Poezija poznatih pesnika

Kritika poezije

Vatra budi sumu
Stabla srca ruke lisce
Sreca u jednom jedinom buketu
Zbrkano lako topljivo selcerno
To je cela jedna suma prijatelja
Sto se skuplja kod zelenih fontana
Dobrog sunca lisca koje plamti

Garsiju Lorku su pogubili

Kuca jedine reci
I usne stopljene da se zivi
Jedno sasvim malo dete bez suza
U njegovim zenicama od usahle vode
Svetlost buducega
Kap po kap ona coveka ispunjava
Do prozirnih kapaka

Sen-Pol-Rua su pogubili
Kci su mu na muke stavili

Sledjeni grade slicnih uglova
Gde sanjam o plodovima u cvecu
O celom nebu i o zemlji
Kao o devojkama otkrivenim
U igri jednoj sto tim ne svrsava
Kamenje izbledelo zidovi bez odjeka
Uklanjam vam se jednim osmehom
Dekura su pogubili

Paul Éluard

Nisam sam

Zasuta
Plodovima lakim usnama
Kicena
Hiljadom raznovrsnih cvetova
Ponosna
U zagrljaju sunca
Srecna
Zbog jedne obicne ptice
Ocarana
Jednom kapi kise
Lepsa
Nego jutanje nebo
Verna

Govorim o jednom vrtu
Sanjam

Ali upravo volim

Paul Éluard

ZORA

Za sunce koje seta po vasioni
Siguran sam kao i za tebe
Sunce nasu zemlju radja

Jedan osmeh iznad noci
Na licu otkrivenom uspavane zene
Koja sanja zoru

Velika je to tajna zadovoljstva
Cudne borbe tih izmaglina
Koje nam skrivaju nebo i zemlju

Ona nas ostavlja jedne drugima
Jedne drugima za svagda
O ti koju danima otimam od zaborava

O ti kojoj sam zeleo da bude srecna

Paul Éluard

ZBOG LJUBAVI

Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.

Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.

Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih:nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava

Paul Éluard

PUSTOLOVINA VISI O VRATU SVOG TAKMACA

Pustolovina visi o vratu svog takmaca
Ljubav koje se pogled ponovo nađe ili izgubi
Na trgovima očiju pustim ili napućenim.
Sve pustolovine lica ljudskoga
Krikovi bez odjeka znakovi smrti vreme zaboravljeno
Toliko lica lepih tako lepih
Da ih suze skrivaju
Toliko očiju tako sigurnih u svoju noć
Koliko ljubavnika umirući zajedno
Toliko poljubaca tajnih i toliko vode bez oblaka
Aveti ponikle iz odsutnosti večnih
Sve beše dostojno ljubavi
Blaga su zidovi i njihova sena je slepa
I ljubav je na svetu radi zaborava sveta.

Paul Éluard

NAGOST ISTINE


Ja to dobro znam
Očaj nema krila,
Niti ljubav,
Nemaju lica,
Ne govore,
Ja se ne mičem,
Ja ih ne gledam,
Ja im ne govorim
Ali sam ipak
isto tako živ
kao moja ljubav
i moj očaj

Paul Éluard

Red I Nered U Ljubavi

Da bih počeo pomenuću elemente
Tvoj glas tvoje oči ruke usne

Na zemlji sam a zašto bih i bio
Da ti nisi na njoj takođe

U kupatilu sam koje se istovetilo
Sa morem slatke vode

U onom kupatilu koje je plamen ljubavi
Izdubio u našim očima

A to kupatilo koje je plamen ljubavi
U koje sam stupio
Vrelinom tvojih ruku
Ljupkošću tvojih usana

To prvo bilo je životno
Kao neka rascvetana livada

Naša ćutnja naše reči
Svetlost koja odlazi
Svetlost koja se na vraća

Paul Éluard

Na moru

Gledam te a sunce raste
I brzo će nam prekriti dan
Probudi srce i početnu boju
Da bi raznijela sva zla noćna

Gledam te i sve je golo
Vani barke nemaju vode
Treba sve reći u malo riječi
More je hladno bez ljubavi

To je eto početak svijeta
Vali će uljuljati nebo
Ti se uljuljkuješ u plahtama
I san vučeš prema sebi

Probudi se da ti slijedim trag
Imam tijelo da te čekam i pratim
Od vrata zore do vrata sjene
Tijelo da te ljubim dok živim
Imam srce da snim izvan tvoga sna.

