НЕУСПЕЛА ГРУЗИЈСКА ОЛУЈА

НЕУСПЕЛА ГРУЗИЈСКА ОЛУЈА
Сандра Милетаковић

Недавно је "Стратфор" објавио анализу у којој Џорџ Фридман, директор и први аналитичар америчке агенције " Стратфор" тврди да " корени руско-грузијског рата задиру дубоко у геополитику и не могу се разумети ако се не разуме Косово".
Труд који Запад улаже поричући сличности између Косова и Грузије се добрим делом улаже да би било подривено руско размишљање како је сличан потез Москве у Грузији оправдан. Дакле, ради се првенствено о оправданости и легитимности. Исто тако, будуће сецесионистичке кризе ће у будућности можда поменути Косово, то би свакако користило њиховој стратегији, али тачни начин на ком је Косово "корен руско-грузијског сукоба" се не заснива на легитимности и преседану.
Стварни, имплицитни значај Косова је како уопштено, тако и у оквирима руске интервенције у Грузији - геополитички. Морају се схватити имплицитни геополитички корени Косова да би се схватило зашто су Руси интервенисали у Грузији.
САД и њени савезници унутар НАТО су одлучили да игноришу Уједињене нације и поведу рат на Косову 1999. године преко НАТО, тиме преобразивши на неки начин НАТО од војног савеза са ограниченим мандатом у тело политичког одлучивања попут мини - ОУН под њиховом (тј. америчком) управом. Москва је потпуно запостављена и приказана немоћном. Проблеми за Москву се нису зауставили на томе. САД су пропратиле свој косовски рат са неумитним продором НАТО на бивши совјетски простор. Дакле, САД не само што су слале поруку Москви да ће НАТО заменити ОУН у Европи као првенствено мултинационално тело политичког правосуђа у региону, већ и да ће Русија бити искључена из дотичног тела и опкољена њиме истовремено. То је било неприхватљиво за Крмељ. За Москву је последња кап било једнострано проглашење независности Косова. За САД и ЕУ независност Косова не представља продор моћи Запада на руске интересе. Они једноставно нису разумели колико озбиљним Руси сматрају питање Косова. Вашингтон и Брисел су мислили да је проглашење независности напросто природни исход рата 1999.године. За Русију је то била кулминација политике Запада да се Русија опколи. Европљани и Американци су такође погрешно проценили војну моћ Русије, која се знатно поправила од 1999. године, и учинили грешку мисливши да не могу војно подржати независност Косова. Кавказ је кључно поглавље у руско-америчким односима, али су Руси дуго времена тражили начина да узврате Западу и Грузија им је била најближа мета. Не изненађује што је постсовјетска слабост Русије – економска, дипломатска, војна и психолошка – подстицала тријумфализам САД. Међутим, америчка ароганција 90-тих од почетка је била додатно затрована атавистичком русофобијом. Мржња према Русији као таквој у колективној психи западне елите присутна је вековима, али је у време хладног рата била донекле закамуфлирана реториком антикомунизма. Камуфлаже више нема. Огрнута "левим" или " десним" идеолошким плаштом, у САД аксиоматска русофобија неподложна рационалној критици подједнако је доминантна у неоконзервативном покрету (Вилијам Кристол, Роберт Кејган, Норман Подхорец ...) и у врху Републиканске странке, пре свега у лику председничког кандидата Џона Мекејна. Исто стање духа влада и у Демократској странци, а његови носиоци су Обамин потпредседнички кандидат Џозеф Бајден и главни саветник за спољну политику Збигњев Бжежински.
Поновно отварање "косовског питања", овога пута било је посредно преко Кавказа, и оно је показало дволичност америчког и европског аргумента по том питању. Ово ће помоћи Србији да нађе још савезника у ОУН, и да се затражи саветодавно мишљење МСП-а или да се убеди још неколико земаља да се не призна независност Косова. Али у конкретним терминима, како да Србија поврати суверенитет над Косовом, неће бити никаквих промена за Београд. Запад је створио политичку стварност коју Београд- са својом тежњом ка европским интеграцијама – не може да измени.

Признње Јужне Осетије и Абхазије од стране Русије ставило је Србију у једну чудну ситуацију према Москви. Како да се Србија понаша између принципа "легалности" и " реалности" односно фактичке подршке Русије. Амбасадор Руске Федерације у Београду господин Кунузин пожурио је да исти дан по признању какавских република увери Београд да и убудуће неће изостати подршка Русије по питању Косова. Званичан Београд је изабрао пут ћутања. Јер подршка Русији је, на сваки начин, исто као и отворено признавање независност Косова. Ипак, Москва не очекује српску подршку по питању Грузије. Са друге стране, она очекује да Србија потврди уговор око НИС-а. Међутим није најјасније да ли је Сједињеним Државама неопходан суштински договор са Србијом, и да ли оне то желе, јер би проруска Србија усред Балкана створила знатну нестабилност у тој области, али што није врста нестабилности коју Америка не би могла да реши. Европа је забринута страна, и управо то је разлог због којег Брисел покушава да уведе Србију у ЕУ. У будућности се може очекивати даља амбивалентност Америке у погледу Србије, без обзира на то ко буде дошао на власт у Вашингтону у наредних неколико месеци. И ту се поставља питање :Шта нам се то нуди ? Да ли имају икаквог достојанства? Да ли је то наше прихватање новог робовског система? Јер Србији се нуде могућности да на све практичне начине напусти Русију са надом у брз улазак у ЕУ. У таквој прилици САД неће обратити пажњу на Србију у догледној будућности, а Европа ће је примити "срдачно". Или да стане на неки начин на страну Русије, у ком ће целокупна моћ ЕУ и НАТО да се обруши на Србију на начин на који ће се последњих 16 година чинити тек као припрема. Сетимо се – Србија не само што нема излаза на море, већ је у потпуности опкољена чланицама и протекторатима ЕУ/НАТО. Русија ту уопште не може помоћи- што би био веома лош избор.
Криза у Грузији је доказ конфронтације Истока и Запада, али та конфронтација не представља ништа ново. Наиме, већ дуго влада тенденција на кварењу односа између Истока и Запада, нарочито Москве са једне стране и Лондона и Вашингтона са друге. Главно обележје у погоршавању односа представља одлука Сједињених Држава да постави свој такозвани систем антиракетне одбране на територији Пољске и Чешке, и то је корак за који је Русија убеђена да је усмерен против ње. Било је и неких мањих догађаја , попут избацивања тројице руских дипломата из Лондона недуго након што је Гордон Браун именован за премијера. Генерално, односи са Русијом били су погоршани приликом експанзије НАТО(НАТО је сада позициониран на мање од сто километара од Санкт Петербурга) као и, наравно, америчким неконзервативним , покушајем креирања униполарног света. Протеклих неколико година Москва је била веома експлицитна у одбијањима концепта тог униполарног света, недавно је и председник Медведев негирао такав концепт, напоменувши и да се руска спољна политика тиме руководи. Тако да, већ дуго се ствара подлога за кризну ситуацију у Грузији. Заиста, иако нама није познато зашто је Грузија заправо извршила напад изгледа очигледно да се неко, било у Тбилисију или у Вашингтону кладио на руску пасивност , што је било утемељено на чињеници да Русија заиста и јесте била у фази геополитичке повучености од 1991.године. Криза у Грузији је указала на фудаментално премештање биланса светске моћи, то јест да су, на заласку председничког мандата Џорџа Буша, Сједињене Државе, а не Русија, нација која је сада у фази повучености.
Кључ за тренутни конфликт између Истока и Запада налази се у енергији. Амерички неоконзервативни циљ успостављања униполарног света под вођством Сједињених Држава управо почива на преузимању контроле над светским енергетским ресурсима. Ово, наравно објашњава повезаност САД са Арабијом, са ратом у Ираку, као и покушајима проширења у Централној Азији. Разлог због којег Русија остаје непријатељ и након окончања хладног рата лежи у чињеници да је она главни снабдевач енергијом који је превише велики да би био потчињен контроли Запада. Неко време успех је био забележен , за време Бориса Јељцина, али је пројекат пропао након пада валута 1998.године. након тога Русија је почела да поново гради своју моћ, видевши до каквог хаоса ју је довео тај пројекат Запада. Грузија је важан део зато што кроз њену територију пролази нафтовод од Кспијског језера до Медитерана.
Постоје велике сличности између ратних дешавања у Републици Српској Крајни и Јужној Осјетији и Абхазији. Најбоље се то може упоредити са анализом са једне стране злочиначких акција "Олуја " и" Бљесак" из 1995.године у којима је Хрватска очишћена од Срба и са друге стране покушај Грузије да окупира Јужну Осетију и Абхазију. И Грузија и Хрватска имају неуравнотежене личности за лидере у којима постоји очигледна тежња за бесконачном влашћу без осећајности за људске патње. Сада је све исто само што нема Туђмана него Сакашвилија. За одржавање мира у РСК и у Јужној Осјетији ангажовани су миротворци који нису извршили задатак. У оба случаја спроводили су политику својих држава. У Јужној Осјетији грузијски контигент укључио се у агресију, а руски остао да брани Зону одговорности. У Хрватској 1993.године Хрвати су нас напали директно са пунктова и положаја који је држао француски батаљон и ми због тога нисмо могли да их гађамо, а 1995.године мирно су гледали као снаге мировне мисије , шта се дешава у Зони под заштитом УН-а. У оба случаја показало се да мировне мисије нису склоне залагању за мир. У рату су и Хрватску и Грузију наоружали амерички сателити по плану САД-а. Хрвате су наоружали Мађарска, Бугарска, Немачка, Аргентина, Украјна, Аустрија,Словенија и други, а Грузију Украјина, Турска, Израел, Чешка и други. Карактеристично је да су наоружање, војна опрема борбени системи бивше заједничке државе дејствовали по војницима преостале заједничке државе. То је била судбина и у Русији и у Југославији. Руски тенкови ударали су по руској војсци, а тенкови који су припадали ЈНА тукли су по нашим положајима. По нама и по њима тукли су тенкови које је некада имала совјетска армија то јест југословенска. Није тајна да је иза хрватског и грузијског опредељивања за рат, стајала америчка администрација. Припрему хрватске и грузијске војске вршили су Американци и њихови савезници. У Грузији је ангажовано 127 америчких инструктора, а у инструктажи су учествовали Турци и Израелци. Припрему хрватске војске вршила је по оригиналном патенту и изуму Пентагона "приватна генералско пуковничка организација", која не постоји нигде на свету. И Хрватска и Грузија добиле су финансијску помоћ и кредите за наоружавање са запада као и бесплатну доставу ратне технике. И грузијско и хрватско руководство веровало је да неће бити значајније помоћи нападнутих. За РСК су били у праву, али за Јужну Осјетију и Абхазију као што смо видели нису. Из свега, може се закључити да им је ратни план био исти, сачињен од два основна елемента. Првог, да се планирана дејства изведу у што краћем року и да се све заинтересоване стране ставе пред свршен чин и другог елемента, који је врло карактеристчан у оба случаја, а то је изазвати панику међу цивилним становништвом. У целини посматрано Хрватска и Грузија радиле су према изводима из стратегијских планова НАТО-а, а ту се мисли на планове за агресију и борбена дејства. У оба случаја догодила се немилосрдна бруталност и нечовечно поступање према становништву, масовна дејства артиљерије, ракета и авијације по цивилном становништву, насељеним местима и путевима, као и појединачна убиства цивила и рањеника.
