Manastiri u Krajini

MAНАСТИР РМАЊ



Манастир Рмањ у Мартин Броду, посвећен св. Николају Мирликијском, подигнут је 1443.године. Приписује се као задужбина Катарине Бранковић – кћери Ђурђа Бранковића и супрузи Урлиха II Цељског.

У старијим документима манастир Рмањ се назива: Хрмањ, Ајерман, Chermlja, Szermil, Hermanya, Herman.

Почетком XVII стољећа ман. Рмањ постаје духовни и административни центар, а уједно постаје и сједиште дабробосанских митроплита, за пуних 110 година. Најзначајнији од ових митрополита био је, несумњиво, Митрополит Теодор, који је понио и титулу егзарха цијеле Далмације и који је 1615. год. из Рмња основао прву српску богословску школу – богословију у манастиру Крки. У ман. Рмњу је радила и иконописна школа, а у њему су преписиване свештене и богослужбене књиге.

У више наврата Турци су манастир рушили и палили, а монаси, који нису мученички страдали, избјегли су у Аустро-угарску и тамо основали манастир Лепавину и обновили манастир Марчу.

Први пут манстир је срушен 1563. год. од Турака, а обнављан је 1608 и 1632/33. године. По други пут Турци руше овај манастир 1638. године, а 1661. године Турци пале манастир. Турци су опет запалили манастир 1785. године, послије чега је остао пуст све до 1863. год. када је опет обновљен. 1876. год. Турци опет пале и руше манастир, но он бива обновљен 1883. године трудом и залагањем Гавре Вучковића, трговца из Бос. Петровца.

За вријеме босанско-херцеговачког устанка биo је сједиште владе војске Голуба Бабића. У истом манастиру одржана је и Прва Српска скупштина под предсједавањем Голуба Бабића, о чему има описано у књизи Илирска писма од Артура Еванса.

На Велики Четвртак, 1944. године, манастир су бомбардовали Нијемци и порушили га до темеља. Том приликом уништене су драгоцјене фреске којима је манастир Рмањ био осликан.

Пуних 30 година манастир је био у рушевинама и скнавиле су га тзв. «народне власти». Обнављање манастира започето је 1974. године, за вријеме Епископа далматинског Стефана (Боце), а настављено за вријеме Епископа далматинског Николаја (Мрђе) и Епископа Хризостома (Јевића), бихаћко-петровачког. Након вишедеценијског запуштења освећени су темељи за нови манастирски конак 1993. год., а замонашен је и први сабрат манастира Рмња, 1994. године.

У задњем рату, манастир је оскрнављен и девастриран од стране војске Р. Хрватске, а повратком прогнаних монаха 1998. године започиње нова обнова манстира Рмња која још увијек траје.

Поред манастирске цркве, 2003. год. настављено је са започетом градњом конака, која још увијек траје.

Као метоси – имања манастира Рмња у турским ферманима помињу се села Колонић (Колунић) и Хмољница (Смољана), оба код Бос. Петровца.

Многобројни експонати манастира Рмња данас се налазе по ризницама манастира и музеја Р. Хрватске, док се мањи дио налази у Србији. Највећи дио манастирских експоната уништен је за свагда од Турака, усташа и комуниста.

Братство манастира Рмањ данас броји три свештеномонаха: игуман Серафим (Кужић), настојатељ манастира; игуман Софроније (Никић) и протосинђел Сергије (Карановић). При манастиру данас постоји кројачка радионица за свештеничке одежде «Свети Василије Острошки», коју води протосинђел Сергије (Карановић), а братија се поред тога бави још и пчеларством.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

МАНАСТИР ГЛОГОВАЦ



Манастир Глоговац се налази у Јању, село Бабићи, код Шипова.
Овај средњовјековни манстир порушен је од Турака, одмах послије окупације Босне. Нова црква манастира Глоговца, послије дужег опустошења, подигнута је 1867-1869. године, за вријеме Омер-паше Латаса. Освећена је 1869. год. од Епископа Дионисија Милијевића.

14. октобра 1944. год., на празник Покрова Пресвете Богородице, манастирски храм је запаљен од усташа. За вријеме Епископа Андреја (Фрушића), бањалучког, храм је обновљен и освећен, али као парохијска црква. Освећење су извршили епископи жички Василије (Костић) и бањалучки Андреј (Фрушић).

Манастир Глоговац одувијек је био духовни центар Јања. Послије Другог свјетског рата, комунистичка власт, насилно је укинула улогу и значај овог манастира, али оснивањем бихаћко-петровачке епархије, обновљена је духовна и културна манифестација, која се одржава сваке године под именом «Јањски сабор», који се одржава сваке године у ман. Глоговцу у Недјељу Свих светих.