Paul Éluard

Moc nade

Moram govoriti da priznam svoju sudbu:
Nemam nista svoje, lisili su me svega,
A puteve na kojima cu pasti mrtav
Prelazim kao priklonjeni rob;
Moja nevolja moja je jedina sopstvenost:
Suze, znoj i najtezi napor.
Nista drugo nisam do predmet sazaljenja,
Ako jos ne i stid u ocima mocnih.

Imam silnu zelju da utolim glad i zedj,
Koliko i drugi, i zato vec gubim glavu;
I da spavam imam silno zarku zelju,
U toploti, vecno, kao zivotinja.
Predaha nemam, nikad se ne veselim,
Nikad da poljubim neku lepu zenu;
Ipak, moje srce prazno ne zastaje nikad,
I pored silnog bola ono mi ne klone.

Smejati bih se mogao, pijan od svojih zelja.
Zora u meni mogla bi izdubiti gnezdo
I blistati, tanana i zastitnicka,
Nad meni slicnima koji bi bili bolji.
Nemajte milosti, ako ste odlucili
Da budete glupi i delate bez pravde;
Ali ce doci dan kada cu biti medju
Stvaraocima jednog novog sveta:

U kome ce covek coveku biti prijatelj.

Paul Éluard

LIJEPA I SLIČNA

Jedno lice pri kraju dana
Jedna kolijevka u mrtvu lišću dana
Jedan bokor gole kiše
Cijelo sunce prekrito
Svi izvori izvora na dnu vode
Sva ogledala razbitih ogledala
Jedno lice u ravnovjesju tišine
Jedan oblutak među drugim oblutcima
Za lišće pri posljednjem odsjaju dana
Jedno lice slično licima zaboravljenim.

Paul Éluard

Biti

Čelo kao izgubljena zastava,
Nosim te kada sam sam
Hladnim ulicama,
Crnim sobama,
I vičem u bolu.

Neću da ih pustim,
Tvoje jasne i teške ruke,
Rođene u zatvorenom ogledalu mojih.

Sve ostalo je dobro,
Sve ostalo je još beskorisnije
Od života.

Paul Éluard

Naša godina

Voleću tvoju kuću
I svaki njen kamen
Voli moj dom ljubavi
A i ja ću voleti tvoj

Mi smo u našoj kući
Kuća je u našoj sobi
A naša kuća je u šumi
I mi koračamo kroz nju
Ja naslonjena na tvoje rame

Između dva drveta zrak
Lepši je od svih drveta
Između blistavih ruku
Svetliji je od svih nas
Imamo jedna usta samo
Na licu naše ljubavi
Da živimo i umremo
Da pevamo i opet se rađamo
U starom ljubavnom žaru

Januar je prvi poljubac
Dok svi su meseci lepi
Maj ukovrdžava meku glavicu
Paperje nekog lepog cveta
Odgovor dolazi iz bliza
Krila nalaze granu
A lišće uvek svoj oblik
Svaki cvet ima svoje sunce
Svako lice je u cvetu

Plemenita tišina jeseni
Spokojstvo je zaboravljene pesme
A zvono belog tihog snega
Oglašuje tajne Decembra
Ti mi daješ hrabrosti
Sa tobom godina je lepa
Moja su usta četiri vetra
Blagodet elemenata

