О Свештеничком чину

Нисам приметио да је ико овде нападао свештенички чин. Ти си само пренео лични напад на мене и о. Љубу, који си, како сам разумео, добио приватно, па си га проследио на Листу. Постоји разлика између напада на свештенички чин као такав и напада на некога лично, говорити да је он овакав или онакав...
Ја се не "кријем" иза неког чина, нити се узбуђујем због личних напада. Чини ми са да - сипати на мене такве епитете је слично као сипати воду патки на леђа... :-)) А њој заштита од кише није потребна... :-)) Одрастао сам у време када цркве и попови нису уопште били популарни, па ми то дође нешто као "природни елеменат".
Што се тиче свештеника, кажеш да је његова улога у Цркви "првенствено литург, онај који приноси". То ми звучи нешто као да сам ја неки "Божији службеник", духовни "цариник", који своме Господару, кога он представља (символише), приноси од, и у име, поданика неке жртве... Чуо сам већ безброј пута такве поједностављене формуле које, у тако једноставном облику, се нигде код Отаца не налазе и мени звуче онако, као неки "духовни администратор и службеник". Стало се понавља неки "литургијски поредак" који ваљда, треба да замени Божији поредак ствари у овом и оном свету, описан у Светом Писму и нарочито у Јеванђељима. Да тај тзв. "литургијски поредак" треба толико истицати, и да он има "централно место" у хришћанству, верујем да би се то у Јеванђељима, Делима апостолским, посланицама и у целом светоотачком опусу већ одавно много јасније видело и истакло. Али се не истиче, бар не толико једноставно, школски, тако да мени та цела прича личи на једнострану и много поједностављену рационалистичку калкулацију, попут:
1 - Најважније у вези Личности Христа Спаса јесте то да је Он Себе принео на жртву.
2 - Његова жртва се огледа у Тајној Вечери.
3 - Ми (свештеници), као "личносни", у Његов Лични спомен вршимо Тајну вечеру на Литургији.
4 - Стога, ми (свештеници) лично символишемо Христа и приношење Тајне вечере на Литургији је наша најважнија личн(осн)а улога у Цркви.
5 - То је "центар" ствари и личности...
Зар нисмо тиме практично "избацили" Христа из Хришћанства и увели у "центар" Његову жртву и наше лично "символисање"? Зар те ово не потсећа на неки јалов "теолошко - философско - рационалистички" покушај немогуће "духовне механике"?
А оно за "нашу залуталу браћу из Западне Римске заједнице" и "њихов један лепи обичај..." - нећу ни да коментаришем... :-))
Пуно те поздравља,





О Свештеничком чину


Помаже Бог

Надам се да неко ко је се играо са мојим осећањима више то неће чинити .

Сваки напад на свештенички чин ,је напад не само на једног јереја на једну личност већ на читаву парохију или епархију .Ми врло често заборављамо ко је свештеник и шта је његова улуга у Цркви .Свештеник је првенствено литург ,онај који приноси .Његово место у литургиском поретку је централно ,јер он символише самог Христа .Нападајући било ког православног свештеника нападате и онога који га је увео у службу .

У Српској Православној Цркви данас врло често постоје проблеми везани за свештенике

те често лаици или неки спољњи фактори јавно осуђјују свештенике и сав клир Црквени

Излажући руглу поједине епископе,свештенике и монахе.

Сваки овакав акт је слика нас самих .

Ја овде говорим о неоправданом вербалном насиљу над Срским свештенством .

Ако је свештеник крив ,молим изнесите увек доказе и пустите човека да говори у своју одбрану

Тога данас нема само чисти напади и провокације .

Стога ја се лично осћам повређеним када било ко говори негативно о свештеничком чином не поткрепљујући то доказима и недозвољавајући да се ишта каже у одбрану истог .

Код наше залутале браће из Западне Римске заједнице постоји један лепи обичај ,а то је да се паства моли за свог свештеника .Питам себе а онда и све вас колико пута смо се помолили за наше свештенике .Вероватно мање путо него што смо их наружили или осудили у неформалном разговору .

Додао бих још нешто ,свештеник је у чину и има власт ,а какав је народ таква је власт .

Ископирао сам један текст мог колеге

Стојнић Небојша







Ustrojstvo pravoslavne Crkve

Pred Bogom su svi jednaki
Sveštenička služba najuzvišenija je služba od svih drugih službi u Crkvi, ali je najveća odgovornost upravo na svešteniku, simvolično svi kršteni hrišćani jseu “carsko sveštenstvo”, patrijarh je samo prvim među jednakima, te treba da kroz ljubav bude svima sluga

