Kosovski zavet

Kosovski zavet

Vratih se sa jos jednog putovanja na nase sveto Kosovo i Metohiju, kao i uvek puna utisaka i puna emocija, takvih da mi je bilo potrebno nedelju dana samo da se odmorim i pokusam da sredim misli, da napravim neki red u svemu onome sto zeli da izadje na povrsinu i da se bojim da li sam uopste u tome uspela.

Setajuci se Prizrenom, uzivajuci u mirisu ovog puta nabujale Bistrice i slusajuci divno pojanje monaha iz Zocista u crkvi osvetljenoj samo kandilima, moj svet je prestajao biti ovaj sivi prestonicki, ustaljeni i tmurni i postajao onako memljiv, kao svetovi iz vrmena kneza Lazara, onako neverovatan i hrabar, odlucan i cvrst u svojoj lepoti.

U cemu je bila Svetost njihova, a u cemu je nasa slabost danas?!

Po ko zna koji put pokusavam da to pitanje stavim na papir i da uoblicim svoje misli i ne znam da li cu i ovoga puta uspeti, da li ce mi ovoga puta misao biti jasna i razumljiva i meni i vama.

Nije njihova velicina bila samo u velicini njihovog srca, u zaduzbinama, u prostoti i krasoti, u zrtvi i u podvigu kao takvom, njihova Svetost, svetost Nebeske Srbije je bila u Krstu i u hrabrosti da se svoj krst ponese do kraja, makar nas svi izvrnuli ruglu.

Nekadasnji covek je cini mi se to umeo, a mi smo zarad “ljubavi” i zarad “coveka” zaboravili da ugadjamo Bogu i da nosimo hrabro i stameno svoj krst.

Nema vece ljubavi od polaganja zivota za bliznjeg svog, ali kakvo je to polaganje zivota?

Da li mozemo poloziti zivot ako ga ne volimo?Ako nam nije stalo do nase duse kao neceg najdragocenijeg, kao neceg za sta je sam Gospod sisao i polozio Svoj zivot?Da li je to onda dar? Kako mozemo poloziti zivot za otadzbinu ako smo ravnodusni, ne, to Gospod od nas ne trazi. On trazi malenu zrtvu, ali zrtvu od srca, da damo ono sto je za nas najdragocenije i najvrednije. Zasto to nije nasa dusa, to na nasu zalost svako od nas treba da da odgovor.

Ali polagati zivot se moze i dugotrajno, trpljenjem, cutanjem, podnosenjem onih svakodnevnih nevolja i neroptanjem na Boga, svesni da smo mali i nistavni i da nismo oni pred koje Gospod treba da stavi tako veliki i uzvisen Krst davanja zivota za bliznjeg kroz mucenicku smrt.

Takodje, kada nas svi sramote, kada nas svi proganjaju i proklinju mislivsi da smo izdajnici ili da smo poturice, a mi smo Boga radi primili taj krst na sebe da bismo bliznje sacuvali, eh, taj krst tek ne moze poneti svako.

Dok mi mirno spavamo u udobnom i toplom krevetu, neko treba i da brani ovu zemlju i mi nemamo prava prebaciti mu nista, jer nas miran san je znacio krst za nekog ko nas cuva.

Zato su Sveti Nemanjici, jer su oni znali znacenje krsta, ne samo kao prava, nego kao obaveze, kao odgovornosti pred Bogom, pa makar nas ljudi svi prezreli.

Znali su oni jos kako sta znaci ljudski zivot bilo kog ljudskog stvora, ali su oni hrabro i neustrasivo taj krst poneli e da bi spasili duse mnogih bliznjih svojih.

Niko nije imao prilike da vidi tu stranu njihovog zivota, ali u svakoj zaduzbini, u svakom kamenu utkali su deo sebe i deo krsta koji su nosili da bismo mi sada imali zivot kakav imamo i vodili zivot kakav vodimo.

Nisu se oni borili niti “ubijali” jer su mislili da je to po sebi dobro, ne, pa nismo mi otkrili sada toplu vodu, greh je greh svih ovih vekova ostao isti, ali oni su taj greh preuzeli na sebe jer su znali da ako oni to ne ucine, nece imati ko drugi, prihvatili su od Gospoda da preuzmu Krst na sebe i krenuli za njim, bas da bi mi sada bili tu gde jesmo.

Najlakse je oduvek bilo okrenuti drugi obrazi i prepustiti se sili i nasilju, oduvek je lako bilo reci da je sve izgubljeno i da su jaci od nas dosli i da nemamo kud, a tako je tesko uzeti krst i preuzeti na sebe taj podvig nemirenja, ne sebe radi, nego Boga radi i bliznjeg radi.

Nisu oni bili pogubljeni kao mi sada, pa da im je bilo dosadno u zivotu, itekako su oni znali ceniti i vrednovati sopstveni zivot i bas zato sto im je zivot bio mio i dragocen, oni su ga polagali da bi njihovi bliznji mogli da spavaju mirno.

Danasnji covek ne zna sta to znaci, on se gnusa teskih poslova, preuzimanja odgovornosti, polaganje zivota za bliznjeg, da ako je jednokratno i ako nije mnogo bolno, ali on i to olako shvata. Za njega je to “pa da sto da ne bicu mucenik”, ne shvatajuci koju to odgovornost nosi sa sobom i sta to znaci.

Koliko se samo te dve Srbije razlikuju danas, a opet, tu su, spajaju se na nasem Svetom Kosovu i Metohiji, tamo gde Ibar cudesno spaja dva sveta i dva veka.

Tamo jos uvek postoje mucenici i ispovednici, oni koji Hrista radi trpe svakodnevna ponizenja i ostaju i opstaju, da bismo mi ovde mogli mirno da spavamo i da ne brinemo.

Oni koji od nas ne traze ni novce niti bilo sta materijalno, nego samo da ih se setimo i da ih ne zaboravimo, da ih obidjemo ponekad, kao ljude, a ne kao zivotinje. Ne da im udelimo milostinju onako sa visine i vratimo se u svoje dvorce, nego kao bracu da ih zagrlimo i kao sestre da ih pomazimo i da sednemo sa njima i cujemo ih kao nama ravne.

Tesko je to objasniti nekome ko nije video Carski grad, ko nije cuo pojanje Bistrice, ko ne zna za Gracanicu i prelepu Simonidu, ko nije bio kod Svetog Kralja ili samo prosao i udahnuo onom svetom zemljom.

Svetom sa toliko crkava na zemlji i jos mnogo vise crkava pod zemljom.

Tamo gde nema zivog Srbina na zemlji, ima mrtvog ali zivog u Gospodu da cuva svoje ognjiste i svoj dom i da ceka Vaskrsenje mrtvih i zivot buduceg veka. Makar ti Srbi nikada nece napustiti svoja ognjista, a kakvi su oni koji napustaju svoju dedovinu i koji se odricu svojih grobova, to samo Gospod zna.

Oni kojima je toliko lako pljunuti na proslost, koji se toliko lako odricu grobova otaca i dedova, miraza svojih majki i baka utkanih svim njihovim suzama, oni se tako lako odricu i sebe i Gospoda i njima nista nije sveto.

Postoji vreme za borbu i postoji vreme za pocinak, a i borba i pocinak bez molitve ne znace nista jer “ako Gospod ne stiti grad uzalud ne spava strazar”.

Opet, ostajem nema na sve ono sto zeleh reci. Zaista pokusala sam da opisem, ali mogu samo reci “dodjite i vidite”.

Evo suze su mi krenule i odmah bih krenula ponovo dole, tamo sam ostavila dusu svoju, tamo mi je srce i tamo bih volela ostati zauvek.

Kako da opisem Gracanicu, Zociste, Decane, Patrijarsiju, Draganac, Duboki potok, Arhangele i spaljenu Ljevisku, kako da opisem onaj vazduh koji se slobodno udise jer nije obican vazduh…

To svako od nas mora sam da dozivi i da oseti jer nije svakom isto dano.

Ono sto je za mene cudo, za vas je mozda sasvim nesto normalno.

Ali, da, opet ga doziveh, opet bejah sama pored mojih Svetih Vraca, opet je bio otvoren kivot mog Svetog Nikodima, videh moju “mamu” u Decanima, eh pa gde cete vise i vece.

Mnogo je to cuda, al moje usne sada mogu samo da cute i da tiho izgovaraju molitvu, za sve nas, pa i za mene.

Sto bi rekle oci koji su isli sa nama “da nam Gospod podari pokajanje” samo to, nista vise.

Bol se cuti, kao i radost, sa nadom da cu naci pravi put i pravu meru i sa nadom da me Gospod nece odgurnuti od sebe nikada.

Bez Njega ne bi bilo ni Kosovskog zaveta niti ovoga sada, On jedini daje smisao svemu i daje snagu svakome da ponese svoj krst ma kakav on izgledao u ocima drugih.

Samo je Gospod Taj koji nam krst daje i koji jedini moze razumeti sta je u nasim srcima i zasto je tako moralo biti.

Ma koliko bolelo, On ce nas utesiti, Jedino On.

Volela bih da jednog dana i vi posetite nasu Svetu zemlju i da cujete nezaboravni huk Bistrice, blagodat i velicinu Svetih Vraca, Svetog Kralja, Svetog Joanikija Devickog, Svetog Nikodima i svih Svetih cije mosti tamo pocivaju.

A opet, mesto ni velika svetinja sama po sebi nece nikog spasiti, a ponajmanje mene. Samo me tera dublje u cutanje i povecava odgovornost jer znamo i On i ja sta doziveh, sta videh i cuh i sta osetih, sto ne dozivi i ne vidi svako…

Vasa u Hristu

Mala jeca