Paul Éluard

Izroni

Izleće devojče iz kaplje vode
Mlada devojka usamljena
Usred svojih nagih haljina
Baš kao naga devojka
Iz dlanova ruke koji je mole
O pozdravljam te

Gorim usred usamljenog plamena
I sagorevam u onom koji je obasjava
O pojavi se moja mlada aveti
U tvojim rukama ostrvo neznano
Uobličiće se u tvoje telo
Nasmejana lepotice moja

I ostrvo i more se smanjuju
I čitav prostor samo je drhtaj
Za nas oboje horizont je jedan
Izroni i okruži moj vidokrug
Daj života svim našim snovima
Otvori svoje oči

Paul Éluard

S tobom

Ulicu držim u ruci kao čašu
Punu opčinjujuće svetlosti
Punu lepršavih reči
I bezrazložnog smeha
Najlepši plod ove zemlje

Prolaznici kao da su od slame
Ptice plava odsutnost
A devojka mršava i bleda
I stalno nešto zabrinuta
Neće izostati da se pojavi

Ta starinski sitna devojka
Potvrđuje moje snove
Povinjava se mojim željama
I odbljeskuje detinjstvom
Na zlatnim talasima ulice

Paul Éluard

Večna pesma

Očima prstiju proučavam osmehe
I zoru i uspavane trave
One se bude na pojavu životinja
I grudi koje nemaju više gladi
Ni više stida

I ženu koja postaje saučesnik
Ljubavi mlake i ljubavi plahe
Ženu obazrivu prema životu
U oluji jecaja
Ili zelenom ostrvu tišine

Očima prstiju ispitujem osmehe
I prenosim ih dalje
Pa kakva su to bića umiljata
Koja govore shodno mome odmoru
I osmehuju se na rosu

Blago je sunce kao krtica
Kovrdža na niskom čelu
Duga i nepomična noć je napukla
I lepa maska razbijena
Lanac prekinut

Listak na grani savio se
A osmeh nastavio put
Oči moje prsti moji
I naša mladost nežno i blago
Rađaju novu zoru na zemlji

Paul Éluard

Freska

1

Bio sam onaj koji se šeta
I nosem para nebo
A pas moj trčao je pored mene
Sa njuškom oborenom zemlji
Bio sam onaj koji bere ljubičice
I pravi sebi drveni mač
Da kosi visoku travu
Igrao sam i vikao
I napadao devojčice
A moje ruke male i lake
Svesne su bile samo malih tajni
Smrt nije ništa uzimala
Od onog što sam ja znao
Nije prolazila kroz moju svest
Život je savršen bio

2

I najskromniji cvet Januara
Služi na čast čitavoj zimi

Crna krv blista na licu
Čoveka umrlog od zime

A divne ruže Jula
Napajaju mirisom grudi svoje majke
Čiju smrt računaju godine

3

Bokor u kome je životinja istina
Bitka u kojoj je životinja laž

Dolina u kojoj je zemlja lepa
Pećina u kojoj je zemlja ružna
Rodni kraj u kome sreća osvaja
Pustinja u kojoj se smrt nameće

Noć u kojoj se čovek podvrgava
Noć u kojoj se čovek oslobođava

Noć u kojoj čovek čini dan

Paul Éluard

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
''Doc'u u cetiri'' rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje -
od gvozdja hladnog -
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao ''na!''
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ''Da,
znate, ja cu da se udam.''
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
''Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti'' -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
''Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja''
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
''ja''
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
''neobicno posten''.
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Volim


Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Iz sveg glasa

Vec prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema z bog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je resen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Sergeju Jesenjinu


Naš je planet
radostima ubog nešto.
Treba otimati
radost
danima što bježe.
Na svijetu
umrijeti
nije teško.
stvarati život
daleko je teže.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Prica o crvenoj kapici



Bio jednom jedan kadet,
Crvenom kapicom bese snabdet

Osim te kapice sto pripade kadetu
ni trunke crvenog u njegovom svetu.

