастир првобитно обележен локалитетом Заслужје, а у Бањици црква уз пуну сагласност домаће и централне османске управе. Осим права да остану у својој вери и подижу своје институције у којима ће је неговати и чувати, Змијањци су уживали и друге олакшице, о којима ћемо казати нешто више у оквиру аутономије области.
Ранији истраживачи Змијања оставили су веома различите податке о појави његовог имена и старости становништва. Милан Карановић и Владислав Окарић, после извесних полемичких објашњења, сагласни су да се Змијање први пут јавља у делу турског путописца из половине XVII века Хаџи Калфе (Ћатиб Челебије) Румелија и Босна, у коме пише да се Осмијан налази дан хода од Бање Луке према југу. Шест година доцније Карановић је исправио обојицу да се назив истоимене нахије јавља раније (1587) у Вакуфнами бањалучке ферхадије у чијој даровној повељи је наведена као читлук. Ћиро Трухелка пише да је Змијање нашао на више места у турским списима под називом Змијан, указујући посебно на јајачки сиџил из 1693. годшне. Занимљиво је да босански везир Мехмед-паша 28. новембра 1692. наређује свим кадилуцима да припреме товаре коња са муницијом од „Травника до чардака Ситнице“. Један аустријски војни шпијун је пропутовао целом области почетком XVIII века и у свом извештају записао да у њој живе само хришћани, осим у утврћењу Ситница, којим заповеда бег Чолаковић. Према неким историчарима, нахија Змијање је била у саставу кадилука Кобаш, као и Врховине, све док се није осамосталила 1540, док је по другима једно време припадала Омашком, или је бар овде било заједничко административно седиште, што се види из тужбе Змијањаца коју су половином септембра 1633. упутили кадији у Костајници против омашког нахијског кнеза Буре због завођења незаконитог данка. Спор је окончан код бањалучког ћехаје, који је о њему добио и писмени извештај од костајничког кадије. За нас је овде посебно занимљива чињеница да Змијањци бране своја аутономна права и од свог сународника који је доспео и до угледног старешине у систему османске управе у овим нашим крајевима.
Порекло имена области Змијање такође заслужује пуну пажњу. Раније смо навели да се као нахија помиње први пут у турским пописним дефтерима 1514. године, а потом у Хаџи Калфином делу Румелија и Босна на више места обележена са Осмијан. Касније се јавља у многим изворима са додатном одредницом Кол-Змијање, чије значање одрећује Кочић у свом познатом саборском говору о аграрном питању априла 1911. Није сувишно указати на семантичко и филолошко значење ових појмова. Помињани истраживачи Окарић, Карановић, Трухелка и други су у многим документима османског периода нашли речи зилш и зимија турског и арапског порекла са значењем хришћанин-поданик царевине. Турска реч зимет значи немуслимани из ње је изведено зими. Шире поимање може се тумачити у смислу пристајања уз некога и преузимања обавезе за безбедност онога који се приклања моћнијем. Тако се дошло до реда повлашћених хришћана у Турској Империји са одређеним војним обавезам. Како је Подрашница била зборно место везирских аскера који су се кретали царским друмом према Бањој Луци, били су потребни и домаћи иаоружани одреди који су чували пролазе кроз планине. Њих су сачињавали матролоси, о чијој служби је остало трајно сведочанство, место и село Стражице у подножју Кука на Бањици. У песми бега Капетановића - Љубушки Бој под Бањом Луком 1737. налазимо стихове:
Ко год може пушку подигнути
Нек све иде на цареву војску,
На зелено поље Подрашницу,
Ондје ћемо тертиб учинити,
Како ћемо на Влахе удрити...

Настанак имена Змијање уткано је у ткиво многих легенди које су тамо настале и сачувале се у усменој традицији краја и људи. Подстакнут од Кочића, М. Карановић је 1921. забележио казивање старца Стевана Благојевића из Горњег Раткова: „Кад су Турци освојили ове крајеве, тада је побегао краљ са грчке границе... Том приликом су му уграбили кћер и силовали. Чуо отац њено јаукање . . . запита шта јој би? Она рече: „Уједе ме змија.“ Одатле се, веле, прозвало Змијање.“ Подсетимо само на још једну, коју је забележио свештеник лисићке парохије Јово Лазичић са Мањаче: Последња грчка краљица прозвала је Кол-Змијање Змијањем овим речима: „Ала, Јелена, Јелена, ала ме је јутрос змија ујела!“


PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

3. ПОЛОЖАЈ И ГРАНИЦЕ ЗМИJАЊА

Из досадашњег излагања се лако запажа да је Змијање настало као нахија на простору средњевековне жупе Земљаник, најпре у саставу костајниичког, а потом бањалучког кадилука и санџака Босна. Хаџи Калфа, у већ поменутом делу, пише о удаљености ове области од кадијског административнот седишта у Бањој Луци. Од половине XVI века па надаље Змијање је заузимао сав простор између Врбаса на истоку, Сане на западу, Козаре на северу и приближно Кључа и Мркоњића на југу. Позивајући се на турске списе В. Скарића тврди се да су села у подножјима планина Осмаче, Тисовца и Чемернице, Крмине, Агино Село и Бочац, припадала нахији Змијање, као и у предосманском периоду жупи Земљалшк. Није тешко приметити да су у питању насељени терени на десној страни реке Врбас који не припадају данашњем Змијању. Прворазредни извори, турски пописни дефтери из 1541, на чијим доказима историчар Милан Васић заснива своје тврдње, неоспорно потврђују да нахији Змијање, уз 21 село, шест насељених мезри и једног читлука, припадају и две вароши Бочац и Крупа на Врбасу.
Територија Змијања, која се до појаве Турака у основним оквирима подударала са простором средњовековне босанске жупе Земљаник, а касније, након коначног успостављања османске власти у овим крајевима са границама новоосноване истоимене нахије, нешто је ужа од Кочићеве коју је обележио према живој народној традицији од старца из Горњег Раткова Милића Вујиновића. У његовој визији цело географско подручје смештено између најзначајнијих крајишких планина: Димитора, Лисине и Млиништа на југу, Козаре на северу, Осмаче, Тисовца и Чемернице на истоку и горњим током Сане на западу, од извора до споја са притоком Гомионицом, па и по поимању сваког другог планинца, јесте старо Змијање, од Косова, а и после њега. Исти јунак ће, одмах затим, обележити и уже границе области, називајући је, у своје и Кочићево име, најближом одредницом: „Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице, Змијање, срце Змијања старинско.“ Милић Вујиновић одређује уже поимање области, за разлику од раније испољеног ширег које је у основи подударно са босанском старом жупом и постосманском нахијом. Одмах се запажа да је из потоњег ограничења искључена Подрашница, која је и у турско време припадала касније основаној нахији Тријебово. Исто тако је уочљиво да ни Кочић у време рада на антропогеографском испитивању Змијања по Цвијићевој методи у лето 1909. иије био сасвим сигуран у границе области према иародној традицији, што се речито види из писма познатом историчару Ферди Шишићу 7. маја 1909, у коме му између осталог поставља цео низ питања: „Да ли се Ратково тако и у своје вријеме звало? Да ли Вам је шта о Раткову познато из турског времена? Да ли има о њему нешто забиљежено у старим споменицима? Да то није стара жупа Баница?“ Надаље му саопштава и своја сазнања: ,,То је данас једно велико село са двије православне парохије: Доње и Горње Ратково. Под Турцима, ово је село имало неку своју засебну управу, као Шаренци у Херцеговини, село Тимар у приједорском котару. Имало је своју земљу коју је са силним жртвама у крви од Турака очувало до дана данашњег, а Тимар је изгубио....“
Као што видимо, шире и уже поимање Змијања одржало се од најстаријих времена до наших дана, у историјским изворима, литератури и народном усменом предању готово подједнако. Отуда је неосновано занемаривати ову реалност, а још мање је допустиво сводити овај териториј на неколико планинских села „са локалним центрима у Стричићима и Ситници". У неким нашим енциклопедијама може се погрешно прочитати упропашћена паушална одредница према којој је „данашње Змијање ограничено на неколико села у подручју планине Мањаче.“ Нужно је подсетити да је више савремених теренских испитивања потврдило стварно стање према коме становници села: Раткова Горњег и Доњег, Дујаковаца, Стричића, Луића, Локвара, Стублова, Дубице, Стражица, Ситнице, Горњег и Доњег Соколова, Павића, Горњег и Доњег Хазића, Вилуса, Радманића и Мелине са Гомионицом, сматрају да су Змијањци и осећају се тако при изражавању својих завичајних расположења. Ваља напоменути да житељи пограничних села области обележавају и нешто удаљеније суседе изван наведених илсхшл именом. Тако људи у долини Сане називају Змијањцима и Љубинце, иако се они тако не осећају. Данашње Змијање је административно подељено измећу четири општине: Бање Луке, Санског Моста, Мркоњића и Кључа, и обухвата села и насеља: Ратково Горње и Доње, Дујаковце, Локваре, Лусиће, Стричиће, Соколово Горње и Доње, Ситницу, Стражице, Дубицу, Стублове, Чађевицу, Павиће, Радманиће, Шљивно, Хазиће, Вилусе, Добрњу, Кадину Воду и представљају централни део области.
Својом рељефном конфигурацијом Змијање представља овећу доловиту и брежуљасту висораван, настањену по разбацаним селима, са благим нагињањем и постепеним спуштањем од југоистока према северозападу. Њена релативна надморска висина је између 700 и 800 метара, изузимајући највише планинске врхунце Луњевца, Мањаче, Батаруше, Грчке градине и Водичког врха, који су далеко виши. У смислу Цвијићевих одређења, географском положају и етнографско-антрополошким особеностима, област припада динарској зони. У њој се осећао знатан пораст становииштва све до почетка другог светског рата, када је нагло смањен и надаље успорен. По свршетку рата настало је опадање које је последњих деценија нагло убрзано процесом исељавања у друге крајеве земље. Сведоци смо једне појаве која мора да забрињава, не толико због смањивања броја становништва колико због потпуног исељавања Добрње, Радманића, Шљивна и Вилуса.
„Болно је свако премештање из завичајног у други крај. Као ишчупана и пресађена биљка, и човек мора одболовати прилагођавање другој средини. Непосредни одлазак у далеке области праћен је чежњом. Чак су такву кућу сматрали и изгубљеном. Исељавање је било праћено жалбом као да је исељеник умро. Оваквом испраћају који је личио на погребни призор, присуствовао сам као дете.“

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK