Војислав Шешељ

Војислав Шешељ

Војислав Шешељ (11. октобар 1954., Сарајево) је српски политичар, доктор правних наука и председник Српске радикалне странке.

Шешељ је један од оснивача и председник Српске радикалне странке од њеног оснивања, 1991. године. Више од десет година биран је за народног посланика у Скупштини Србије и Скупштини Савезне Републике Југославије. Обављао је дужност потпредседника Владе Србије (1998 - 2000), а у периоду 1996 - 1998 био је на челу Општине Земун.

Шешељ се од 24. фебруара 2003. године налази у притвору Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу, где му се суди по оптужбама за убиства, нехумана дела, прогоне на политичкој, расној и верској основи, истребљење и нападе на цивиле на територијама Хрватске и Босне и Херцеговине.



Син је Николе Шешеља. Породица Шешељ потиче из Доње Херцеговине, из села Марева Љут у Поповом Пољу, надомак селаЗавала.

Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву за две и по године 1976, а затим и магистрирао 1977. године („Марксистички концепт наоружаног народа“). Докторирао је у Београду 26. новембра 1979. године, дисертацијом на тему „Политичка суштина милитаризма и фашизма“. Најмлађи је доктор наука у тадашњој СФРЈ. Од 1981. до 1984. радио је као асистент професора, предмет Теорија о рату, на Политичким наукама на Сарајевском универзитету.



_________________






Политичка каријера

У Савез комуниста Југославије примљен је са 17 година, као признање за изузетно залагање на радној акцији после земљотреса у Бањалуци. Касније је одбацио комунистичку идеологију, постао дисидент и критичар комунистичког режима.

Политичку каријеру започео је раних осамдесетих година супротстављајући се комунистичкој власти. Током ратова на просторима бивше Југославије, заступао је радикалне националистичке ставове[тражи се извор]. Са Милошевићевом Социјалистичком партијом Србије је неколико година био у коалицији на власти (1998—2000) и подржавао њихове мањинске владе (1992—1993), док је у осталом периоду био у опозицији.

Почетком осамдесетих година је успоставио везе са групом српских интелектуалаца националне опције у Београду. Дошао је у сукоб са комунистичком власти тадашње СР БиХ, нарочито са водећим људима СК БиХ, Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. До овог сукоба дошло је када је Шешељ у директној борби за асистентско место протестовао против плагијата у докторској тези Бранка Миљуша, другог истакнутог младог политичара и протежеа ове двојице. Шешељеве дисидентске позиције и бескомпромисност су претвориле овај политички у кривични конфликт и резултирале његовим избацивањем са Факултета, праћењем од стране УДБЕ и коначно, затворском казном у трајању од 8 година. Осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања са, како је наведено у пресуди судије Милорада Потпарића, “анархолибералистичких и националистичких позиција“ чиме је починио „кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења“. Као доказни материјал у судском процесу коришћени су искази сведока о приватним разговорима и необјављени текст одговора на анкету-интервју под насловом „Шта да се ради?“.

Одлуком Врховног Суда СФРЈ, казна му је смањена на 6, потом на 4, па на 2 године. У затвору у Зеници провео је 22 месеца, од чега више од 6 месеци у самици. На раније пуштање из затвора 1986. утицали су бројни протести и петиције интелектуалаца из свих крајева Југославије[4] (међу којима и пуно његових каснијих оштрих политичких противника), његов штрајк глађу, а вероватно и интересовање стране штампе за његов случај. Потписивале су се петиције, протестна писма. Избачен је из Хрватског филозофског друштва[4].

По изласку из затвора, преселио се у Београд где се издржавао писањем и самосталним издавањем књига. Тако је постао члан Удружења књижевника Србије. Зближио се са Вуком Драшковићем, који му је крстио сина. Касније су се разишли због различитих политичких уверења, али и око новца који је донирала дијаспора.

Током 1989. године, Војислав Шешељ је одржао укупно 97 предавања Србима у дијаспори, од којих је већина одржана у Америци и Канади, а мањи део у земљама Западне Европе и Аустралији. Те исте године, за Видовдан, га је Момчило Ђујић због "нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес" произвео у чин српског четничког војводе. Ђујић је ову одлуку повукао 1998, када је Шешељ поново формирао владу са Социјалистичком партијом Србије[тражи се извор].