Revolucija je negde-cu kadet-zaceta,
al je kapica jos uvek na glavi kadeta.

Ko bubreg u loju ziveli za kadetom kadet,
I otac kadetov i kadetov praded.

Podize se jednom neki silni vetar,
u parcice razdra kapicu kadeta

i on ostade crn.Videc' ga gde seta,
vuci revolucije scepase kadeta.

Zna se u vukova kakva je dijeta:
Zajedno sa manzetama prozdrase kadeta.

Kad se budes bavio politikom,dete,
Ne zaboravi pricu o ovom kadetu.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

O tome


Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pesnicka veverica vicno
vrteh se i vrtecu se opet.
''Ona'' i ''on'' balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto ''on'' - sad sam ja
i sto je ''ona'' - moja.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Prolog

Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,
k'o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak - idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
k'o kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete, od mesa besan ću da režim
- i ko nebo menjajući tonove -
ako hoćete, biću besprekorno nežan,
ne čovek, već - oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,
uparloženi kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane žene.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Pitka filozofija na dubokim mestima


Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
ziveo, radio, i starost ce doci
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

GLE, IDE LIJEPA KAO NOĆ

Gle, ide lijepa kao noć kraja
Zvjezdanog neba, vedrih klima,
Sve najljepše od mraka i sjaja
U liku svom i oku ima,
Umekšanom svijetlom raja,
Što od neba ga dan ne prima.

Tek sjena jača, manja zraka-
I slabi slast neiskazana
U valu njenih uvojaka,
Il' blaga svjetlost, licu dana,
Gdje kaže slatka misao svaka
Svu draž, čistoću svoga stana.

S tog obraza i čela nježna
-Što tiho je, a riječ ne gubi-
Smiješci zbore i boja nježna,
Da njenu prošlost blagost rubi,
Da ne zna duh njen zemnih čežnja,
A srce njeno čisto ljubi.

(Lord Džordž Gordon Bajron)

NEĆEMO VIŠE TAKO KASNO

Nećemo više tako kasno
Lutat u noćni sat,
Premda će grud još ljubit strasno
I mjesec jednak sjat,

Jer korice mač troši jak,
A duša troši grudi,
Predah i srcu treba čak,
I ljubav odmor žudi.

Noć je za ljubav doba strasno,
Al' brzo dan stić' zna,
nećemo više tako kasno
Dok blistav mjesec sja.

(Lord Džordž Gordon Bajron)

SUNCE SVIH BEZ SNA

O tužna zvijezdo, sunce svih bez sna!
Što iz daljina suzna treptiš sva,
Što u noć sjaš al' ne goniš tim mrak,
O kakve davne sreće ti si znak!

Tako sja prošlost, svjetlost sveg' što minu,
Što blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj blijed,
Jasan, al' dalek - čist, al' kao led!

(Lord Džordž Gordon Bajron)

ŽENA

Malo taj, mislim, pozna ženske grudi
Tko s uzdahom steć' želi ljubav njenu;
Zar mari ta za srce kog zaludi?
Obaspi hvalom svog idola zjenu;
Ne preponizno, jer će u tom trenu
Prezret ti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nježnost skrij; za ženu
Drskost još uvijek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je tješi, okrunit ćeš žar.

(Lord Džordž Gordon Bajron)

ODLOMAK

Kad im, u zračni dvor, glas oca moga
Pozove duh moj, radostan zbog toga,
Kad se, na povjetarcu, lik moj vine
I' mrk u magli spusti se s planine,

Nek sjena grob mi nikakav taj mah
Ne spazi, gdje se prahu vraća prah!
Nek natpisa ni hvala nema tamo,
Epitaf nek je moje ime samo:

Ako to časna kruna mojoj raci
Ne bude, drugi ne služe mi znaci!
To, samo to mom grobu znak nek da;
Po njem' nek za me ne zna se, il' zna.

(Lord Džordž Gordon Bajron)