Манастир се налази у фази генералне реконструкције.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

МАНАСТИР ВЕСЕЛИЊЕ



Манастр Веселиње, у селу Врба – Камен, код Гламоча, посвећен је Рођењу св. Јована Крститеља. Нова црква манастира Веселиње, подигнута је на темељима старе, која је због дотрајалости срушена. Веселин и Паула Наерловић, из Буенос Аиреса, благословом тадашњег далматинског Епископа Стефана (Боце), подигли су нову парохијску цркву и нови парохијски дом 1970-1975. године. Као ктитор и велики добротвор, Веселин Наерловић је је 1983/4. год. изразио жељу да парохијска црква парохије Камен – Врба буде проглашена манастиром, што је и учињено на Томину недјељу 1985. године.

Манастир је тешко оштећен од Хрватске војске у току рата 1995/96. године, те у још два наврата 1998. и 1999. године.

У кругу манастира постоје још и ктиторска капела и капела спомен-костурница новомученика пострадалих од усташа 1941-1945. год. у јами Корићна и другим јамама поред Гламоча. Ова спомен-костурница још није довршена.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

МАНАСТИР КЛИСИНА



Манастир Клисина, у селу Ништавци код Приједора посвећен је св. вмч. Марини.
Саграђен је на старом манастиришту, на ком је 1991-1993. год. подигнута манастирска црква као филијални храм парохијске цркве Свете Тројице у Оштрој Луци. Нова црква саграђена је, пак, на темељима старе, од усташа запаљене и порушене цркве 1941. године.


Све до 1941. године на мјесту данашњег манастира налазила се мала дрвена црква, чији су темељи пронађени приликом копања темеља за садашњи манастирски храм, као и гробови у самом храму и око храма.


Првобитни, средњовјековни манастир, порушен је одмах послије пада Босне под Турке 1463. године, а био је посвећен Сретењу Господњем. Народно предање сачувало је успомену на порушени манастир самим именом Клисина, која долази од грчке ријечи «ЕКЛИСИЈА» - ЦРКВА, а исто тако и окупљањем на празнике Сретења Господњег и на празник св. вмч. Марине, око једног импровизираног звоника.

Приликом освећења нове цркве, 1993. године, Епископ и присутни народ изразили су жељу да се уз новоподигнути храм подигне конак и да се прогласи манастиром.

Освећење темеља за нови конак извршено је већ 1994. год., а његова градња почела је послије рата, 1997. године.

Проглашење манастира учињено је 01. јануара 1998. године. Том приликом Епископ Хризостом прогласио је манастир Клисину као СВЕТОМАРИНСКУ ОПШТЕЖИТЕЉНУ ОБИТЕЉ. Ускоро послије овога, замонашен је и први монах манастира Клисине, 2000.-те године, а освећење манастирског конака извршено је 2001. године.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK

MANASTIR MOŠTANICA



Manastir Moštanica zauzima značajno mjesto među manastirima srpske pravoslavne crkve.
On je jedan od najvećih srpskih manastira u Krajini.
Manastir Moštanica nalazi se na 202 m nadmorske visine u dolini rijeke Moštanice, na sjevernim padinama Kozare.
Od Kozarske Dubice na jug je udaljen 12 km.
Manastir Moštanica je smješten u padini Male Gradine, u zaklonjenom prostoru ravnog zemljišta obraslog mirišljavim lipama.
Pripada Banjalučkoj eparhiji.

O postanku ovog manastira, o njegovom ktitoru (onom koji ga je sagradio, ili ktitorima) kao i samom nazivu Moštanica ne postoje precizni podaci. Narodno predanje mu pripisuje veliku starost.
Postoji više pretpostavki o osnivačima i postanku manastira.
Predanje kaže da je ova zadužbina svetoga Simeona Nemanje, kralja Milutina ili kralja Dragutina Nemanjića.
Najviše se spominje kralj Dragutin Nemanjić kao ktitor manastira koji je dobio ove krajeve i njima vladao.

Postoji i jedno predanje da su ga osnovali monasi (kaluđeri) iz manastira Mileševa, koji su došli ovamo kada je njihov manastir spaljen i opustošen početkom XVI vijeka.
Međutim, predanje kaže da su kaluđeri podigli manastir na temeljima postojeće crkve.
Spominju se i »kaluđerske peštre«, isposnice, južno od manastira.

Prema svim podacima, do kojih se moglo doći, ne može se sigurno tvrditi da je ovo zadužbina Nemanjića.
Postoji mogućnost da su spaljeni manastir kaluđeri obnovili, jer je manastir u svojoj dugoj postojanosti spaljivan, razaran i obnavljan. Obnavljanje manastira poslije spaljivanja može se pripisati kaluđerima.

PREUZETO SA: KRAJIŠKI KUTAK