По повратку из Сједињених Америчких Држава, 23. јануара 1990. године, основао је Српски слободарски покрет, који се 14. марта исте године ујединио са отцепљеним крилом Српске народне обнове (странке основане у Новој Пазови, а настале од првог антикомунистичког удружења Друштво Сава) које је предводио Вук Драшковић. Уједињена политичка странка је добила ново име - Српски покрет обнове. Након поменутог разлаза са Вуком Драшковићем у мају 1990, Шешељ је покушао основати Српски четнички покрет, чија је регистрација одбијена са образложењем да „својим именом вређа јавни морал“.

На казну затвора по други пут је осуђен 2. октобра 1990. године, због покушаја рушења "Куће цвећа" и прикупљања добровољаца за одлазак у одбрану Републике Српске Крајине. По издржаној казни поново је ухапшен 23. октобра исте године и осуђен на 45 дана затвора. Пуштен је нешто раније, 15. новембра, а том приликом одбио је да потпише решење о условном пуштању. Практично из затвора, 14. новембра 1990. године, први пут се кандидује за председника Србије, испред групе грађана.

Шешељ је на изборима 1990. године освојио пето место са 96.277 гласова, иза Слободана Милошевића, Вука Драшковића, Ивана Ђурића и Сулејмана Угљанина.

Председник Српске радикалне странке

Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ постаје у Крагујевцу, 23. фебруара 1991. године, када је странка и основана, уједињењем нерегистрованог Српског четничког покрета и већине месних одбора Народне радикалне странке. На поновљеним изборима за посланика у Народној Скупштини Републике Србије из општине Раковица у јуну 1991, Шешељ је доста убедљиво победио потпуно непознатог кандидата Социјалистичке партије Горана Караклајића, и књижевника Борислава Пекића који је био испред тадашње Демократске странке.

Све време деведесетих, Шешељ је наступао са изразито националних позиција. Заговара стварање Велике Србије, са западном границом на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Прикупљао је добровољце и слао их на ратиште под команду Југословенске народне армије. Обилазио је разна жаришта сукоба: Плитвице, Вуковар, Херцеговину и Семберију. У Вуковару је умало погинуо од два пројектила ЈНА који су промашили мету. Војислав Шешељ је захтевао да уместо слања трупа на Словенију, ЈНА треба да повуче све своје трупе на границу Карловац-Карлобаг-Вировитица, а уколико војска буде угрожена, сматрао је да има право да се брани свиме што јој је на располагању, укључујући и напалм-бомбе . Наводно је претио нелојалним Албанцима и онима чије су се породице населиле након Другог светског рата протеривањем са Косова и Метохије, а Милошевићу хапшењем. Такође је позната и епизода потезања пиштоља на таксисте и студенте у току демонстрација 1992. године. Његовим залагањем изгласано је у Савезној Скупштини неповерење првој Савезној Влади Милана Панића, а недуго затим и првом Председнику СРЈ, књижевнику Добрици Ћосићу, такође некадашњем Шешељевом пријатељу из Удружења књижевника Србије, који је био један од најзаслужнијих за његово ослобађање из затвора, који му је потом и материјално помагао; коме, коначно, дугује и добар део својих националистичких позиција. Након кратке монархистичке фазе на почетку деведесетих, када је заговарао извесну шпанску породицу Долгоруков као наследнике лозе Немањића , Шешељ стаје иза републиканског уређења.

Тадашњу политичку јавну сцену обележио је као изузетан говорник, веома брз и јаких живаца, готово непобедив у јавним политичким сукобима. Посматрачи су описивали како виспрено прилагођава своју позицију контексту, ”галами, виче, упада у реч, притиска противника тако да овај не може да дође до даха” и не преза од увреда и обично матира противника. Шешељ је учествовао у тучама са скупштинским обезбеђењем , а у расправи у Савезној Скупштини поводом његовог протеривања из Црне Горе од стране тадашњег режима Момира Булатовића (после митинга у Херцег-Новом) је пљунуо председавајућег Скупштине др. Радомана Божовића . Касније је протеран и из Босне и Херцеговине. После оштрог телевизијског дуела на БК телевизији Шешељев телохранитељ наноси тешке повреде адвокату Николи Баровићу што се касније објашњава тиме да се овај оклизнуо на банану. Шешељ је оптужио Драгољуба Мићуновића да је "јахао попа", а акт Престолонаследника Александра II када се овај сагао и пољубио земљу при повратку у Србију после педесетогодишњег изгнанства своје породице описао је као "пашу траве".



_________________







Политички ангажман

Политички ангажман Шешеља током деведесетих година одликује низ неизменичних периода сарадње и разлаза са режимом Слободана Милошевића. Неколико пута су њихове странке формирале такозване "владе народног јединства" и водиле веома сложну политику у односу на конфликт у бившој Југославији. Сам Милошевић назвао је Шешеља како својим „омиљеним опозиционаром“ тако и „оличењем насиља и примитивизма”. Разилазили су се разним поводима, али углавном када би Шешељева странка довољно ојачала, а Милошевић попуштао пред захтевима међународне заједнице, као што је био случај са фијаском Венс-Овеновог плана 1993. (и потоњом блокадом Републике Српске од стране београдског режима) и Кумановским споразумом 1999. По потписивању Дејтонског споразума 1995, Слободана Милошевића је назвао "највећим издајником српског народа". У периодима разилажења, Шешељева СРС би оштро критиковала владајући режим, сам Шешељ би публиковао дела под питорескним називима попут "Тиранин са Дедиња” (односи се на Слободана Милошевића) или ”Наркоманија Вука Манитога” (у време када је СПС у Савезној влади сарађивао са СПО Вука Драшковића уместо са његовом СРС), за Милошевићу супругу проф. Мирјану Марковић говорио да је "црвена вештица са Дедиња, нова проклета Јерина и највеће зло српског народа" , његова партија била изложена једнаком прогону државних медија као и остале опозиционе партије, па би чак долазило и до покушаја сарадње међу њима као на пример при конституисању Народне Скупштине после избора 1993.

У затвору по трећи пут борави од 29. септембра 1994. године до 29. септембра 1995. године. Исте године, такође због супротстављања политици актуелног режима, борави још 60 дана у затвору.

Победом СРС на локалним изборима 1996. у Земуну (сам Шешељ живео је у Батајници), постаје председник Скупштине Општине Земун. У посету Србији доводи Жан-Мари Ле Пена и Владимира Жириновског.

На изборима за председника Србије одржаним 21. септембра 1997. године, Војислав Шешељ освојио је 1.125.140 гласова и ушао у други изборни круг. Са 50,61% важећих гласачких листића победио је противкандидата Зорана Лилића, тада председника СРЈ, али су избори поновљени након што је Републичка изборна комисија објавила да је излазност била 48,88%. На поновљеним изборима СПС кандидује Милана Милутиновића, тадашњег министра иностраних послова СРЈ, који Шешеља побеђује у другом кругу. Као и већина осталих званичних резултата избора из овог периода, и ови остају контраверзни, уз широко веровање да су фалсификовани на Шешељеву штету[тражи се извор]. На пример, у Дреници на Косову и Метохији, утврђењу албанских сепаратиста, званични резултати показују 90% уписаних бирача за Милутиновића. На оба ова избора за председника Србије учествује као трећепласирани у првом кругу и Вук Драшковић; остале опозиционе странке су их, углавном неуспешно, бојкотовале.

Шешељ постаје затим потпредседник Владе Републике Србије у кабинету Мирка Марјановића 1998–2000. Позиција Србије на почетку мандата ове Владе била је тешка, а на њеном истеку и неупоредиво гора. Односи са Владом у Црној Гори су крајње заоштрени што је у крајњем резултирало укидањем СРЈ 2003, а оружана побуна на Косову и Метохији ескалирала је у оштар рат који се, након референдума на којем је одбијено учешће међународних преговарача, снажних спољних притисака, и краха преговора у Рамбујеу, завршио агресијом НАТО пакта у пролеће 1999.

Агресија је заустављена потписивањем Кумановског споразума који је успоставио протекторат Уједињених нација и де факто суспендовао сваки суверенитет Србије у тој покрајини; Шешељ и остали чланови Владе из редова Српске радикалне странке су се успротивили потписивању овог споразума и поднели оставке на чланство у Влади али су потом наставили да обављају своје дужности, образлажући то националним интересима. На унутрашње-политичком плану ова Влада у којој је Шешељ играо важну улогу остала је запамћена пре свега по доношењу контроверзних закона о информисању и о универзитетима. Примена закона о информисању резултирала је невиђеним притиском на новинаре чије се извештавање није уклапало у оквире које је прописала Влада (тзв. "независни новинари"); судским процесима по тужбама углавном непознатих грађана и организација (нпр. "Патриотског савеза Југославије") који су решавани у року од 24 часа изузетно високим новчним казнама; забранама и затварањем неколико дневника, недељних новина и радио-станица; те прогонима па и убиствима неколико новинара. Закон о универзитету суспендовао је аутономију ("самоуправљање" како је то објашњавала Влада) високог школства и омогућио Влади постављење декана и ректора и готово потпуну контролу над збивањима на Универзитетима чији је оснивач; што је довело до револта и оставки од стране одређеног броја универзитетских професора. У овом периоду Шешељ био је изабран и за редовног професора на Правном Факултету у Београду.

Српска радикална странка бележи изузетно лош резултат на пресудним савезним, а потом и републичким изборима 2000. године, и Шешељ губи позицију потпредседника републичке Владе избором прелазне Владе Мирка Марјановића. Шешељ учествује на председничким изборима у септембру 2002. и завршава трећи, а на поновљеним изборима у децембру 2002. године, добија из Хага подршку Слободана Милошевића, који бирачима поручује да ће Шешељ „свргнути споља наметнути режим у Београду“ — и осваја 37% гласова.



_________________










Хашки трибунал

Међународни кривични суд за бившу Југославију (Хашки Трибунал) оптужио је у јануару 2003. Војислава Шешеља да је подстицао злочине против човечности и за кршење закона и обичаја ратовања на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине. Оптужен је да је "говорима и изјавама допринео да се код извршиоца створи одлука да почине наведене злочине" Шешељ се добровољно предао Трибуналу 24. фебруара 2003, где је у притвору три и по године чекао почетак суђења до новембра 2006. Његова Српска радикална странка, чији је и даље председник, се и на парламентарним изборима у децембру 2003. доказала као појединачно најјача, освојивши 28% гласова и 82 од укупно 250 мандата у Народној Скупштини, али ипак остаје у опозицији. Кандидат партије Томислав Николић, уз Милошевићеву и Шешељеву подршку из Хага, осваја највећи број гласова у првом и 45% гласова у другом кругу избора за председника Републике Србије јуна 2004. Три и по године касније, фебруара 2008, Николић поново улази у други круг председничких избора у којем поново губи од лидера демократа Бориса Тадића, али сада са врло малом разликом.

Војислав Шешељ објавио је велики број књига и памфлета, стручних и политичких текстова, укључујући и уџбеник из предмета Политички систем који је 2000–2001. предавао на Правном факултету у Београду.

Након акције Српске радикалне странке у којој је скупила око милион потписа грађана Републике Србије да се суђење др Војиславу Шешељу преноси на РТС, грађани Србије могу да гледају суђење Шешељу.

Ожењен је супругом Јадранком (други брак), има четири сина: Николу, Александра, Михаила и Владимира, а има и унуке Војислава и Љубомира.



_________________





Војислав Шешељ
Библиографија

1. Марксистички концепт наоружаног народа, Књижевне новине, Београд, 1983.
2. Вријеме преиспитивања, 1986.
3. Хајка на јеретика, ауторово издање, 2. измењено и допуњено издање, 1988.
4. Оптужница против Јосипа Броза Тита, 1990.
5. Књиге за ломачу, АБЦ Глас, Београд, 1991.
6. Демократија и догма, АБЦ Глас, Београд, 1991.
7. Сумрак илузија, АБЦ Глас, Београд, 1991.
8. Пледоаје за демократски устав, АБЦ Глас, Београд, 1991.
9. Освајање слободе, АБЦ Глас, Београд, 1991.
10. Велеиздајнички процес, СРС, 1991.
11. Право на истину, 1991.
12. Суочавања са самоуправљањем, АБЦ Глас, Београд, 1991.
13. Велеиздајнички процес, АБЦ Глас, Београд, 1991.
14. Бал вампира, 1992.
15. Деброзовизација друштвене свести, АБЦ Глас, Београд, 1992.
16. Феноменологија балканског деспотизма, АБЦ Глас, Београд, 1992.
17. Хорватове усташке фантазмагорије и друге политичке расправе, АБЦ Глас, Београд, 1992.
18. Политичка суштина милитаризма и фашизма, АБЦ Глас, Београд, 1992.
19. Посланичке беседе, СРС, 1993.
20. Пали, жари, дедињски диздаре, АБЦ Глас, Београд, 1994.
21. Владаћемо сто година, 1994.
22. Милошевић хапси радикале, 1994.
23. Милошевићев зајам за препород Кипра, АБЦ Глас, Београд, 1994.
24. Прети ли нам слоботомија?, АБЦ Глас, Београд, 1994.
25. Милан Панић мора пасти, СРС, 1994.
26. Начелник генералштаба на коленима: (конференција за штампу 1993. године), АБЦ Глас, Београд, 1994.
27. Гуја у недрима: Војислав Шешељ у канџама Мирјане Бобић-Мојсиловић, АБЦ Глас, Београд, 1994.
28. Бранковић је устао из гроба, 1994.
29. Округли столови, 1994.
30. Филипинке четничког војводе, Српска радикална странка, 1994.
31. Пада влада као клада, 1994.
32. Српски четнички покрет, СРС, 1994.
33. Шта рече, Слобо слободо?, 1994.
34. Црвени тиранин са Дедиња, Српска радикална странка, 1995.
35. Подгорички атентат, 1995.
36. Српски брачни пар "Чаушеску", 1995.
37. Вештица из Толстојеве улице, 1995.
38. Српска радикална странка, Српска радикална странка, Земун, 1995.
39. Да све српско буде као земунско, СРС, 1998.
40. Промене по вољи народа, СРС, 1998.
41. Српски народ и нови светски поредак, 1999.
42. Народни трибун, Српска радикална странка, Земун, 1999.
43. Моћ аргумената, Српска радикална странка, Земун, 2000.
44. На међународној сцени, Српска радикална странка, 2000.
45. Наркоманија Вука манитога, СРС, 2000.
46. Паклени планови Запада, СРС, 2001.
47. Политика као изазов савести, Српска радикална странка, Земун, 2000.
48. Сучељавање са седмом силом, СРС, 2000.
49. Контрареволуционар у булдожер револуцији, СРС, 2001.
50. Влада националног јединства, СРС, 2001.
51. Без длаке на језику, Српска радикална странка, Земун, 2001.
52. Отворени дијалог, Српска радикална странка, Земун, 2001.
53. Главни Милошевићев политички робијаш, СРС, 2002.
54. Досманлијски сејмени на Правном факултету, Српска радикална странка, 2002.
55. Идеологија српског национализма, СРС, 2002.
56. Убиство министра одбране Павла Булатовића, Српска радикална странка, 2002.
57. Континуитет радикалске доследности, Српска радикална странка, 2002.
58. Афера Хртковци и усташка курва Наташа Кандић
59. Досманлијски зулум над Србијом, СРС, 2002.
60. Булдожер као судбина, 2002.
61. Док патриоте обнављају издајници разарају, Српска радикална странка, 2002.
62. Радикали се нису обрукали, СРС, 2002.
63. Српски четнички покрет, Српска радикална странка, Земун, 2003.
64. Глогов колац у досовском срцу, Српска радикална странка, 2003.
65. Садам Хусеин против агресивног глобализма, Српска радикална странка, 2003.
66. Суданије непокорног војводе, СРС, 2003.
67. Цијин мајор Грујица Спасовић, Српска радикална странка, 2003.
68. Жигосање досманлијског бешчашћа, Српска радикална странка, 2003.
69. Суочавање са хашким инквизиторима, Српска радикална странка, 2003.
70. Афирмација парламентаризма, Српска радикална странка, 2003.
71. Челични војвода, СРС, 2003.
72. Ватикан главно Сатанино гнездо, Српска радикална странка, 2003.
73. Досманлије као нови јањичари, Српска радикална странка, 2003.
74. Четнички војвода пред Хашким трибуналом, Српска радикална странка, 2003.
75. На јуначким рукама кроз српску Боку, СРС, 2003.
76. Слом савезне државе, Српска радикална странка, 2003.
77. Хашки досије набеђеног ратног злочинца, Српска радикална странка, 2004.
78. Геноцидни израелски дипломата Теодор Мерон, Српска радикална странка, 2004.
79. Четничка сабља над досманлијском главом, СРС, 2004.
80. Поцепана хашка инквизиторска одежда, Српска радикална странка, 2004.
81. У чељустима курве Дел Понте, СРС, 2004.
82. Фалсификована воља народа, Српска радикална странка, 2005.
83. Србија под америчким бомбама, Српска радикална странка, 2005.
84. Пети отаџбински конгрес, Српска радикална странка, 2005.
85. Ђаволов шегрт злочиначки римски папа Јован Павле Други, Српска радикална странка, 2005.
86. Сведок одбране Слободана Милошевића у хашком процесу, СРС, 2005.
87. Мафијашка пудлица Небојша Човић, Српска радикална странка, 2005.
88. Вашингтонски сексуални манијак Бил Клинтон, Српска радикална странка, 2005.
89. Хашко бајрамско прасе, Српска радикална странка, 2005.
90. Храброст и савесност у историјским ломовима, СРС, 2005.
91. Лажљива хашка педерчина Џефри Најс, Српска радикална странка, 2005.
92. Стазом славе, у служби отаџбине, СРС, 2005.
93. Енглески педерски испрдак Тони Блер, Српска радикална странка, 2005.
94. Станко Суботић - Цане Жабац, краљ дуванске мафије, Српска радикална странка, 2006.
95. Упорна одбрана српства, Српска радикална странка, 2006.
96. Понтифекс максимус сатанистичке цркве Јован Павле Други, Српска радикална странка, 2006.
97. Римска курија вечито жедна српске крви, Српска радикална странка, 2006.
98. Антихристов намесник зликовачки римски папа Бенедикт Шеснаести, Српска радикална странка, 2006.
99. Европска унија сатанистичка творевина, СРС, 2006.
100. Крваве ручерде Мадлен Олбрајт, 2006.
101. Хитлерови највернији следбеници Хелмут Кол и Ханс Геншер, СРС, 2006.
102. Криминалац и ратни злочинац Хавијер Солана, СРС, 2006.
103. Подмукли галски пицопевац Жак Ширак, СРС, 2006.
104. Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације, СРС, 2007. [6] [7]
105. Кора од банане, СРС
106. Политички ортаклук Курве Дел Понте и Курве Дел Коштунице
107. Хашка инструментализација лажних сведока

Из Википедије



_________________





Војислав Шешељ

ОСНОВНИ СУД У ПОДГОРИЦИ КАЗНИО ОКРИВЉЕНОГ ЗА БОМБАШКИ НАПАД НА ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА 1992. ГОДИНЕ Спрат куће вида ране ~Адему Шаботићу одузета имовина пошто оштећенима није исплатио новчану надокнаду.
Десет чланова Српске радикалне странке из Подгорице, правосудном пресудом Основног суда у Подгорици на име накнаде штете претрпљене 1992. године када је на митингу те странке у главном граду Црне Горе, Адем Шаботић на њих бацио бомбу, добили су спрат куће која је власништво окривљеног. Исељење Шаботића из дијела куће који је судском пресудом припао оштећеним, биће уз асистенцију полиције и судских извршитеља обављено данас. Кућа се налази у граховачкој улици у подгоричком насељу Коник.
Шаботић је због терористичког напада на присталице СРС-а, а у приликом којег је рањен и доктор Војислав Шешељ, био осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 15 година. Шест година је одлежао, да би 1999. године био помилован од стране актуелних власти.
Оштећени су упоредо водили и парнични поступак против Шаботића, па им је суд на име накнаде додијелио спрат Шаботићеве куће на коју је раније стављена хипотека до окончања овог поступка.
Коначно правоснажно извршно рјешење, ступило је снагу 14. маја ове године, а Шаботић је био дужан да се исели у року од осам дана. Пошто је то одбио да учини, оштећени као повјериоци, наложили су суду да спроведу поступак до краја
Он је 25. маја 1992. године по завршетку митинга радикала испред Хотела Црна Гора бацио бомбу у правцу лидера СРС-а Восјислава Шешеља, а којег је тада у званичној посјети примио Светозар Маровић, предсједник Скупштине Црне Горе. Приликом експолозије је рањена 61 особа, међу њима и сам Шешељ. Након хапшења, Шаботић, који је према подацима црногорског МУП-а, био и раније наводно кривично кажњаван у истрази је признао извршење кривичног ђела и рекао: "То сам учинио због тога што ми се Шешељ попео на главу".
Тадашњи челници МУП-а Црне Горе саопштили су да су приликом претреса у Шаботићевој кући пронађене три аутоматске пушке, пушкомитраљез, три ручне бомбе и већа количина муниције.
М.В.РАКЧЕВИЋ
Д.ЖИВКОВИЋ
Спомен дом Павлу Ђуриршићу