Постоје разлике у фази настанка и развоја кризе. Грузија се налази у зони Кавказа, коју је САД прогласио за зону америчког виталног интереса, иако је то више десетина хиљада километара удаљено од њихове државе. Хрватска није била у зони америчког виталног интереса и зато је у овом случају наглашена улога Немачке. Следећа разлика лежи у чињеници да је основни елеменат сукобљавања између РСК и Хрватске био верске и националне природе, у Грузији то није био случај већ нешто друго – осећај припадности држави. Разлика је у томе што су Срби у Хрватској имали уставну конститутивност као народ, а Јужна Осјетија је имала територијалну аутономију. Србима је то право одузето. На западним деловима српског етничког простора у Југославији Хрватска је почињала геноцид 1941-1945.године, тога у Грузији пре овога није било. Грузија је настала фактичким и правним распадом СССР-а, а Хрватска насилном и неуставном сецесијом и сецесионистичким ратом.
Разлике у рату биле су и те што је НАТО Хрватској помогао директним дејствима, гранатирањем аеродрома у реону РСК,ПВО системима на земљи, гранатирањем положаја, електронским дејствима, електронским извиђањем и обмањивањем као и логистиком. С друге стране Грузији је помогао посредно. Хрватска се одлучила за операције " Олуја " и " Бљесак" и "ослобађање " РСК 1995.године за време расула у Русији, а Грузија је покренула акције 2008.године када је Русија сређена држава са организованом војском. РСК није могла рачунати ни на чију помоћ, а Јужна Осетија и Абхазија су одмах, организовано и плански, добили ефикасну помоћ Русије, која није била изненађена. Руска помоћ стизала је плански и организовано. Разлика је и у томе што је за пет дана рата РСК била сломљена, а Јужна Осетија и Абхазија су одбрањене. Ако је Грузија изгубила право да влада Јужном Осетијом и Абхазијом, а Хрватска то право да влада Србима у РСК никада није имала, а дефинитивно је спровела геноцид 1941-1945 године који још није застарео и нова хрватска држава треба да одговара пред међународним судовима. Потврда србоцида- који су хрватске клеро-усташе заједно са својим помоћним босанско-муслиманским трупама извршили над Србима долази превасходно с "неочекиване" (немачке) стране је толико тачна колико и поразна, јер како је то могуће , ко је заказао и зашто се тек толико година после овог страхотног геноцида у научној литератури обзнањују најважнији, најверодостојнији односно непобитни докази србоцида? Непобитни, јер долазе директно од очевидаца и , истовремено , ментора усташких злочина којима нико не може да пребаци просрпску орјентацију, пристрасност или пак заступање сопствених интереса, јер- немачки извори из тог времена потврђују да су њихови штићеници и савезници починили најбестијалнија недела над њиховим непријатељима! НАТО је инструмент силе и неправде чије је само постојање било узрок страдања народа и у РСК и у Јужној осјетији, без обзира на степен ангажовања НАТО-а у једном или другом сукобу.
У најбољем интересу људи у Европи било би да размисле о понуди руског председника Димитрија Медведева о новом уређењу колективног система европске безбедности, за оно што је још била Де Голова визија Европе! Или ће тако бити или ће Европљани бити статисти и жртве или у најбољем случају невољни учесници у остваривању ванкозиненталних интереса. Докле год постоји НАТО као америчка мисија тако ће бити. Кад год се угрозе амерички интереси НАТО се ангажује. САД руководи НАТО-ом. И један и други рат показују да нема озбиљне државе без веродостојне војне силе. Значајно је то и за данашњу Србију. Према догађајима са самих фронтова показана је беспомоћна инфериорност војске, грузијске , чији су команданти изабрани по основу политичке лојалности појединцу, мржње према Русима добром познавању енглеског језика и по препорукама страних инструктора у односу на руску модерну и опремљену војску, чији су команданти напредовали на основу војничке способности. Да је Русија била јака 1995.године, Срби Крајишници би данас били код својих кућа.