Po učenju pravoslavne Crkve, Crkvu čine verni-narod, sveštenstvo i episkopstvo. Hirišćanska Crkva je potpuna samo ako poseduje sva tri “elementa”. Verni narod naziva se još i laos, odnosno laicima. Laik pritom ovde nema pežorativno značenje, kao što to ima u svakodnevnom govoru. Laik je svaki kršten čovek ili žena, koji ne pripada svešteničkom redu, ali je laik sa njima potuno pred Bogom ravnopravan. Monasi (koji nisu rukopoloženi u sveštenički čin) i monahinje takođe su laici. Simvolično svi kršteni hrišćani jesu “carsko sveštenstvo”, jer su pozvani da prinesu svu prirodu Bogu, odnosno pozvani su da propadljivu prirodu učine besmrtnom, baš kao što čini sveštenik u oltaru .
Sveštenik, odnosno na grčkom prezviter, postaje se Svetom tajnom rukopoloženja. Prva rukopoloženja obavljali su Hristovi apostoli, a episkopi rukopolagani od apostola rukopolagali su dalje, te zato kažemo da je naša Crkva apostolska.
Da bi neko postao sveštenik potrebno je da zadovljava određene kriteruje uspostavljene kanonima Crke, kroz vekove.
U sveštenom redu postoje tri osnovna zvanja: đakon, prezviter i episkop. Episkopstvo obuhvata četiri osnovna čina : vladika, mitropolit, arhiepiskop i patrijarh. Svi ovi činovi jesu episkopski činovi. Da bi se proizveo episkop potrebno je tri episkopa, a da bi se rukopoložio prezviter ili đakon, dovoljan je jedan pomesni-lokalni episkop, koji laika proizvodi u svešteni čin polaganjemruku na njega, što je praksa sačuvana još od apostola. Episkop ima svoju eparhiju(oblast) kojom upravljaju u oblasti duhovnosti episkopi se ne žene, dakle biraju se iz redova monaštva. Dužnost svakog sveštenika je da na Bogosluženju u molitvi pomene nadređenog episkopa, episkop(vladika) svog patrijarha, apatrijarh ostale patrijarhe Pravoslavne Crkve.
Pravoslavna Crkva, danas priznaje čin rukopoloženja rimokatoličke, donedavno starokatoličke, jermenske i takozvanih dohalkidonskih crkava. Pravoslavna Crkva ne priznaje protestantsko sveštenstvo, jer protestanti ne priznaju suštinske elemente drevne Hristove Crkve, kao što su neke Svete tajne, svetitelje i njihove mošti, ikone i još mnogo suštinskih stvari koje su sam život Crkve.
Sveštenička služba najuzvišenija je služba od svih drugih službi u Crkvi, ali je najveća odgovornost upravo na svešteniku. Sveti Jovan Zlatousti, govorio je da samo jedan od hiljadu sveštenika odlazi u Raj(naravno ovo ne treba bukvalno shvatiti). Treba znati da su sveštenici ogledalo svog naroda (jer se iz naroda i biraju) tako da imamo popove onakvima kavi smo sami kao narod. Sveštenik mora biti muškog pola, pisho-fizički zdrav, snažan u veri i mora biti stariji od 20 godina. Po jevrejskom običaju ta granica bila je 33 godine, te je Hristos ispunivši i ovaj zakon, počeo propovedati upravo sa toliko godina. Ako nije monah, kandidat za sveštenoslužitelja mora biti oženjen. Rukopoloženje je neponovljivo, vrši se dakle samo jedamput. Ono se uvek obavlja javno, a anrod u crkvi polikom “dostojan” ili “nedostojan”, odlučije da li dotični kandidat može postati svešteno lice. Dakle narod je na kraju taj koji odlučuje ko može biti, ako ne može biti u crkvenom kliru. Otuda je u Crkvi prisutna demokratija parekselans.
Srpska Crkva je psotala patrijaršija 1346 godine. Njen prvi patrijarh bio je Joanikije II. Titula srpskog patrijarha glasi – Arhiepiskop Pećki, mitropolit Beogradsko-Karlovački i patrijarh srpski. Ovo dolazi zbog istorijsko-geografskih lokaliteta u kojima su bile prestonice vrhovnog poglavara naše pomesne Crkve.
Prilikom obraćanja đakon i prezviter(pop) se oslovljavaju sa oče, episkop sa Preocvećeni, arhiepiskop sa Visokopreosvećeni, a patrijarh sa Vaša Svetosti.
Po pravilu patrijarha bira Sveti arhijerejski sabor. I ovde se ogleda demokratičnost pravoslavne Crkve. Sednici bi trebalo da prisustvuju svi arhijereji, a sednicom precedava najstariji arhijerej, dok je najmlađ sekretar sabora. Nakon glasanja izaberu se tri kandidata, njihova imena se zapečate u koverat, posle čega se ulazi u patrijaršijsku kapelu. Zapečaćene koverte se stave na časnu trpezu u oltaru, te se vrši Bogosluženje koje služi predsednik sabora.
Jedan stariji svešteno-monah, koji se za ovaj čin duhovno pripremao, uzima jedan koverat, predaje ga precedavajućem arhihereju, koji objavljuje ime novog patrijarha. Ustoličenje novog ptrijarha vrši se dan posle u sabornoj Crkvi u Beogradu. Patrijar Pavle izabran je na ovakav način u decembru 1990. zanimljivo je da je koverat sa imenom današnjeg patrijarha izvukao jedan svešteno-monah iz manastira Tronoša koga je patrijarh Pavle u mladosti spasao od davljenja. Isti kaluđer je tada rekao mladom monahu Pavlu, da će mu Bog kad tad uzvratiti za ovaj hrabar čin. patrijarh ima prvenstvo časti među hrišćanima, ali je on samo prvim među jednakima. On treba da bude svima sluga. On precedava SPC pred ostalim crkvama, u svojoj državi i stranim državama.
Sve odluke donesene bez njegovog prisustva potpisuje mastilom zelene boje.
Kažu da je je naš sadašnji patrijar Pavle, jedan od najsvetlijih primera kako se vodi Crkva, ne samo što se tiče srpske Crkve, već i celokupne hrišćanske Crkve kroz čitavu njenu istoriju.

Mirko Vračević, diplomirani teolog