Представник оштећених Хаџи Жарко Марковић казао је да размишљају о више опција када се ради о даљој судбини куће коју су добили, на основу правоснажне извршне судске пресуде. Једно од размишљања, како наводи Марковић, је да се кућа уступи амбасади Србије, односно амбасадору Зорану Лутовцу како не би плаћао скупе кирије у подгоричким хотелима.
- Такође смо разговарали и да кућу поклонимо једном руском пуковнику, ратном хероју из Чеченије, а да су најближи могућности да горњи спрат куће Адема Шаботића које је сада њихово власништво, претворе у спомен дом српским четницима, генералима и војводама, попут Павла Ђуришића, Блажа Ђукановића, Баја Станишића, Ђорђија Лашића, Влада Шипчића и осталих страдалника ослободилачког рата 1941-1945. године - поручио је Марковић.
Он је додао да мјесто у том дому могу наћи и живи ратни хероји попут генерала Ратка Младића.
Марковић је казао и да ће позвати предсједника српских радикала Војислава Шешеља, када буде ослобођен из Хага да буде почасни гост у новом српском дому.






skomi Наслов поруке: Re: Војислав Шешељ
Послато: 25 Јул 2009, 08:28
Пријатељ Форума СЗХ



Придружен: 18 Јул 2009, 19:22
Поруке: 459
Место: Podgorica

ISELjENjE ADEMA ŠABOTIĆA IZ KUĆE ODLOŽIO NEDOLAZAK SLUŽBE HITNE POMOĆI I JECAJI ŽENA

Darmanović: Nijesu plakali kad je bacao bombe

Sudski izvršitelji i pripadnici podgoričke policije juče nijesu uspjeli da isele iz kuće Podgoričanina Adema Šabotića, koji je sprat kuće izgubio na sudu na ime naknade štete koju je pričinio 1992. godine kada je bacio bombu ispred hotela "Crna Gora" na mitingu pristalica Srpske radikalne stranke. U Grahovačkoj ulici broj 14 juče su na teren izašli sudski izvršitelji i policija i nakon dugo pregovora uspjeli da ubijede Šabotića da dopusti da bravar promijeni bravu na vratima sprata kuće koji pravosnažnom presudom pripada oštećenima. Šabotić je vidno nervozan odbijao da dopusti to, uzvikujući da njegova kuća neće nikada biti srpska ambasada niti spomen-dom četničkim vojvodama i generalima. On, međutim, nije nasrtao na službena lica, osim što je vodio žestoki verbalni duel sa njim.
Šabotić je kazao da je spreman da ključ od sprata preda državnim organima ali ne i "ljudima koji planiraju otvaranje srpske ambasade i spomen-obilježja Pavlu Đurišiću".
Sudski izvršitelji su naložili policiji da uđu u kuću i kada je bravar trebao da promijeni bravu, jedna od žena, najvjerovatnije Šabotićeva supruga, počela je da viče, kune i vrijeđa oštećene. Potom je jedan od izvršitelja iznenada naredio da se obustavi iseljavanje i policiji da se povuče sa lica mjesta. Kao razlog za to naveo je da izvršenju nije pristupilo osoblje Službe hitne pomoći, te se zbog toga posao ne može privesti kraju u skladu sa zakonom.
Pravni zastupnik desetorice oštećenih koji su ranjeni na mitingu 1992. godine kada je Šabotić na njih bacio bombu, advokat Ilija Darmanović je kazao juče u izjavi za naš list da sud mora postupiti po pravosnažnoj presudi.
- Mi smo u više navrata Šabotiću nudili nagodbu kako ne bi dolazilo do neprijatnih situacija, ali je on to odbijao. Nadležne organe ne može bilo kakva kuknjava da spriječi da postupe po pravosnažnoj presudi. Koliko se sjećam, a dobro me sjećanje služi, pošto sam bio jedan od organizatora mitinga na kojem je govorio Vojislav Šešelj, a koji je tom prilikom i sam ranjen, niko od njih nije kukao što je došlo do povređivanja više od 60 ljudi. Pošto nijesu kukali kad je bacio bombu na nevine civile, onda ne treba ni sad da kukaju. Takođe, koliko se sjećam, a bio sam prisutan ispred bolnice, niko od njih se nije pojavio niti im je smetala kuknjava povrijeđenih djevojaka i mladića - rekao je Darmanović.