NE SUDITE

NE SUDITE

Dragi moji, neka ove reči Gospoda našega Isusa Hrista budu zakon u našem životu... " Ne sudite!" izgleda laka zapovest. Laka, jer kada bismo je analizirali sa pažnjom, moguće je zakljuciti da je lako izbeći osude. Lako je zaštiti dušu našu i naša usta od nje. Osuda nije u nama začeta od rođenja i nije deo naše duše. To je nešto spoljašnje, posebno kada se ne začinje iz mržnje i netrpeljivosti, nego iz naše uobičajene navike da uvek pričamo o nekom drugome.

U stvarnosti, osuda je težak greh. Na žalost, lako se širi. Osudu susrećemo svuda. To je kao zagađeni vazduh koji mi svakodnevno udišemo. To je toliko uobičajena pojava da se može reći da je postala normalna za čoveka. "Ništa ne pričinjava čoveku veće zadovoljstvo, nego da osuđuje druge", kaže Sveti Gregorije Bogoslov. Upravo zbog lakog širenja osude, teško je boriti se protiv nje. Teško je boriti se protiv ovog greha, a još je teže ispunjavati Božju zapovest koja glasi: "Ne sudite!"

Niko ne može osporiti ovo tužno stanje u nama, ali ni jedna osoba zdravih razmišlja ne može tvrditi da je osuda opravdavajića. Teško nama ako, kao etičko merilo za vodjenje ipravnog zivota, mi uzimamo za primer neuredan život drugih. Naša savest, bez obzira koliko zaslepljena zbunjujućim i neurednim stanjem društva, pobuniće se i osudiće osudu. Zavapiće naša savest da našim životima ne treba da vladaju glas i navike sveta, već ona-savest, koja u konačnoj analizi jeste glas Božiji. Zbog toga svaki čovek, bez obzira koliko daleko otišao u osudu, smatra "Ne sudite!" važnom i ispravnom Božijom zapovešcu.

"Ne sudite!"...Zaista, zašto bismo druge osuđivali? Zašto bismo se mi bavili onim šta drugi govore i čine? Ko je nas učinio ispitivačima, inspektorima i sudijama drugih i njihovog ponašanja? Niko. Pored toga, zar mi ne grešimo? Naprotiv, Gospod nam više puta nedvosmisleno zabranjuje osudu i cenzurisnje drugih rečima: "Ne sudite!"

Jer...jedino On ima pravo da sudi. Jedino On je Zakonodavac i Sudija. U njegovom prisustvu mi smo svi podjednako odgovorni - bilo da smo sudije ili da smo osuđeni. Dakle, tendencija i navika osude i prekoravanja drugih je uklanjanje i oduzimanje vlasti i prava Gospodu. Zato u Sabornoj poslanici Sveti Apostol Jakov kaže: "Ne ogovarajte jedan drugoga, braćo, jer ko ogovara brata ili osuđuje brata svojega, osuđuje zakon i ogovara zakon,a ako zakon osuđuješ, nisi vršilac zakona nego sudija. Jedan je Zakonodavac i Sudija, koji može spasiti i pogubiti. A ko si ti što drugoga osuđuješ?" (Jakov 4:11-12). A i za nas, Bog je rekao da volimo i ljubimo bližnjeg svog. Međutim, kada osuđujemo brata svoga, mi gazimo, zanemarujemo i poništavamo zakon Božiji. Mi više nismo branioci, već kršioci tog zakona. Osudom mi činimo greh, možda veći nego onaj greh koji je naš brat počinio, greh zbog koga smo ga mi osudili.

Zato Sveti Apostol Pavle dodaje: " Zato nemaš izgovora, o čoveče, koji god sudiš, jer u čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ, jer ti koji sudiš činiš to isto".(Rim 2:1) Svi smo mi odgovorni pred Gospodom. Njemu ćemo položiti račune za dela naša. Kada god sudimo i ogovaramo druge, pomislimo samo koje bismo opravdanje dali Bogu i kako bismo imali smelosti da pitamo za blagost i milost? Takodje, osoba koju osuđujemo može da se pokaje ili se već pokajala i može da nađe milost pred Gospodom, može da bude spašena i pomilovana, dok mi možemo ostati sa svojim teškim osećanjem krivice zbog osude koju smo počinili. Dakle, kada god osuđujemo druge, mi osuđujemo sebe same.

Ozbiljne su krivice koje osuđivanje sobom nosi. I trebamo znati da te krivice nisu male. U mnogim slučajevima Sveto Pismo osuđuje okrutnost osude i smatra je grehom protiv Boga i nedostatkom ljubavi prema bližnjem. To je ono što je Sveti Hrizostom imao u vidu kada je rekao: "Braćo, nemojmo biti gorke sudije i tužioci drugih da ne bismo bili odgovorni za ozbiljno suprotstavljanje Bogu. Nemojmo zaboraviti da smo i mi počinili teške grehe, koji traže veći oproštaj. Neka, dakle, budemo blagi prema drugima,bez obzira koliko su teško sagrešili, da bismo i mi bili sigurni u blagost i milosrđe Božije".